Владимир Коларић: Русија као друга Европа: Малапартеови извештаји
Кремљ (Фото: Wikimedia Commons/ Dmitry Ivanov/CC BY-SA 3.0)
„Рекао сам себи да од суштинске важности није да описујем олупине тенкова, лешине коња, другим речима трагове битке, онако како се појављују пред очима, већ да покушам да ухватим дубље значење, скривени смисао овог јединственог рата, да осветлим његов посебан, специфичан карактер, да објективно забележим, без излишне и глупе пристрасности, све елементе својствене овом рату“, написао је Курцио Малапарте у својим ратним извештајима са тада тек отвореног источног фронта, а под насловом „Волга се рађа у Европи“ обједињеним 1943. године у Италији (на српском: Кључ, 2025, превод Софија Жмирић).
Још пре тога, јуна 1940. године, овај писац и дописник са многих фронтова, написао је како је „извесно да ће овај рат дубоко и неизлечиво променити свет“, тако да ће промена настала Првим светским ратом „изгледати као дечја игра у односу на ону која се спрема“, а „свет, нарочито Европа биће затрпани лешевима идеја, осећања, предрасуда, филозофија, моралних концепција, традиција“.
Управо брига о томе да се избегну предрасуде и пристрасности обележава и поменуту књигу, која у првом делу обухвата извештаје са украјинског, а у другом делу лењинградског фронта, на којима је велики писац пратио немачку, односно финску војску. Такво опредељење, супротно пропагандним императивима сила Осовине, изазваће доста нервозе у Италији и Немачкој, па чак и оптужбе о пристрасности према комунизму и Совјетском Савезу (који Малапарте углавном назива Совјетска Русија).
Наиме, немачка и италијанска пропаганда су инсистирале на извесности брзог слома Совјетског Савеза, услед неспособности и недовољних капацитета за одбрану, али и мањка легитимитета комунистичког режима, за који су сматрали да ће бити срушен после првих војних пораза. Ово је било мотивисано негативним ставом према совјетској идеологији, али пре и изван свега уверењем о цивилизацијској инфериорности противника, који се сматра азијатским, а борба против њега као одбрана Европе.
Европски феномен
Малапарте, напротив, сведочи о озбиљним организационим и борбеним способностима совјетске војске, као и храбрости и пожртвованости њених припадника, па и оних који нису чланови Партије, због чега дубоко сумња у могућност рушења власти изнутра, побуном народа или дела руководства.
Када говори о војном принципу устројства Совјетске Русије, односно да је „истинска совјетска друштвена заједница у суштини војска“, он при томе нема у виду „застарели милитаристички концепт“, већ да се „у војсци може измерити степен индустријског прогреса и развоја достигнут у комунистичком друштву“. Исто тако, када говори о храбрости руских војника и „равнодушности“ са којом прихватају „муке и гладовање“, у којој види „нешто сасвим мистериозно“, он не наступа са супериорне цивилизацијске позиције, која на оне изван свог круга гледа у најбољем случају као на „добре дивљаке“, него са уважавањем и разумевањем, чак дивљењем, па и жаљењем за особинама које су његови сународници великим делом изгубили, ако су их икада и поседовали.
И најважније од свега, за њега Русија није Азија нити је „бољшевизам типичан азијски феномен“, што он назива „једном од најтврдокорнијих буржоаских предрасуда“. Он, напротив, сматра да је „бољшевизам типично европски феномен“, и да се „иза дорских стубова Петогодишњег плана, иза статистичких колонада Госплана, не простире Азија, већ једна друга Европа“, у смислу „као што је и Америка друга Европа“. „Челична купола састављена од марксизма + лењинизма + стаљинизма“, пише он, „није маузолеј Џингис Кана, већ – управо у смислу који се буржоазији не допада – други европски Партенон“.
За њега рат против СССР-а, стога, није „рат Европе против Азије, рат против азијских народа и идеологија“, већ се ту „Европа бори против европских народа, против европских идеологија, било да се бори против Енглеске и Америке или против Совјетске Русије“. Тај рат према њему треба схватити као „социјалну борбу“, која је увек „претходница и припрема за нови политички и друштвени поредак народа“.
У Другом светском рату Малапарте види превласт технике и технологије, због чега му и војници више наликују на раднике и механичаре, него на некадашње ратнике. Не ради се, дакле, о класичном сукобу народа и држава, него о рату мотивисаном и усмереном циљевима из домена технике, технологије, енергетике и инфраструктуре, не само овладавањем туђим ресурсима на том пољу, него и променом целокупног техничко-технолошког и енергетско-инфраструктурног поретка на глобалном плану, а у основи стварањем тог глобалног плана, данас би рекли глобализованог света као таквог.
Совјетска идеологија
Вредност Малапартеових антиципаторских увида потврђује се и у данашњем времену. Западна пропаганда против савремене Русије заснива се на идентичним општим претпоставкама као и она против Совјетског Савеза, како од стране сила Осовине, тако и од стране Североатлантског савеза током Хладног рата. Русија се пројектује као земља са агресивним намерама и другачијим вредностима од оних које су етаблиране у Европи и на Западу, због чега су превентивне мере према њој, укључујући и војне, сасвим легитимне, чак неизбежне.
Власт, некада „бољшевичка“ и „тоталитарна“, данас „недемократска“ и „диктаторска“, посматра као базично нелегитимна, због чега се стално очекује њено рушење изнутра, уз уверење да би на спољашњи напад становништво Русије одговорило побуном против сопствене власти.
Такође, западњачка пропаганда и данас почива на тврдњи да због недовољне демократизације и економских слобода, али и због цивилизацијског дефицита, руска држава неће бити способна да понуди озбиљан и организован одговор како на спољно угрожавање, тако на њиме изазвану унутрашњу кризу.
Наравно да је овде посреди најсложеније питање цивилизацијског идентитета Русије. Данашња западњачка пропаганда инсистира на универзалном карактеру сопствених вредности, сматрајући да би Русија могла да их прихвати, колико и било која друга земља на свету, независно од своје традиције и историјског искуства.
У том смислу, појам европских вредности декларативно није упућен на неке ексклузивне вредности једног дела света, него на универзалне и свима прихватљиве и пожељне облике и норме друштвеног понашања и моралних избора. То су дакле универзалне вредности, али условно могу бити назване европским, с обзиром на то да Европа (а заправо ЕУ) наводно представља до сада најразвијенији облик њихове реализације и афирмације.
Овде се опет ради о ставу о цивилизацијској супериорности западне, односно романо-германске Европе, која своје партикуларне вредности и норме жели да представи као универзалне, у ништа мањој мери него што је то чинила нацистичка идеологија, заснована на расној супериорности.
Западна пропаганда против савремене Русије заснива се на идентичним општим претпоставкама као и она против Совјетског Савеза
Данас можда наводни азијатски карактер руског друштва, државности и идентитета није толико пожељно отворено истицати, али он је имплицитно присутан у ставу који подразумева цивилизацијску инфериорност Русије, која може бити превладана искључиво потпуним прихватањем такозваних универзалних, односно западних, односно европских вредности. Што је јасно да заправо подразумева потпуну потчињеност руске државе и народа западњачким интересима, све до нивоа трансформације сопственог идентитета у складу са западњачком перспективом, потребама и интересима.
Малапарте с правом говори о европском карактеру совјетске идеологије, усмерене ка објективизацији и стандардизацији свих аспеката живота, што важи и за савремену руску идеологију, коју није лако дефинисати, али свакако претпоставља одређен облик (полу)државног капитализма, са примесама интегралистичке идеологије, која нема органски, већ концептуални и конструктивни, у основи синкретички карактер.
Уочени војни карактер руског друштва присутан је и данас, али, опет не у класичном милитаристичком виду, већ у начину на који друштво и институционални систем омогућавају релативно централизовану контролу велике територије и редовно одржавану спремност на заштиту од увек реално присутног страног угрожавања. Ово такође није одлика азијских друштава по себи, већ почива на организационим и структурним праксама европског типа (најпре, Наполеонове Француске и пруског фактора интеграције немачких земаља).
Руска перспектива
Малапарте, дакле, тврди да је Русија Европа, али некаква „друга Европа“. Шта би ти требало да значи? Када кажемо да је Русија „друга“, односно другачија Европа, то би могло да означава другачију идеологију и друштвени систем, што је у совјетско време свакако био случај, али идеолошка разлика не би требало да буде пресудна у цивилицијској идентификацији неке државе и народа, с обзиром на то да су цивилизацијски идентитети по правилу трајнији, постојанији и фундиранији од идеолошких.
Могло би, с друге стране, да подразумева да је Русија некакав „секундарни“, другостепени, самим тим мање аутентичан и потенцијално мање вредан вид и сегмент европског цивилизацијског идентитета. Ово је у неку руку тачно, ако имамо у виду да се Русија вековима, а интензивно од реформи Петра Великог, развијала под доминантним институционалним и културним утицајем Европе и Запада. С друге стране, оваква перспектива превиђа делом псеудоморфни карактер овог утицаја, као и руску аутентичност и ниво стваралачког преображавања спољних утицаја, као и узвратног утицаја ове земље на Европу и Запад.
И најзад, израз „друга Европа“ може се односити на руску утемељеност на ромејском (византијском) цивилизацијском ареалу, који је такође европски, али историјски, а самим тим и културно и вредносно, потиснут од романо-германског концепта и идентитета Европе и европског.
У самој Русији постоји широка лепеза ставова и уверења о сопственом цивилизајском идентитету, од неспорно европског, преко „друго-европског“, односно православно-словенског или ромејског, до евроазијског или чак азијског, укључујући и концепте који подразумевају потпуну цивилизацијску апартност или пак амбивалентни, прелазнички или лимитрофни карактер руске идентитетске позиције.
У данашњим приликама, тврдња да је Русија европска држава, односно да цивилизацијски припада Европи, не мора да има једнозначне политичке, идеолошке или културне импликације. Припадност овом цивилизацијском идентитету не значи априорно потискивање сопствене специфичности, нити затварање за сарадњу и културно прожимање са азијским народима и државама или било којим народима и државама света.
Ипак, потпуно прихватање овакве идентификације носи опасност од нужности усвајања савремених идеологизованих облика и критеријума европског и западњачког идентитета, који, како са становишта јавног интереса и наслеђених вредности тако и као важан сегмент хибридног ратовања, могу имати субверзивну улогу у руском контексту, и које савремена руска власт с пуно разлога не жели да прихвати (различите мутације родне идеологије, на пример).
С друге стране, идентификација Русије као европске земље не мора одговарати ни њеним западњачким противницима, с обзиром на то да би им то избило из руку макар и имплицитни аргумент о цивилизацијској инфериорности Руса, а о тешкоћама политичке, идеолошке и културне интеграције огромне руске територије, са бројним становништвом и сложеном демографском и етно-религијском сликом да не говоримо.
Иако не званичан, евроазијски приступ руској цивилизацијској идентификацији данас има приличан утицај и значај, уз веома широк спектар онога што се под тим појмом подразумева, од прагматичног, махом економски оријентисаног, преко револуционарног и геополитичког, до метафизичког евроазијства. Оваква цивилизацијска парадигма има извесне предности, од мапирања Русије као посебне цивилизације, до њеног глобалног позиционирања које би је отворило ка различитим актерима и учинило незаобилазним медијаторним фактором.
Цивилизацијско опредељење
Што се односа европских и западњачких актера према овом одређењу тиче, оно не мора нужно бити негативно, при чему је најмање значајна приврженост неких кругова у континенталној Европи оваквом моделу, јер она ће тешко постати пресудна за некаква нова геополитичка прегруписавања дубљег нивоа.
Самоизузимање Русије из искључиво европског идентитета може одговарати потврђивању пропаганде о руској „другости“ (читај инфериорности), затим сарадњи европских и западних држава са Русијом као посредничким фактором у извесним глобалним релацијама, као и свесном охрабривању руског опредељења ка неорганској и синкретичкој идеолошкој и идентитетској позицији, који би је потенцијално учинило рањивијом, из потенцијале левог евроазијства да, иако декларативно антизападно и антиглобалистичко, постане компатибилно са тек нешто коригованим обликом глобализације, који је ионако у току.
У том смислу треба схватити и некадашње (између два светска рата) и садашње махом нетранспарентне облике британске подршке моделима посебно левог евроазијства и њему блиских облика такозване патриотске или антиколонијалне левице.
Поред овога, у разматрању цивилизацијске идентификације Русије и Руса, можемо разликовати појмове Европе и Запада, где би Русија могла да се супротстави западном цивилизацијском моделу (као „извитоперењу“ европског), а прихвати припадност неком редефинисаним моделу „изворне“ или „старе“ Европе, или да прогласи потпуну или делимичну аутонимију у односу на европски идентитет, али да прихвати онај западњачки, схваћен као припадност наслеђу белих хришћанских народа.
Било како било, цивилизацијско опредељење за или против Европе данас свакако има много мање значаја него некада, посебно имајући у виду значајно слабљење политичке, економске, културне, војне, па и идеолошке моћи и утицаја европских земаља и Европске уније у садашњем облику. Русија свакако има доста аргумената да инсистира на сопственој, па и цивилизацијској посебности, и да ради на њеном освешћивању, утемељивању и афирмацији. Русија свакако не треба себе да гради као изоловану тврђаву, али мора наћи начина да (п)остане витално нерањива пред спољашњим и унутрашњим претњама, са којима ће се свакако и даље сусретати.
Самоизузимање Русије из искључиво европског идентитета може одговарати потврђивању пропаганде о руској „другости“
Јер и тадашње реакције на Малапартеове текстове објављене у књизи Волга се рађа у Европи показују колико је просечном европском и западњачком човеку тешко да прихвати другачије вредности, а посебно оне које нису сасвим другачије, већ долазе из сличног или заправо јединственог културног и цивилизацијског изворишта. Тако је било у Малапартеово време, а тако је – упркос свој реторици и уважавању „другости“ и толеранцији – и данас.
Ово посебно треба имати у виду с обзиром на особености текућег рата између Русије и Запада, који се, слично Малапартеовим увидима у тадашњи, не своди на рат држава око моћи, територија и ресурса, него за нови лик света, за његово ново преструктурирање, технолошко, економско, ресурсно, инфраструктурно, за које не можемо ни да претпоставимо како ће се завршити, ни да ли ће свет из њега изаћи читав.
Ако свет и изађе, не знамо хоће ли човек, или макар човек овакав каквог га познајемо. Велики савремени руски писац Герман Садулајев је написао како је текући сукоб заправо рат „између човека и Скајнета“, а можда ће се испоставити да је то рат између два Скајнета или за превласт над Скајнетом или одређеним начинима његове употребе. Како ће у томе проћи човек, европски или не, остаје само да се нагађа.
Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.
