Владимир Коларић: Извори и облици пропаганде у Србији

фотографија: Михаило Братић/Нови Стандард

Пропагандни ресурси свих страна у текућим процесима су снажно мотивисани и организовани, што открива и присуство значајних организационих и финансијских ресурса и трагове утицаја широког спектра актера, укључујући и иностране

Извори и облици пропагандног деловања у Србији су различити и разноврсни и не могу се изводити само из сукоба две јасно одређене супротстављене стране, где би на једној страни била власт са својим, отвореним или мање отвореним, подржаваоцима, а на другој студентски покрет и његови подржаваоци, страначка опозиција и део цивилног сектора. И једна и друга групација, ако се оне тако уопште могу назвати, у себе укључују појединце и групе чији су циљеви и интереси, као и извори утицаја, различити и често међусобно супротстављени. Треба имати на уму и утицај страног фактора и нетранспарентних извора и канала моћи, који је присутан на свим странама.

Овде ћемо маркирати неке од области у којима се одвија и којима се мотивише пропагандно деловање већине релевантних актера, као и неке од начина на које актери артикулишу своје пропагандне поруке и праксу.

Морал

Све стране у својој пропаганди користе аргументе из домена морала. Противници власти своје деловање представљају као мотивисано првенствено моралним разлозима, док власт и њене подржаваоце виде као неморалне, почев од учешћа у коруптивним, криминалним и манипулативним делатностима, преко склоности уцењивању, притисцима и понижавању не само својих противника, него и присталица.

Противници власти себе воле да представе као аутономне и самосвесне личности, које праве свесне и самосталне изборе, док противнике виде као искључиво интересно мотивисане или подложне притисцима, уценама и (само)обманама, што озбиљно доводи у питање њихов лични дигнитет и достојанство.

Противници власти своје деловање представљају као мотивисано првенствено моралним разлозима

Са друге стране, власт противнике означава као припаднике или настављаче претходне власти, која благо речено није била неподложна корупцији и морално упитном деловању, затим као изгреднике, нераднике, вечите незадовољнике и слично, док своје присталице представља као озбиљне и одговорне.

Када је позитивни аспект пропаганде засноване на моралним аспектима у питању, условно би се могло рећи да се ради о сукобу између концепта „нормалне Србије“ (живети као сав нормалан свет) и „пристојне Србије“ (живети мирно, не таласати и поштовати власт). Када је начин на који се ове идеје артикулишу у питању могло би се рећи да се ради о супротстављању између обрасца морализације (где субјекат себе сматра довољно узоритим да може да се постави у улогу арбитра моралности на општем нивоу) и обрасца релативизације (где се сваки морални приговор може изједначити са морализацијом, уз аргументе из домена „државног разлога“ или оспоравања приговора на основу културолошке или идеолошке мотивисаности приговарача).

Закон и институције

Важан аспект пропаганде противника режима је залагање за законитост и институције, што се често промовише као основни мотив сопственог политичког деловања. Власт, с друге стране, негира посвећеност њених противника закону и институцијама, почевши од кршења закона у организацији блокада и јавних окупљања, до склоности нетранспарентном деловању, све до неполитичког и чак антиполитичког нивоа, па и тврдњи да су противници власти они који заправо злоупотребљавају па и контролишу институције, или макар то желе.

Када су у питању кршење закона и злоупотреба институција, укључујући и питање присуства особа са озбиљним кривичним досијеима у својим редовима, власт се очекивано служи обрасцем релативизације и медијске манипулације чињеницама и интерпретацијама, док су противници власти склони да морализацијским и егзалтацијским дискурсом покривају сопствене чинове који одступају од законитости и институционалности. Они то најчешће раде тако што изгреднике у својим редовима по правилу проглашавају провокаторима, очито организоване акције представљају као спонтане и случајне, као и коришћењем аргумента „мањег зла“ („а шта они раде?“).

Важно је напоменути да власт, нарочито почев од овогодишње прославе Дана државности, у својој пропаганди користи институционални аргумент, наглашавајући вредност парламентарне демократије и представљајући себе као њеног заступника, па чак и чувара.

Политика и идеологија

Политички и идеолошки аспект пропагандног деловања је у текућим догађањима у неком смислу пригушен, с обзиром на идеолошку флуидност обе стране, као и жељу обе стране да се поставе као над- или транс- идеолошке, односно прихватљиве за што већи број грађана. Власт своје противнике критикује широким спектром политичких и идеолошких етикета, од анархиста, терориста, комуниста, фашиста, либерала, другосрбијанаца, док њу противници означавају широким распоном етикета, од национализма, диктатуре, фашизма, нацизма, па све до компрадорства или недостатка сваке идеологије или политичке доктрине.

У политичком и идеолошком смислу, могло би се рећи да обе стране инсистирају на сопственом патриотизму, тумачећи га на предвидљиво флуидан начин, који допушта да се у њега укључе крајње супротне идеје, па самим тим га и обесмишљавајући као конкретан, читљив и озбиљан политички и идеолошки концепт.

Култура и друштво

Један од озбиљнијих и разрађенијих аспеката текуће пропагандне делатности у Србији је културно-друштвени. Власт и њене присталице у овом домену себе желе да представе као заштитнике нижих социјалних слојева, па и оних који афирмишу њихов културни идентитет и израз.

Власт жели да се представи као промотер и заштитник традиционалне културе, али и афирматор вредности културног израза који доминира у нижим, махом лумпенским слојевима, чак до нивоа да га представља јединим аутентичним изразом српске културе, што је теза чије оспоравање бива означено као елитизам и снобизам, који доводи у питање сам национални и културни идентитет оспораваоца. Поред афирмације културе једног уског друштвеног и идентитетског слоја који се представља као еталон културне аутентичности и идентитета, постоји и мање разрађен али занимљивији концепт по којем се власт представља као промотер и заштитник духовне културе, као надређене интелектуалној и материјалној.

Велики део противника власти, с друге стране, поред заступања традиционалне и високе културе, као свој важан идентитетски и артикулацијски образац представља популарну културу, па чак и остатке из претходних деценија веома присутног и утицајног пројектног („фондашког“) модела културе, који културне и уметничке делатности види као средство за остваривање одређених у основи политичко-идеолошких циљева.

Могло би се рећи да су обе стране схватиле вредност културе у политичко-идеолошкој борби и да све више улажу у овај аспект сопственог пропагандног деловања, што укључује и жељу да се прошире сопствене почетне културне и идентитетске претпоставке.

Власт, стога, настоји да мобилише што већи број уметника и људи из културе, не само како би директно промовисале њене политичке позиције, него и легитимизовала културни живот као и даље динамичан и плуралистичан, не сведен само на бирократизовану регулацију традиционалне културе. Противници власт такође настоје да њихова културна и идентитетска матрица не буде перципирана само унутар средњекласног културног идентитета, са укључивањем све већег броја елемената традиционалне културе и културе нижих слојева и отклоном од идентификације са пројектном културом.

На крају бисмо доминантну пропагандну матрицу власти анегдотски могли да опишемо чувеном опаском председника државе која је гласила „па шта?“, док би пропагандну матрицу противника власти најадекватније описао узвик „ајде!“ или неки сличан, на шта већ усмеравају пароле попут „пумпања“. Ово открива да је пропагандна усмереност противника власти активнија и усмеренија, док власт прихвата донекле реактивну улогу, поступцима измицања и релативизације избегавајући акције противника и тиме га исцрпљујући и демотивишући, отварајући простора са све координисаније и култивисаније контранападе. Не улазећи у расправу о томе да ли се актуелни догађаји могу подвести под категорију „обојене револуције“, власт неспорно користи у обимној литератури описана искуства борбе против ове врсте безбедносних претњи.

Пропагандни ресурси свих релевантних страна у текућим процесима су веома снажно мотивисани, усмерени и организовани, што открива и присуство значајних материјалних, пре свега организационих и финансијских ресурса, а свакако и трагове директног и индиректног утицаја широког спектра актера, укључујући и иностране и међународне.

У сваком случају, пропагандна бука коју сада слушамо ће се у једном тренутку свакако стишати, али већ је јасно да она, као и процеси у којим сви вољно или невољно учествујемо, откривају дубље изазове који стоје пред овим друштвом и које ће нас пратити и убудуће. Актуелна криза је пре свега поставила озбиљне културно-идентитетске изазове пред наш народ и државу, на које ћемо, самог опстанка ради, морати што адекватније да одговоримо.