Владимир Умељић: ХРВАТСКА, ЦРНА ГОРА, СРБИЈА И ЕУ

Трновита је стаза, коју је Хрватска за босоноге Монтенегрине калдрмисала својим „државним и националним интересима“. А као да ни то није довољно, о ужаса, сад јавља и „Политика“, Београд (23.06.2026.):

„Пожар из Црне Горе прешао на територију Хрватске!“

Надајмо се да Загреб неће послати црногорског амбасадора у Конавле да гаси пожар а под претњом проглашавања за непожељну особу, протеривања и стављања црногорских евроинтеграција под арктички лед.

Тја, и горак хумор је каткад бољи од никаквог. То важи и за доњи текст.

Самовољна и самозаљубљена дириговања, уцењивања и понижавања Црне Горе, која тежи ка ЕУ, са хрватске стране не престају и тешко да су актуелни захтеви Загреба и последњи, односно најтежи за поднети.

Не, црногорски „Ход у Каносу“ или „Понижење у Каноси“ (l’umiliazione di Canossa) по свему судећи још није достигло онај негативни квалитет пехара жучи, који је немачки цар Хајнрих IV 25. јануара 1077. морао да испије, клечећи пред папом Грегором VII.

Шта ће још доћи?

Можда да хрватски препис (и несумњиво само интересно прекомпоновани фалсификат, настао 500 година касније)  „Летописа попа Дукљанина“, по коме је Црна Гора заправо „Црвена Хрватска“ уђе у све образовне програме под Ловћеном?

А потом да се сва имовина СПЦ моментално национализује, она промени име и избаци сваки српски префикс, изабере Мираша Дедејића за митрополита тј. надбискупа и одмах уђе у унију са Ватиканом?

И, закључно, да се тај атавистички назив државе замени модерним именом Монтенегро.

Да, коначно је дошло време да „тисућгодишња хрватска држава“ диктира правила игре, доста је већ било тог неправедног запостављања и незаслуженог омаловажавања! Али то је прошлост!

Препустимо хрватском интелектуалцу и вероватно највећем хрватском књижевнику свих времена, Мирославу Крлежи, само кратко реч о тој прошлости, он је наиме својим сународницима 1926. године атестирао следеће историјске и социјално-психолошке константе:

„Малограђанско, псеудо-господарско хрватство пати од борнираног комплекса мање вредности у социолошком смислу и ако је ишта у хрватској прошлости депласирано и трагикомично, онда је то оно празно дочаравање једне имагинарне аристократске, племените хрватске прошлости (…)

Хрватско стање је једна ивична егзистенција још од времена Каролинга и све хрватске величине носе стигму занемарених и заборављених ивичних егзистенција. На ивици римске и касније цезаропапистичке Европе, на ивици Византије и Истанбула, на ивици Будимског феуда и барокног Беча или данас, на ивици централистичког Београда (…)“

Загреб дакле нипошто не може да дозволи, да се сад нађе на ивици Подгорице, зар не?

Но на страну горки хумор, Хрватска следи нечему што сматра својим националним и државним интересима, Црна Гора исто тако, шта је међутим са Србијом, са српским националним и државним интересима?

Јер ако је за Црну Гору овај хрватски праг ЕУ повиши бедем, шта тек Србија може да очекује, када (ако) једног дана заиста стигне дотле? Превисоке и предебеле зидине, на врху начичкане бодљикавом жицом под високим напоном?

Тја, то звучи само реално.

Ако ништа друго, на то их обавезује та њихова грандиозна, тј. „аристократска, племенита прошлост“, у коју се они по Крлежи исувише радо куну и заклињу, а чији окруњени историјски врхунац су Срби, Јевреји и Роми итекако осетили на својој кожи 1941-1945.

Јер Хрвати су ето стигли дотле, да сад живе на ивици ЕУ. Баш крлежијански.

Није у питању нпр. да ће Загреб у складу са својим туторима беспоговорно инсистирати на признању „државности“ Косова и Метохије, што се може (и мора!) одбити, као и наравно „српске геноцидности“ у грађанским ратовима при разбијању друге Југославије на крају 20. века.

Али исто тако се може (и мора) очекивати вето од стране ове ЕУ-Хрватске, све док се српска страна не обавеже да Србоцид хрватске државе 1941-1945. дефинитивно стави ad acta и никада га више не помене.

Но барем то се може врло ефикасно предупредити.

Тиме се још једном ословљава болно горуће питање наше сопствене прошлости и његов данашњи третман – зашто Народна скупштина Србије до данас одбија да коначно изгласа Резолуцију о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и потом је проследи Генералној скупштини Уједињених нација на усвајање?

Изгласавањем Резолуције о Србоциду од стране српске Народне Скупштине и УН, дакле, сваки покушај хрватске уцене у овом смислу постаје беспредметан. Мада има свакако још значајнијих разлога за тај потез и то много, много више.

Недавна београдска промоција моје нове књиге „Србоцид хрватске државе 1941-1945. (Крвави чвор српско-хрватских односа)“ у априлу следи, поред уобичајеног просвећивања/ширења историјске истине, управо тај циљ, наиме, да се чланови Народне скупштине Србије коначно покрену и донесу Резолуцију о Србоциду и потом је проследе УН и свим Владама и парламентима света. Књига почиње одговарајућим текстом.

И – сваки члан парламента је том приликом добио један примерак на поклон.

Да ли је заиста потребно поставити водећим српским политичарима питање – где се загубио њихов државнички дух, који увек подразумева храброст и снагу, прагматизам и визионарство, као и заступање свих виталних интереса на бољитак свог народа? А о пијетету и поштовању према стотинама и стотинама хиљада својих брутално уморених предака да и не говоримо.

Зашто се не угледају на глас и чин разума Израела по питању Холокауста?

Другим речима – поштовани највиши политички представници српског народа, када ћете истином и правдом, свешћу и савешћу оградити овај страшни убилачки бунар, тако да никада више ниједан Србин, ниједно српско дете не упадне у њега? Таква Резолуција, наиме, првонствено стоји у служби принципа: „Никад више!“

Јер ви то можете. Ако хоћете.

И још једном другим речима, само је позитивно форсирати привредне пројекте, као и градити километре и километре модерних путева и улица у Србији, иако ће оне тешко икада пробити хрватске ЕУ-зидине, изнад којих као да још увек лебди ехо оног злокобног и исувише добро познатог: „За псе и Србе забрањен улаз!“ Не, веће шансе има један пожар у Србији да пређе у Хрватску, што се наравно ником не може пожелети.

Али та градња је и овако на бољитак читавог народа.

Но то није, не може и не сме да буде све, историјска истина се мора непрестано уграђивати у културу памћења, без које ниједан народ не може да гради и задржи своје достојанство и идентитет, не може да опстане. Јер сећање живи и умире са човеком, док се памћење укорењује и предаје увек даље.

И то је дакле итекако на бољитак читавог народа.

Закључно, ова кратка рефлексија стварности, верни одблесак карактера вековних и актуелних српско-хрватских односа, не ставља се први пут, али сасвим сигурно ни последњи пут на располагање јавности. Не, то подизање огледала до висине очију ословљених ће ићи даље, све док не победе разум и одговорност.

И то не у Хрватској, толико далеко не иде ни најгорчији хумор.