Владимир Коларић: О идејама Вадима Цимбурског или Русија као острво

фотографија: Wikimedia Commons/Алексей Трефилов/CC BY-SA 4.0

Да ли се о Русији може говорити као о посебној цивилизацији, ако може, шта је таквом чини, а ако не, којој цивилизацији она припада или је историјски припадала? Вадим Цимбурски је покушао да пружи одговоре на ова важна питања

Философ Борис Межујев сведочи како су у часопису Полис, чији је уредник био, током 1993. године објављена два важна текста, која су веома утицала на политичко и геополитичко промишљање у постсовјетској Русији: Хантингтонов текст о „сукобу цивилизација“ и текст Вадима Цимбурског у ком доноси свој концепт „Острва Русије“.

Први је, како истиче Межујев, био „прецизна потврда наших интуиција о томе како, након распада Совјетског Савеза, Запад заправо губи право на универзалност, и да је управо совјетски пројекат потврђивао универзалност западног света“, док је други представљао први руски одговор на тренд цивилизацијске геополитике, који је покренуо Хантингтон.

Из тога што је, наставља Межујев, „кроз уста истакнутог америчког професора, сам Запад признао да више нема потенцијал да држи цео свет на окупу“, Цимбурски је извукао закључак да „или постајемо цивилизација, односно градимо свој свет, или постајемо ‘спољни пролетаријат’ – огорчена маса људи која руши зидине ‘Тврђаве Европе’.“

Руску посебност, па и ону најтемељнију, односно цивилизацијску, овај класични филолог који је готово преко ноћи постао – колико год понекад несхваћен и оспораван – водећи политички теоретичар и геополитиколог, дефинише појмом „острва“, а не тврђаве. Дакле, не одређење које упућује на затвореност, љубоморно чување сопствених вредности и експанзионизам, него оно које на први поглед упућује на самодовољност, изолацију, па чак и изузимање из историје и доминантних светских токова.

Међутим, није баш тако. Рад Цимбурског се јасно надовезује на традицију руског трагања за одређењем сопственог цивилизацијског идентитета, односно одређењем наспрам историјски мање или више јасно маркираних цивилизацијских целина или ареала (пре свега Данилевски, Леонтјев, Трубецкој и Савицки, потом Л. Гумиљов и А. Панарин).

Да ли се о Русији може говорити као о посебној цивилизацији, ако може, шта је таквом чини, а ако не, којој цивилизацији она припада или је историјски припадала? То су озбиљна питања која и данас имају најзначајније могуће импликације на све аспекте руског живота, и која су је најчешће одређивала као европску или као западну земљу, као источно-европску (која је по Хантингтону посебна, пост-ромејска цивилизација), као азијску или евроазијску, са модaлитетима „Русије-Евроазије“ и „Русије у Евроазији“, уз све могуће варијације и прелазне облике.

Цивилизацијски идентитет

М. Сигачов, А. Харин и П. Скакун издвајају четири основна приступа анализи феномена цивилизације – вредносни, етнолошки, културно-географски (геокултурни) и универзалистички, где рад Цимбурског сврставају у етнолошки. Ово не значи да је његово поимање цивилизације етноцентрично и да из руске цивилизације искључује оне који нису етнички Руси, већ да „народи, етноси, који стварају државе, постају језгра цивилизације“.

Ово је у складу са гледиштем Цимбурског, према којем „цивилизације, схваћене геополитички, јесу људске популације, тј. етноси или групе етноса. Али нису то све популације, већ само оне које, најпре, парадигматично, нормативно оваплоћују одређени, изразито контрастни тип духовности и друштвености, а затим настањују неки довољно издвојен простор (ареал) у светској расподели те конвертују свој социјални тип у особену традицију државотворности и геополитике. Та дефиниција у потпуности одговара тој говорној реалности када се једна иста цивилизација означава различитим именима. Јер име може да је обележава или по типу духовности и друштвености, или по основној геополитичкој ниши, или на крају, указујући на одређени етнос или групу етноса који историјски представљају популационо језгро цивилизације“, односно „основно популационо језгро цивилизације, само за себе, представља се као особена, независна  људска заједница на одвојеном простору“.

Цимбурски, дакле, на цивилизацију не гледа као на групацију држава и народа повезаних неким мање или више апстрактним особеностима, идејама и вредностима, нити као универзалистички и глобално интегративни пројекат, па то не очекује ни од Русије. Русија, дакле, не треба да буде, како би на пример Александар Панарин волео, носилац универзалних и глобалних идеја које би требало да овладају светом, нити део скупа по нечему сродних држава, макар то нешто било словенство, евроазијство или било шта треће.

Он сматра да је језгро руске цивилизације управо руски културно-историјски фактор, и премда цивилизација поред језгра поседује и друге слојеве, маргине, она се у основи именује и изједначава са својим језгром. Главни проблем Русије и њеног цивилизацијског одређења је заправо однос према Европи, или од осамдесетих година прошлог века, према Западу.

Русији је као „закаснелој цивилизацији“, према овом аутору, „пало у део да се успиње између XVII и XIX века, у време преображаја евроатлантске цивилизације у светску, када су масе осталог човечанства, а ту се убрајају староседеоци древних простора Индије, Кине, Средњег Истока, који су преображени у ’спољни пролетаријат Запада’.“

Русија „у почетку интензивних контаката са Западом није изградила чврсте културно-сакралне форме, које једино и могу да напајају фундаменталистички отпор. Одсуство таквих форми у Русији XVII и XVIII века очитава се у релативној лакоћи увођења Петрових иновација и, још више, из одсуства озбиљних контрареформаторских покушаја после смрти реформатора“. Запад, тада, „још далеко од светске владавине и још увек неспреман да озбиљно геополитички притисне Русију утицао је, пре свега, снагом примера културних форми, којима Руси тада још увек нису могли да противставе нешто сличне снаге“. Ово је у Русији створило феномен „псеудоморфозе“, односно прихватања туђих, западних културних форми, које је онда, мање или више успешно, испуњавала сопственим садржајима.

Ово је створило и жељу Русије ка ступању у историју у великом стилу, која је заправо представљала њен покушај да постане равноправан део Европе и Запада, па чак и водећи, потискујући га, заступајући ван његових историјских граница, покоравајући га (служећи се од њега примљеним основама), или га чак „спасавајући“.

Питање Европе

Ову жељу Русије за коначним прикључењем Европи и Западу (овде се убраја и бољшевизам и совјетски период у целини) Цимбурски назива „Отмицом Европе“, односно историјским циклусом са појединим периодима затварања и окретања ка Азији, махом услед ратова које су западне земље покретале против ње и увек као реакција на те нападе, а не као самостална тежња.

Овај аутор дакле сматра да је основни задатак Русије и њене (цивилизацијске) (гео)политике одвајање и одрицање од ове жеље да се прикључи Западу, да буде још једна, макар и највећа, европска и западна земља, као и да Европу и Запад пројектује као критеријуме (сопствене) цивилизованости. Он, такође, не сматра да Русија треба да пројектује некакав универзалистички пројекат, као ни да се меша у вредносне и организационе системе других цивилизација.

Ипак, он не сматра да такво опредељење подразумева активан конфликт са Европом и Западом, односно не сматра да је тај конфликт нужан и по себи неизбежан, а још мање добродошао. Зато и границе између цивилизација одређује мање оштро него Хантингтон, прихватајући појам Великог Лимитрофа, који је разрадио заједно са Станиславом Хатунцевом, а који се односи на полукружни оквир који Русију одваја од других цивилизацијских ареала, што представљају лимитрофне земље, оне које у потпуности не припадају ниједној цивилизацији. Овде Цимбурски, дефинишући Лимитроф обухватније него Хатунцев, убраја и Балкан, а самим тим и Србију и српске земље.

Управо у том смислу Цимбурски Русију сагледава као острво, острво у мору евроазијских народа, одвојено мореузима од других цивилизацијских целина. У том смислу, границе између цивилизација нису одсечне и потпуно дефинисане и земље Лимитрофа за све цивилизације којима конвергирају представљају истовремено тампон зону, санитарни кордон и ресурсну базу.

Русија на тај начин, према овом аутору, не треба да се труди да усиса земље Лимитрофа у своје окриље, односно да их институционално припоји, него јој је у интересу да чува њихов лимитрофни карактер, али уз услов да се оне ни у једном тренутку не претворе у њене непријатеље или непријатељске савезнике.

Због тога Цимбурски није приврженик концепта Русије као Евроазије, и то у неколико тачака. Најпре, она као таква долази у опасност да обесмисли и потенцијално укине своје „руско“ језгро, односно да изгуби свој цивилизацијски ослонац, потом, да се претвори у савез евроазијских држава, који би у неком тренутку могао да доведе до деструкције целог руског простора, одвајањем етничких и културних група које би у евроазијском концепту могле да изграде сопствени субјективитет, независан од руског, и најзад, зато што му се чинило да је евроазијски пројекат у основи само још један од начина руске „Отмице Европе“, односно руског ступања на историјску позорницу као заступника Запада и интеграције незападних целина у његово окриље.

Иако није полемисао директно са Александром Дугином, који је деведесетих важио за водећег теоретичара и заступника евроазијства (што може да се доведе у питање), занимљива је примедба Бориса Межујева да је Цимбурски, „без помињања Дугина по имену“, писао о „нашој ‘новој десници’ раних деведесетих“’, која је успела да се учврсти на ‘поузданијем тлу’ трансформишући ‘двосмислени, псеудоизолационистички антиевропеизам Трубецкоја, Савицког и других претходника’ у антиатлантизам, постајући пријатељи европског нативизма и агенти немачко-француско-италијанске пан-Европе.“

„Цимбурски је“ – наставља Межујев – „приметио сличност између паневропског пројекта ‘нове деснице’ и оног који је истовремено прорекао Волерштајн, који је у ресурсима богатој Русији видео природног савезника социјалистичке пан-Европе, ‘иако га није сматрао једином могућом опцијом, нити најбољом за нашу земљу“.

У геополитичком спору између Цимбурског и Дугина, овај други је – сматра Межујев – изгубио по свим тачкама. Данас чак ни најмаштовитија особа не може да предвиди будућност коју је Дугин тада замишљао као могућу, чак ни оптималну. Дозволите ми да вас подсетим да је Дугин, следећи Алена де Беноа, подржавао формирање ЕУ; сматрао је наш савез са Немачком јаким и перспективним, па је 1997. чак предложио предају Калињинградске области Берлину ради јачања сарадње са Европом“.

Утицај Цимбурског

Цимбурски последице свог виђења геополитике Русије наводи у неколико основних тачака:

– интериоризација руске геополитике, њено преобраћање, у значајној мери, у „унутрашњу“ геополитику;

–  федерализација политичког устројства Русије, која одатле проистиче, и јачање локалне самоуправе;

– велика криза идеологије „отмице Европе“, аутохтонистичка и изолационистичка струјања;

– онемогућавање Русије да се самопотврђује кроз непосредно присуство у геополитици суседних цивилизација;

– идеолошко обезвређивање илузорне припадности Русије западном цивилизационом кругу – илузорне по томе што је непотврђена геополитички и у светском систему.

Русија за њега, дакле, није исто што и Евроазија, него острво у евроазијском мору, чак земља не у Евроазији, него „иза“ ње. Она има сопствено, руско цивилизацијско језгро, формирано и учвршћено тек после пада Ромејског царства, које мора да чува и јача, активно радећи на томе да себи приближи земље Лимитрофа, али и не да их потпуно интегрише, не мешајући се при томе у ствари других цивилизација, спремна да се брани, али не надмећући се са њима око глобалне превласти.

Визија Цимбурског је значајно утицала на многе руске теоретичаре, а свакако је представљала и важан прилог тежњи руске државе ка самосталности, у споју са вишедимензионалном спољном политиком. Размишљања овог аутора су у основи веома реалистична и свакако су допринела реализму и прагматизму у приступу руских власти пре свега спољнополитичким питањима.

Руска држава је, такође, усвојила доктрину по којој Русију посматра као посебну цивилизацију, али пре у вредносном смислу него у оном који предлаже Цимбурски. Русија данас себе види као вишенационалну земљу чије бројно и разнолико становништво обједињује нешто што се зове „традиционалним вредностима“ с једне, и „грађански идентититет“ с друге стране, односно онај који произилази из држављанства.

Све то није посебно налик на изложене идеје мислиоца којим смо се овде позабавили. Да су његове идеје постале интегрисаније у државну политику, проблема са Украјином до сада можда не би ни било, али данас је немогуће судити како би се у том случају уопште одвијала новија руска, и не само руска историја.

Оно што је неспорно, данас су његове идеје најближе онима који, попут цитираног Межујева (не случајно уредника часописа Свеске о конзервативизму) сматрају како би за његову земљу најбољи пут био онај који подразумева равнотежу између „неминовности развода између Русије и Запада и потребе да се обезбеди миран карактер овог развода, без ексцеса попут садашњег. То је случај када једноставно нема друге идеолошке алтернативе – милитаризам са повицима о победи над светским злом као самоубиство планетарних размера или прича да некако ипак можемо да постанемо Европа, рецимо, ослобађајући се некога и нечега – самоубиство националних размера.“

Домети теорије

Иако реалистичне, пре свега као подлога за здрав политички реализам, идеје Вадима Цимбурског неспорно садрже и два основна ограничења која су можда и одредила домет њиховог утицаја не само на руску власт и политику, него и на друштво и интелектуалну елиту.

То су, с једне стране, подразумевано постојање или стварање поретка у коме ће сви (цивилизацијски) актери поштовати посебан карактер лимитрофних земаља (за шта евроатлантски Запад ни у једном тренутку није био спреман), и, с друге стране, што је унеколико превидео дубину „псеудоморфозе“, која чини да руски суштински „развод“ са Западом још дуго неће представљати изгледну опцију.

Руска држава је усвојила доктрину по којој Русију посматра као посебну цивилизацију, али пре у вредносном смислу него у оном који предлаже Цимбурски

Ипак, оптимистичније, у закључку се можемо послужити и речима Станислава Кулика, који каже како Цимбурски „представља управо онај тип научника способног да се уздигне изнад идеолошке борбе, коју је К. Манхајм једном назвао ‘слободно плутајућом интелигенцијом’“, што је данас сасвим ретко, због чега је „лик Вадима Леонидовича привукао представнике различитих, па и међусобно веома супротстављених табора, не само у политичкој арени, већ и у интелектуалној – либерале Г. Павловског и В. Межујева (пре конзервативац него либерал – прим. В.К.), као и националисте Ј. Холмогорова и М. Ремизова. Било би пожељно да руска наука настави да производи што више научника овог калибра.“

Или, речима Наталије Гнатенко, која пише да „јаке снаге ‘острвског’ приступа укључују, прво, његову високу методолошку флексибилност – како се геоцивилизацијска ситуација мења, он никако не постаје догматски; друго, његови заговорници придају посебан значај посредним територијама, с правом верујући да су процеси који се у њима одвијају важни за ситуацију која се одиграва унутар цивилизацијског језгра. Као и свака научна теорија, концепт ‘острва’ има своје рањиве стране, као што је недовољна пажња посвећена политичкој компоненти цивилизацијских процеса, што је донекле надокнађено у радовима С. Хантингтона. Ипак, приступ предложен у радовима В. Цимбурског и С. Хатунцева је несумњиво једна од најпримењивијих теорија у проучавању савременог светског цивилизацијског простора.“