Владимир Умељић: ИСТОРИЧАРИ И ПОВЈЕСНИЧАРИ О СРБОЦИДУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

Владимир Умељић

Да ли изношење сазнања да Европљани Келтима дугују како настанак панталона, тако и проналазак сапуна, који нису познавали ни стари Римљани, ни антички Грци, говоре о томе да је аутор – историчар?

Није искључено, мада наравно не и безусловно, јер можда је он само био успешан такмичар у неком занимљивом квизу или дошао до решења неких још занимљивијих укрштених речи.

Но како означити аутора, који тврди да је Србоцид хрватске државе 1941-1945. у суштини био један српски геноцид над Хрватима? Сасвим сигурно не као историчара, али можда ипак као – повјесничара?

У прилог томе би говорило, уколико би дотични потом нпр. обзнанио да Европљани Хрватима дугују како настанак панталона, тако и проналазак сапуна, што се међутим до данас није десило.

Можда јер повјесничари за сада не учествују у квизовима и не баве се укрштеним речима? Но они утолико више поричу Србоцид, што се може (заправо мора) означити као саучесништво у злочину и, условно речено, као завршни геноцидни чин.

Terminus technicus „Србоцид“ сам пре деценија увео у науку, као појам за брзо препознавање геноцида хрватске државе 1941-1945. над Србима, аналогно немачком „пројекту“ Холокаусту над Јеврејима и Самударипену над Ромима, у којима је ова хрватска држава додуше здушно, марљиво учествовала. 

У Википедији у међувремену стоји:

„Pojam „srbocid“ (ponekad korišten i u obliku „srbocid hrvatske države“) noviji je historiografski i sociološki izraz kojim se označava genocid i sustavno istrebljenje srpskog stanovništva koje je počinila Nezavisna Država Hrvatska (NDH) tijekom Drugog svjetskog rata (1941. – 1945.)“

Но порицатељи овог страшног масовног злочина су се врло брзо по завршетку Другог светског рата јавили за реч.

Горе ословљеним последњим чиновима Србоцида припада нпр. и реч (= дело) једног високог функционра Ватикана, хрватског Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, по имену Иво Омрчанин, који једва десет година од краја Другог светског рата и Србоцида тврди, да су у суштини Срби починили један геноцид над Хрватима:

„… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945, када су Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живели у својој Независној Држави Хрватској. Суседни Срби, међутим, којима су Хрвати кроз дугу историју увек помагали, објавили су Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији начин (…) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао потпуно неспремне…“ (Ivo Omrcanin: Kommentare über die Broschüre „Kroatische Priester ermordet von den Tschetniken und Kommunisten“, von Dr. Ivo Omrcanin, München, 1955. Universitätsbibliothek Frankfurt a. M.)

Геноцидни карактер ове речи (= дела) и тиме покушане редефиниције стварности од стране Ива Омрчанина не испољава се само у дубоко неморалној и фактички саучесничкој апологетици Србоцида 1941-1945. (принцип „Држите лопова!“). Суштинска опасност оваквог вербалног делања (редефинисања историје) лежи пре свега у одржавању латентног геноцидног потенцијала у једном друштву (= опасност понављања геноцида). Истовремено, апологетика једног извршеног геноцида иде на руку и „нормалним“ починиоцима истог, при тежњи да задрже своју „нормалност“ у психо-социјалном односно психо-моралном смислу речи.

Један од „светионика“ овог тренда у Хрватској је и повјесничар Стјепан Лозо:

„Ako postoje ratnici svjetla – a postoje (to su naši hrvatski branitelji) onda postoje i povjesničari svjetla. To su pak znanstvenici koji po cijenu velikih životnih odricanja ispod debelih naslaga laži koje su širene u vrijeme komunističke Jugoslavije traže i nalaze istinu o povijesti Hrvata. 

Jedan od „povjesničara svjetla“ je i povjesničar sa splitskom adresom Stjepan Lozo. 

Nakon dugih 15 godina rudarenja po arhivima objavio je knjigu “Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima – projekt ‘Homogena Srbija’ 1941.“ Tek je objavljena a već je podigla popriličnu prašinu jer razotkriva kako su Srbi manipulirali vlastitim zločinima i prebacivali ih na hrvatski narod. (LaudatioTV, Moja Hrvatska, 06.12.2018.)“.

Овде још један хвалоспев овом аутору:

„Povjesničar iz Splita Stjepan Lozo autor je povjesničarskoga bestsellera „Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima -projekt ‘Homogena Srbija’ 1941.“ -knjige za koju se može slobodno reći da ju je Hrvatska čekala 30 godina. 

Ona iz temelja ruši jugosrpsku historiografiju zasnovanu na dominantnoj tezi o povijesnome grijehu hrvatskoga naroda i hrvatske države. Lozo je na knjizi radio 15-ak godina, a pisao ju je u zadnjih tri ili četiri. 

Dokumentirano dokazuje sve, što tvrdi. Istinu koju su izvrnuli Srbi on sada postavlja na noge. Knjiga je već izazvala lavinu reakcija u Hrvatskoj, a u stanje šoka bacila je apologete jugo-srpske historiografije, piše Hrvatski tjednik

(https://narod.hr/…/lozo-srbi-su-kao-cetnici-i-partizani… 20. Maj 2025.)“

Но он нипошто није усамљен:

„Koliku je paniku kod vlasti u Hrvatskoj i Srbiji izazvao znanstveni rad dr. sc. Nikole Banića i prof. dr. sc. Nevena Elezovića u kome je matematički dokazano da su popisi žrtava u Jasenovcu lažirani pokazuje šutnja kojom je taj rad, objavljen u Q1 časopisu, dakle jednom od najpoznatijih časopisa, dočekan u Hrvatskoj (…)

Da, ipak političari trebaju ići opet u Jasenovac, trebaju čuvati mit o Jasenovcu, kao što im je eto pokazao i srpski Patrijah Porfirije. Samo je sada Porfirijeva poruka bila i istinita, jer doista za one koje će ići u Jasenovac i koji ne dozvoljavaju da u RH općepoznat postane rezulta rada Banića i Elezovića za koji je sjajni hrvatski povjesničar Stjepan Lozo (čiju je knjigu “Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima – projekt ‘Homogena Srbija’ 1941.” objavila je splitska Naklada Bošković) rekao da je ‘grandiozan’ možemo tvrditi kako su oni svojim lažima o Jasenovcu učinili “najmonstruoznija zla, ispisali se iz svakog naroda” i “upisali u neljude”. (Јосип Печарић, bezcensure.hr, 02. ožujka 2021.)

Наравно да се и хрватски „драговољци“ морају окушати као повјесничари или барем као они, који образлажу напоре дотичних при тражењу и констатовању историјских истина:

„Najveći neprijatelji Hrvata u svima vremenima su bili, jesu i ostali Srbi (…) Svi narodi ovog svijeta zajedno, u svima ratovima protiv Hrvata i u miru, kroz cijelu povijest nisu poubijali toliko Hrvata, nisu prognali sa svojih ognjišta toliko Hrvata… 

i nisu denacionalizirali toliko Hrvata, koliko su sa svojim planskim zvjerstvima, sa surovim metodama, s podlim, klevetničkim, nametljivim i drugim metodama počinili Hrvatima samo Srbi (Dragan Hazler, www.dragovoljac.com , 17. rujan 20212).“

Која је главна разлика између историчара и повјесничара? Можда да ови последњи не читају примарне историјске изворе из дотичног времена? Овде само редукционистички понуђена помоћ, само неколико верификованих исказа и то не са „великосрпске/геноцидне“ стране, већ од стране нацистичких и фашистичких тутора тадашње хрватске државе:

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, министеријални директор и СС-Групенфирер, др Турнер (Harald Turner), извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби – прим. аутора), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију – прим. аутора) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима…“

Број српских жртава од око 200.000 од 10. априла и већ до почетка септембра 1941. године потврђује и Менахем Шелах (Menachem Shelah) на основу бројних извештаја италијанске окупационе силе, који се налазе у италијанским архивима. Ти извештаји говоре о „отвореној најави усташких властодржаца да униште све Србе у новој хрватској држави и о чудовишним масакрима над српским старцима, женама и деци“. Даље о „масовном убијању, протеривању и насилном покатоличавању остатка српског становништва“, као и „о бројним случајевима спасавања немоћних српских жртава од стране италијанске војске“. 

У једном извештају за СС-Рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења…“

12. априла 1942. године, шаље извештај један убачени агент Службе безбедности, за Берлин: „Од 10. априла, проузроковано бесмисленим клањем српског становништва у Босни, долази на различитим тачкама српско-хрватске границе до сукоба и борбених радњи, између немачких граничарских јединица и усташких трупа…“

Почетком јуна 1942. године командант немачке 18. Пешадијске дивизије се осећа примораним „… да разоружа и ухапси једну чету хрватског пуковника Јуре Францетића, која је стајала под великом сумњом, да је поново починила страшна недела над српским становништвом Романије…“

Бенцлер (Felix Benzler) јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати…“

Главнокомандујући у команди за југоисток, генерал-пуковник Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Закључивање војне операције „Бело“ може довести до трајног успеха, само ако одмах потом дође до битних политичких, управних и привредних реформи. Најважнији елемент политичке ситуације у Хрватској је, да су Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“

При крају рата, 16. марта 1944. године, даје и командант бригаде, СС-Генерал-мајор Ернст Фик (Ernst Otto Fick), свом претпостављеном Хајнриху Химлеру, своју кратку оцену хрватских усташа: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (…) они себе називају „хрватска СС“.

Немачки Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића, у односу на православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око милион православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“

Јозеф Матл (Josef Matl), професор славистике на универзитету у Грацу, такође је био очевидац тадашњих збивања: „Усташка полиција, коју је организовао Еуген Кватерник, започела је са изразито терористичким мерама (…) прво је Кватерник предузео најоштрије мере против Јевреја. У лето 1941. године, почеле су усташе са стрељањима Срба, који су живели у Хрватској.

Ова борба против „православаца“ је била вођена – са свом оштрином конфесионалног обрачуна – као један верски рат католичких Хрвата против православних Срба. Присилно покатоличавање је, уједно значило и похрваћивање…“

Исти аутор се осврће и на тесну и, истовремено, проблематичну повезаност између усташа и римокатоличког клира у НДХ: „Окупација, односно распарчавање Југославије у Другом светском рату је имало различите последице по разне верске заједнице. Хрватски режим Анте Павелића је подржавао римокатоличку цркву и, истовремено, морално је оптерећивао, јер је била увучена у крваве националистичке ексцесе и терор према православно-српском становништву и присилном покатоличавању истога – делом добровољном колаборацијом католичког клира а делом под притиском…“

Опуномоћени немачки генерал у Загребу, Едмунд Глез фон Хорстенау (Edmund Glaise-Horstenau), не сакрива своје гнушање због недела бојовника хрватске државе 1941-1945. О томе сведочи један очевидац: „Хасе (Остер) ми је причао о великој храбрости фон Хорстенауа, који је – поводом нечувено ужасних хрватских недела наспрам 1.800.000 Срба – не само у најоштријој форми позвао маршала Кватерника на одговорност, већ је о томе писао и извештаје, што је од још већег значаја. Он је рекао Кватернику, да је последње године, нажалост, много тога доживео али ништа, што би се могло поредити са неделима 

Хрвата…“

Нацистички Главнокомандујући у Србији, генерал Бадер (Paul Bader), констатује 5. фебруара 1942. године: „Хрвати имају, без сваке сумње, намеру да униште целокупно српско становништво…“

Курцио Малапарте (Curzio Malaparte) бележи у својој хроници дотадашњег рата, 1943. године, један свој доживљај, у друштву италијанског посланика у НДХ, Рафаело Казертано (Raffaele Casertano), са хрватским поглавником Анте Павелићем: „Рафаело Казертано је разговарао са поглавником а ја сам погледао у корпу, која је стајала на писаћем столу, лево од поглавника. Њен поклопац је мало склизнуо у страну и могло се видети, да је корпа била пуна морских плодова, тако је то бар мени изгледало. Рекао бих, да су то биле остриге, али ишчупане из њиховог оклопа (…) Јесу ли то далматинске остриге, питао сам поглавника. Анте Павелић је подигао поклопац и рекао, смешкајући се: „То је један поклон мојих верних усташа, то су двадесет килограма људских очију…“

Рафаело Казертано, све до своје смрти 1962. године, никада није демантовао ове Малапартеове наводе – у које је једном нормалном човеку заиста тешко да поверује – а њих је експлицитно потврдио још један високи фашистички представник у НДХ, Франћеско Басоти (Francesco Bassotti):

„Наши војници, официри а и ја лично смо видели велике количине људских очију (…) то, што Малапарте описује, то је истина…»

Исто је потврдила и Американка Рут Мичел (Ruth Mitchell), још један сведок-очевидац. У време Априлског рата 1941. она је боравила у Дубровнику и ту доживела улазак усташа у град; касније су је Италијани репатрирали у САД, где је 1943. године написала једну књигу о доживљеном:

„Тада је долазило све више вести из Хрватске, које су извештавале о масовним убиствима, о непојмљивом зверству и масакрирањима беспомоћних Срба од стране полуделих Хрвата и муслимана (…) ни четвртину тога нисам могла да поверујем (…) Нажалост, ускоро сам се морала лично уверити, да су све те приче биле само један слабашни одсјај праве истине (…) они (усташе – прим. аутора) су ускоро дошли и у Дубровник, окићени око врата ланцима, направљеним од нанизаних српских језика и са корпама пуним српских очију…“

Један преживели јеврејски очевидац, сведок свог НДХ-времена Цев Мило (Zeev Milo) (рођен 1922. у Загребу, емигрирао 1949. у Израел), описао је однос хрватске државе 1941-1945. према Србима једном једином реченицом: „Масовно уништавање српског становништва током читаве четири године усташке страховладе није познавало ниједну једину паузу.“

Дакле, „повјесничари свјетла“ и „грандиозни знанственици“, како би било да се упознате са овим и још силним, многобројним примарним историјским изворима из оног трагичног времена? И то не са „великосрпске/геноцидне“ стране, већ од стране нацистичких и фашистичких тутора тадашње хрватске државе?

А ако не, размотрите барем питање, да ли Европљани Хрватима дугују како настанак панталона, тако и проналазак сапуна и посветите се занимљивим квизовима односно још занимљивијим укрштеним речима?

Јер ту не постоји опасност да вас било ко пита о вашој научности. И моралности.