Владимир Умељић: АМАНЕТ НЕУМРЛОГ АРЧИБАЛДА РАЈСА

Др Арчибалд Рајс (1875–1929), Швајцарац немачког порекла, доктор хемије и професор криминалистике, хуманиста, дошао је у Србију 1914. на позив српске владе ради истраживања злочина аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.

Истражујући злочине аустроугарских трупа, Рајс је одлазио на ратиште, прегледавао рањенике и посећивао бомбардована насеља, не одступајући ниједног тренутка од своје заклетве да служи истини и правди. Као ратни извештач објављивао је чланке у тиражним европским часописима о страдању српског народа. Такво ангажовање довело га је у центар напада и претњи од стране државника Централних сила па чак и неутралне Швајцарске.

Упознао је свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу над српским цивилима, згрожен размерама злочина, али и херојством српског војника. Др. Рајс је жртвовао своју блиставу каријеру професора универзитата у Лозани и прогласио себе српским добровољцем, постајући тиме, како је сам написао, „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара”. Са српским народом и српском војском препешачио је Албанију, делио је зло и патње које су их задесиле, помагао је српске избеглице, збрињавао ратну сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу за храброст, али му је, према његовим речима, најдража награда била захвалност српског народа. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и са Моравском дивизијом ушао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.

Дубоко разочаран негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно и сахрањен је на Топчидерском гробљу, а по његовој жељи срце му је сахрањено на Кајмакчалану.

Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!” на француском језику. У тој књизи, која је била завршена 1928. године, а 2004. године штампана у великом тиражу, по жељи Др. Рајса, после његове смрти,. до детаља су описане врлине српског народа и мане тадашњих српских политичара и интелигенције, које, као вечна истина важе и данас.

Шта његов аманет значи за нас данас?

 

Овде неколико извода из те безвремене књиге: „Чујте Срби! Чувајте се себе!“ овог изузетног хуманисте, књиге која се никада не може довољно читати. Јер она је неподмитљиво огледало стварности, које нам он врло добронамерно подиже до висине очију, и путоказ читавом српском национу, како постати бољи човек, како изградити боље друштво. За наш народ, то је оваплоћење делфијске изреке:

„Γνῶθι σεαυτόν“ или „Препознај самог себе!“

 

„КСЕНОФОБИЈА ВЛАДАЈУЋЕ КЛАСЕ

Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу, а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофобни, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти.

Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа ради на обарању тих моралних врлина српског народа, дајући му лош пример.

ПОЛИТИЧКИ КАДАР — БЕЗВРЕДАН

Та љубомора касте зване „интелигенција“ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво“ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.

И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију“, како се она неоправдано назива.

ВЕЗИВАЊЕ ЗА ВОЂЕ

Ваша средњовековна историја и јунаштво стварали су од вас ратнички народ све док сте били слободни. Хајдуци су у доба робовања наставили ту традицију. Затим долази ослобађање под Карађорђем, и борба до коначног оелобођења. Када је то постигао, ваш народ је, толико навикнут на борбу, ако не би имао спорова са спољним светом, покушавао да унутар земље задовољи ту борбеност. Зато је нашао начина у политици и одао јој се душом и телом. Међутим, по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била странкарење, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе. Све док су вас спољни непријатељи остављали на миру, своје борбене потребе сте задовољавали свађама политичких странака. Чим би се непријатељ појавио на граници, заборавили бисте међубратске спорове и сви бисте се супротставили спољној опасности. Били сте и остали борци и ето зашто сте још и данас огорчене политичке присталице које се не боре за идеје већ за личности, присталице које постају родољуби тек у тренутку спољне опасности. Сетите се ратова од 1912. до 1913. и рата 1914. Када је одјекнуло звоно за узбуну, да ли сте и даље били радикали, самосталци, либерали или неки други партијаши? Не, били сте само Срби, и као такви сте величанствено извршили своју дужност.

Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа. Док су страначке вође и њихови штабови још били родољуби — а, судећи по свему ономе што сам прочитао и чуо, у то време су то заиста били — зло још није било нарочито велико. Истина, то није погодовало брзом и мирном развоју. Уосталом, после дуготрајног робовања како је било ваше, није се могло тражити од народа, који је тек повратио слободу да буде мудар као људи који су дуго живели у њој. Уз то, ваша тек васкрсла држава је узимала за пример политичке системе већ прилично деформисане чак и у земљама веома старе и континуиране културе. Најзад, родољубље је код страначких вођа било још довољно делотворно и спречавало их је да свесно раде против интереса земље.

ПАРЛАМЕНТ ЗАБУШАНАТА

Скупштина ваше земље, једне од најјуначнијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницима у рату — парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима коуи су се борили. Ти родољуби су били Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао интелигенцији.

А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Што је рат дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како вам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се за на бојном пољу неукаљано српско име.

КОРУПЦИЈА

Понекад би се јавно мњење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари-странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале неки резултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чувале да не забразде дубоко пошто су добро знале да корупција није апанажа једне странке него свих. Ваши политичари-странчари су, дакле, мирно могли и даље да се богате на рачун појединаца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених снажно деловао на службенике свих нивоа? Ја тако не мислим и сада ми је сасвим природно што индустријалац или трговац, који жели да вагон са његовом робом крене, мора да дâ позамашно мито шефу станице, што парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и што онај који мисли да добије пасош за путовање у иностранство, или странац који би да добије боравишну дозволу, мора да увуче неколико новчаница међу документа која предаје полицији. Јасно је да нимало не служи на част вашој земљи, али ти потчињеии службеници само следе пример који добијају одозго. И тим људима би се могло још много лакше опростити него вашим политичарима и другима. Насупрот томе, посланици вам имају веома добре плате, а често примају и пензије као „бивши министри“. Они немају оправдања.

ЗАКЉУЧАК

Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу — а од ње ништа не очекујем — и што сам јој жртвовао све што човек може да жртвује. А, знате добро, што се човек више жртвује за некога или нешто, то му је приврженији. С правом или не, мислим да сам и ја заслужан, макар и у најмањој могућој мери што је ваша нација успела да досегне и оствари сан предака: да се ослободи окупације. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.

Међутим, да ми то неко не би могао приговорити дајте предност својим врлинама и исчупајте из тела оне ружне бубуљице на које сам вам указао на овим страницама, а њих ћете читати тек после моје смрти. Ви то можете да учините. Тело вам је здраво. Само га прља површинска кожна болест. Трљајте, снажно трљајте своје тело и скините ту ружну прљавштину која га нагрђује и погани.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се, на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник — не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

Упркос свему ја верујем у будућност вашег народа. Дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново ће се пробудити. Мора се, међутим, брзо пробудити, јер без њега ћете можда поново доживети време робовања које ни у чему неће заостајати за оним претрпљеним које су ваши стари победили жртвовањем и јунаштвом. Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“

Закључно и да би се избегли неспоразуми, сигурно је да када се убрзо после парламентарних избора у Србији у јавност изнесе један овакав текст, да ће одмах, аутоматски почети спекулације – на кога се то односи, на губитнике или победнике избора?

Одговор је врло једноставан, то се односи на све.

Арчибалд Рајс није био нити тужилац, нити адвокат а камоли судија, већ социјално-критички хроничар свог времена, иначе једног од најтежих у новијој српској историји, чак и када је је указивао на, по свему судећи и нажалост, безвремене грехе српске политичке касте.

А на примедбу, да се актуелно новоизабрани политички представници народа још нису ни конституисали а камоли нешто сагрешили, корисно је подсетити се старе мудрости – тешко је пророковати колико дуго ће девица остати невина, када једном уђе у кућу под црвеним фењером.

Њима би дакле било још пре за препоручити да пригрле речи, аманет Арчибалда Рајса.