Владимир Коларић: Врлина српског национализма

Заставе Србије, илустрација (Фото: depostitphotos.com)

Читаоци ће препознати да у наслову овог чланка парафразирам назив књиге Врлина национализма Јорама Хазонија, али овај текст неће бити посвећен тој књизи, нити ће представљати просту примену у њој изнетих идеја на случај Срба, Србије и српских земаља.

Такође, Хазонијево становиште је нескривено јеврејско и израелско, па врлину национализма између осталог изводи и из Божије одлуке да своју објаву пренесе конституисањем и путем конституисања појединачног, „изабраног“ народа, који ће временом добити свој институционални облик и у двадесетом веку прерасти у нацију у савременом смислу речи.

Овде нећу ићи тако далеко, нити се бавити односом нашег народа и државе према Израелу и ситуацији на Блиском истоку, као ни коментарисати склоност неких од наших десничара да у Израелу траже модел и узор за остварење и одржање националне државе, због чега неки од њих подржавају ову земљу у текућим (да не кажемо деценијама непрекинутим и без шансе за окончање) сукобима са исламским светом. Овде нећу коментарисати ни тезе о постојању и континуитету идејног система о Србима као изабраном народу, „другом Израиљу“.

Ако све то оставимо по страни, овај аутор у основи тврди да није срамота бити националиста, да у таквом избору нема ничега спорног и недоличног, напротив, да је то разуман и етичан избор, нарочито у поређењу са алтернативама које су нам се нудиле и у новијем историјском периоду и које нам се у маскираним, ретушираним, или у понечему трансформисаним облицима, нуде и данас.

За Хазонија је, наиме, национализам „политичка теорија“, а могло би се рећи и политичка идеологија или концептуални основ за ту идеологију, која представља „скуп принципа који подразумевају да је свет најбоље уређен када народи могу сами да одређују независни правац свог кретања, да негују своје традиције и да следе сопствене интересе без уплитања других“. Он овом становишту супротставља „империјализам, који тежи томе да у свету успостави мир и просперитет тако што ће у највећој могућој мери ујединити човечанство у јединствен политички режим“.

Тежња ка суверености

Наспрам преддржавног поретка племена и кланова и интернационалног поретка успостављеног од стране империјалистичке државе или држава, Хазони сматра да поредак националних држава „пружа највеће могућности за колективно самоопредељење; да он ствара одбојност према освајању других нација и отвара врата толерисању различитих начина живота; такође, он омогућава живот испуњен невероватно продуктивном компетитивношћу међу нацијама, будући да свака нација тежи томе да максимално развије своје способности, као и способности својих чланова“, као и да „узајамна оданост која лежи у срцу националне државе пружа једини познати темељ за развој слободних институција и индивидуалних слобода“.

Нама се овакво виђење може чинити исувише западњачким и таквим да исувише подилази либералној фразеологији и у крајњој линији идеологији, која је прожела све друге и чак постала њихов критеријум, односно мерило њихове легитимности. То свакако стоји, као што стоје и многобројне критике на рачун различитих декларативно националистичких политика. Да не говоримо о Јорамовој саветничкој улози у Трамповој администрацији, што његове идеје ставља у контекст који није само академски.

Тачно је да држава заснована на националистичкој идеологији може да прерасте у империјалистичку, али не по себи, већ тек када суштински напусти своје националистичке основе. Тачно је да поредак националних држава није лако одржив и да може, уместо „здраве компетитивности“, коју би волео Хазони, да прерасте у зверињак и гладијаторску арену, уз озбиљно питање ко може да буде гарант одржања и одрживости таквог поретка, који би волунтаризам сваке појединачне државе могао битно да наруши, обезвреди, па и сруши и укине.

Стоји и могућност да националистички поредак постане репресиван према појединцима и групама унутар граница сопствене државе, као и да декларативна независност неће спречити елите да се и на спољном и на унутрашњем плану повезују на основу заједничких циљева и интереса, који могу бити противни националним и којима они могу бити маска.

Ипак, једна од врлина национализма је његова реалистичност. Он разуме да се сувереност и независност народа и држава не подразумевају и да никада не могу бити апсолутни, као и да је макар и минимум суверености у данашње време тешко одржив.

Али то не значи да не постоји простор за остварење разумне тежње ка максимално могућем степену независности, суверености и унутрашње уређености и интегрисаности, како институционалне, тако и друштвене, односно тежње за релативно стабилним институционалним поретком и друштвеном интегрисаношћу на основу уврежених вредности, норми и традиција које је једна заједница изградила и потврдила на свом историјском путу, као и с тим повезане тежње за остварењем одређених, макар највиталнијих националних интереса.

Сувереност и независност народа и држава се не подразумевају и никада не могу бити апсолутни

Ван свих мистификација, национализам је у основи политичка теорија, философија и идеологија која као темељни интегративни принцип поставља нацију, као спој институционалних и друштвених образаца, вредности и норми изграђених кроз специфичну историју одређене државе и народа, а која никада није искључивала различите спољне утицаје и преплитања, као ни друге облике интеграције и постојања других идентитетских форми, које постоје паралелно са националним.

Национални идентитет, дакле, није једини и једино пожељан, и не укида, не негира и не забрањује друге облике саморазумевања и самопоимања, али он је најинтегративнији и најоперативнији за сваку заједницу и сваку државу која жели да се развија што је могуће самосталније и независније, чега би требало да се држи и свака доследна националистичка идеологија.

Поносни национализам

Национализам даје предност идентитету доминантне етничке групе, која језгровно дефинише идентитет државе и нације, али то не значи да негира постојање или права других идентитетских група који живе на територији државе. На примеру европских држава уверили смо се да потискивање идентитета језгровне групе у име равноправности свих идентитета (виђених као конструката) и апстрактног грађанства, које све мање дефинише институционалну припадност одређеној држави, а све више је идеолошки маркер који упућује на имагинарни идентитет „грађана света“, као припреме и сензибилизације за стварање глобалне државе, дугорочно није допринело стабилизацији и превладавању унутрашње и спољне конфликтности, већ је умногоме само увећало.

Да ли је онда наслов који говори о некаквој „врлини српског национализма“ само натегнута шала или провокација, која заправо не говори о легитимности и предностима неког одређеног национализма, него национализма као таквог и на њему заснованог поретка односа у свету? Може и тако да се разуме, тим пре с обзиром на „озлоглашеност“ српског и баш српског национализма, као у понечему горег, нелегитимнијег, разорнијег и отровнијег од свих других, посебно регионалних или западњачких. Укратко, проблем наших националиста није само у томе да морају да се правдају што су националисти, већ још више што су српски националисти.

Али, коме заправо треба да се правдају и ко уопште може да им буде судија? Други регионални национализми који су производили геноциде над нашим народом? Западњачки национализми и империјализми који без прекида доводе у питање само постојање нашег народа и државе? Русији са њеном несклоношћу национализму, који због својих унутрашњих разлога види искључиво као деструктивни сепаратизам?

Остацима југоносталгичара који за све криве национализам, а да на тренутак не желе да се суоче са сопственом одговорношћу за рушење своје измаштане утопије, а о одговорности за судбину српског народа у Југославији и по њеном распаду да не говоримо? Агентима западњачког утицаја који мисле да имају пуно право да осуђују сваку српску тежњу не само ка независности, него и ка културној и идентитетској самоизградњи и самосагледавању, осим ако оно не иде у правцу самооспоравања?

Српски национализам, дакле, нема коме да се правда. Некадашњи антисрпски консензус Аустрије, Коминтерне, Ватикана и касније скоро целог политичког Запада свакако није нешто што би требало на било који начин да нас обавезује и да успоставља критеријум за формулисање, било нашег идентитета, било наших интереса.

Историјско искуство

Прва и основна тврдња је да је српски национализам легитиман колико и сваки други. Што би требало да прихвате и они који не мисле да је национализам најбоље решење за наш народ, нити да је најбољи или чак уопште добар политички и идеолошки избор. Велики проблем наше политичке културе је то што многи неће бити у стању да прихвате овакву саморазумљиву тезу, задојени што наслеђем титоима, што увезеним западњачким идентитетским пројектима и пројекцијама.

Следеће важно питање се тиче особености, па можда и неких посебних вредности српског национализма, који потичу од особености и вредности српске нације, њене историје и идентитета, јер национализам је пре свега идеолошка артикулација, афирмација, актуализација и институционализација тих особености и вредности. Он је сасвим разумна тежња, као и пут ка реализацији те тежње, српског народа ка независности, слободи, развоју и очувању сопственог идентитета.

Његови конституенти су искуство средњевековне државности и црквености, које сведочи о способности српског народа да стваралачки преображава наслеђене и преузете културне форме, као и о српској жељи за слободом и аутономијом, које сам на једном месту назвао аутономизмом.

Потоњи период ропства под Турцима доноси рефлексију средњевековног искуства, као и искуства поробљености од културно, цивилизацијски и религијски туђе силе, што потенцира културу и менталитет егалитарног слободарства, херојства и хајдучије, у спрези са напором за очување свог идентитета, и то пре свега духовног. Ово ће у модерно доба довести до идентификације националног и верског идентитета, што ће донети многе изазове очувању српског националног и културног корпуса.

Косовски завет у основи потенцира примарност духовног идентитета српског народа, односно духовног темеља његове идентификације, саморазумевања и особености. Иако део хришћанског и православног света, Срби кроз Косовски завет издвајају духовни идентитет као своју основну одредницу, а која представља жртвено подвижничко усвајање хришћанског искуства као одређујућег искуства заједнице.

Ово је у деветнаестом веку имало последицу како у језичкој, тако и у верској дезинтеграцији српског идентитетског корпуса, па су тако на његов рачун стварани или умножавани нови колективни идентититети, тако што су на основу другачије верске припадности или распарчавањем јединственог српског језика на наводно самосталне језике, стварани и, нажалост, још се стварају посебни, често антисрпски настројени па чак и засновани (псеудо)национални идентитети.

Ипак, упркос веома неповољним историјским околностима, српски народ је показао приличну меру отпорности, мање кроз способност да изгради дугорочније институционалне форме и пројекције, а више кроз способност да опстане и сачува свој идентитет.

Ово је свакако резултат и даље и упркос свему живог сећања на своју средњевековну прошлост, сакрализовану кроз Косовски завет, чиме је добила ванвременску, узорну, па чак и есхатолошку димензију. Укратко, српско историјско искуство обликовано као сведочење о потврди сопственог духовног идентитета и независности, постало је не само ствар сећања на прошлост, него и пројекција будућности, па чак и руководство у садашњости.

Оваква пројекција са једне стране и у некој мери омета институционализацију српског корпуса, односно остварење државног пројекта и дугорочније националне стратегије, али даје подстицај и потпору у вазда тешким, сложеним и нестабилним приликама. Јер, ако живите на мочварном и трусном тлу, умеће грађења чврстих и дуготрајних грађевина, колико год по себи позитивно, неће имати предност над умећем градње можда мање стабилних, удобних и привлачних објеката, али објеката који омогућавају сталне адаптације на променљиве услове.

То је створило и увек актуелну опасност од флуидности у схватању идентитета, као и специфичног „прелазничког“ менталитета и идентитета, што је за последицу имало сталну напетост између опасности од растакања идентитетског језгра и од његове апсолутизације не само у смислу спољашњих чинилаца, него и периферних слојева сопственог идентитетског корпуса.

Нација и држава

Кад се све сведе, критеријум припадности српској нацији и даље јесте верски и духовни, где се ова духовна компонента тиче активног и живог односа према верском искуству и наслеђу, односно целине историјског искуства, културног памћења и идентитета, који су таквим искуством прожети и одређени.

Други важан сегмент је језички, где се без обзира на језички сепаратизам, Србином сматра свако ко говори и сам сматра да говори српским језиком. Следећи елемент је писмо, које није само одраз језика, већ озбиљан сведок и чинилац државног, правног, па и духовног континуитета. Због овога није чудо да српски непријатељи најчешће атакују управо на ове основне идентификационе тачке, често не на сасвим очигледне начине.

Упркос веома неповољним историјским околностима, српски народ је показао приличну меру отпорности

Ово је обојено поменутим аутономизмом и слободарством, што, имајући у виду наше искуство у савременом историјском периоду, чини да је и даље једна од главних одредница српског национализма тежња за ослобођењем и уједињењем. Ова тежња, због бројних институционалних дисконтинуитета у српској историји, није производ империјалне логике, већ историјског искуства које сведочи да циљ сваке српске идеологије и политичке праксе мора бити заштита српског народа, и биолошко-социјална и културно-идентитетска, што се најбоље постиже институционалним обједињавањем већине припадника српског народа на његовим историјским просторима.

Такође, не треба занемарити и то да уједињење може да се односи не само на инсистирање на српском, „хоризонталном“ јединству (сви Срби у једној држави или у чврстој повезаности са матицом), него и на „вертикалном“ јединству свих друштвених слојева, у сплету средњевековног елитизма и потоњег егалитаризма, али који се у српској историји никада нису могли потпуно раздвојити (егалитаризам није искључивао узорну идентификацију са елитним фигурама светитеља и хероја, док елитизам никада није подразумевао одвојеност елите од тела целокупног народа, заснивајући се на аналогији државног и црквеног – дакле не само верског – јединства).

Како то обједињавање у савремено доба није постигнуто ни у једном облику, осим делимично у оквиру југословенског пројекта који није имао српска обележја, и како држава која обједињује скоро све српске историјске просторе у својим границама није била српска држава (па самим тим ни њено „језгро“ нити језгровни идентитет нису могли бити српски), наш национализам се суочава са изазовима осмишљавања и остварења пројекта одрживе и достижне државе српског народа.

Данашње недоумице између различитих модалитета таквог пројекта, од центристичких до полицентричних (језгро идентификовано са матицом или језгро идентификовано са српством), поред осталог су и производ таквих дилема и српски национализам ће бити одржив и успешан онолико колико буде кадар да превазиђе постојеће унутрашње расколе и спољне изазове и постави јасне и одрживе трајекторије остварења српског сна о националном јединству и слободи.

О том јединству српски националисти свакако треба да „певају“ и да нам греју срца, али и да га разумно и реалистично осмишљавају у конкретним историјским околностима, како се њихове тежње не би претвориле у своју супротност, која може значити и нестанак српског народа са историјске сцене.

Оно што мислим да би требало имати на уму, јесте да су српско национално осећање и самосвест у великој мери имплицитни и да често нису усаглашени са спољашњим, програмским или институционалним облицима у којима се пројектују или реализују. У том смислу, они који, по узору на европске националне пројекте и доктрине, теже овде већ помињаним категоријама попут стратегије, културе памћења, па чак и идентитета или пројекта, требало би да буду опрезни када се ради о примени таквих појмова у српском случају.

Без системског планирања и стратешких пројекција нема ни националне политике и идеологије, нити било какве политике и идеологије, али никако не би требало превидети снагу српске имплицитне културе, готово неке врсте колективног несвесног, која је уједно наша највећа снага и слабост, и која је – волели ми то или не – са нама и у нама.

Тек српски национализам који би био у стању да се са њом избори и претвори је у своју предност, могао би да рачуна на истинске и дуготрајне успехе. Тиме је борба на плану културе, дакле односа према најдубљим основама и смисловима постојања српске националне заједнице, један од његових основних задатака, што не занемарује важне политичке, геополитичке и безбедносне аспекте те борбе.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: depostitphotos

БОНУС ВИДЕО: