Владимир Коларић: Елементи безбедносне културе
фотографија: Danny Lines on Unsplash
Апсолутно свако може бити изманипулисан, на различите начине и различитим методама, и нико од тога није априорно заштићен својим друштвеним положајем, образовним нивоом или увереношћу у сопствену интелектуалну и моралну супериорност.
Поред политичке, правно-административне и друштвене свести и културе, свако ко себе сматра грађанином, дакле самосвесним друштвено-политичким субјектом, морао би да поседује и безбедносну свест и културу. Појмови безбедносне свести и безбедносне културе могу се схватити на различите начине, али овде ћемо их посматрати као облике разумевања и деловања које узимају у обзир безбедносне аспекте друштвених и институционалних односа.
Под безбедносном културом нећемо подразумевати њене популистичке и карикатуралне облике, попут панике због прислушкивања, због чега телефоне искључују и људи који немају никаквог разлога да мисле како су посебно безбедносно интересантни или баналних мистификација рада служби, нарочито домаћих, које често креирају, износе или преносе људи који немају никаквих специфичних знања и сазнања у овој области.
Такође, неће нам бити нагласак на грађанима који су безбедносни професионалци, сарадници служби или имају реалног разлога да примењују методе безбедносне заштите, него на мишљењу и поступању нас већине „обичних“ људи, који нису посебно интересантни из безбедносног угла, али могу на овај или онај начин бити, најчешће без свог знања и свести, употребљени у сврху остварења одређених циљева из обавештајног и безбедносног спектра.
Данас је то посебно важно с обзиром на доминацију друштвених мрежа у јавној сфери, због чега потенцијално сви постајемо учесници јавне комуникације, а самим тим преносиоци, креатори информација и интерпретација, које могу имати различите и често нетранспарентне изворе. Такође, вештачка интелигенција умногоме отежава исправну валидацију чињеница и интерпретација, док нам с друге стране даје лажни осећај самопоуздања у комуникацијској, информационој и интерпретативној сфери.
Принципи безбедности
Без илузија да било код од нас може бити апсолутно неподложан било којој врсти манипулативних утицаја, овде ћемо навести неке од принципа које би требало имати у виду како не бисмо били лака играчка у рукама различитих „креатора наратива“, промотера разних „агенди“ или чак директног обавештајног деловања.
Најпре, свака држава поседује обавештајне и безбедносне организације и установе које делују како у земљи тако и у иностранству. Природа њиховог рада је таква да не може увек бити у потпуности транспарентна. То важи и за државе које сматрамо демократским и за оне које то нису.
Ипак, контрола рада оваквих служби мора постојати. Она може бити интерна, када руководиоци и надлежни у самим службама процењују рад својих запослених и сарадника у складу са постављеним циљевима, задацима, принципима рада и професионалним стандардима.
Други облик је институционална контрола, коју спроводе органи државне управе и надлежне институције. Она обухвата како процену степена остварености циљева које су државне власти повериле службама, тако и контролу законитости њиховог деловања и поступања.
Коначно, постоји и јавна, односно цивилна контрола. Она подразумева заинтересованост грађана и шире јавности за рад служби које се финансирају из буџета. Грађани с правом очекују да те службе раде у интересу безбедности државе, њених институција и становништва, као и да њихова делатност буде усмерена ка јавном интересу, а не ка интересима појединаца или појединих група у земљи или иностранству.
Ови облици контроле морају постојати у свакој правно устројеној и релативно стабилној држави, али би ваљало бити опрезан према мотивима оних који захтевају апсолутну транспарентност рада служби, која би укинула поверљивост њиховог рада па тиме и смисао њиховог постојања, затим према онима који се залажу за укидање или радикално реформисање служби, посебно под надзором било ког иностраног субјекта, као и према онима који циљано и систематски рад служби представљају у искључиво и подразумевајући негативном светлу, често до нивоа који сугерише да наша држава уопште нема легитимно право на обавештајну и безбедносну заштиту и деловање.
Дакле, да бисмо процењивали рад служби морамо да знамо нешто о институционалном оквиру њиховог функционисања, што подразумева знање о институционалном систему наше државе у целини, које многим нашим грађанима, па и онима са високим и највишим образовањем, недостаје. Легитимна критика, укључујући и залагање за промену законског и процедурално-организационог оквира деловања служби може долазити само из такве перспективе.
Службе свакако не треба глорификовати и сматрати као недодирљиве и затворене облике моћи, али треба се чувати и њихове сатанизације или било које врсте мистификације, како год она била усмерена. У том смислу треба бити опрезан према гласинама, кампањама и олаким закључцима када је у питању рад оваквих организација, јер већина нас нема довољно знања и информација како бисмо могли правилно да судимо о овим питањима.
Један од основних чинилаца безбедносне културе, независно од односа према службама и њиховом деловању, у основи је опрез према гласинама, одакле год оне долазиле и чега год се тицале, макар и наизглед безазлених и тривијалних ствари. Сви ми волимо да верујемо како поседујемо нека посебна знања и да неке ствари боље разумемо од већине, али треба добро да размислимо да ли је то наше „знање“ производ гласина, непроверених или општедоступних информација, за које себе или друге убеђујемо да су наше, ексклузивно спознајно достигнуће.
Треба се чувати тврдњи типа „сви знају“, „јавна је тајна“, „рекао ми кум који ради у служби“, „прича се“ и сличних
Дакле, увек и у свему се треба чувати тврдњи типа „сви знају“, „јавна је тајна“, „рекао ми кум који ради у служби“, „прича се“ и сличних. О заиста поверљивим и тешко доступним информацијама не могу „сви да знају“ и вероватније је да је то што „знају“ произвољност, измишљотина или од неког, са неким циљевима креирана гласина. Дакле, ако олако преносимо гласине, можда тиме само ширимо панику, збуњујемо људе, а што је најгоре несвесно служимо циљевима оних који су такве гласине евентуално пласирали. Нису све гласине креиране у службама, али неке свакако јесу и зато према њима треба бити опрезан и суздржан.
Подразумева се да треба бити опрезан и према информацијама емитованим у медијима, с тим што је то донекле лакше, пошто нам је извор и мотивацију тако пласираних информација и интерпретација лакше дешифровати, с обзиром на доступност сазнања о уређивачкој политици и власничкој структури медија. Ипак, то не значи да довољан број грађана има овакву свест, па чак и ако је има не значи да се неће слагати са усмерењем њихове уређивачке политике или интересима власника, сматрајући да су они позитивни за друштво или њихове личне интересе.
Било да су у питању класични медији или друштвене мреже, па и усмено преношене гласине, највећи проблем је наша пристрасност, на основу које смо спремни да верујемо у оно што нам одговара да верујемо. Ако чујемо, на пример, нешто негативно о политичару којег не волимо, бићемо склонији да у то поверујемо, него када је у питању негативна инфомација о некоме према коме имамо позитиван или неутралан став. Укратко, склони смо да поверујемо у оно што нам одговара да је истина, као и да одбацимо чак и само разматрање неке информације или интерпретације која доводи у питање наша уврежена опредељења.
Подразумева се да треба бити опрезан према сваком визуелном материјалу, пошто он може бити резултат манипулативне интервенције, као и према наизглед спонтаним кампањама на друштвеним мрежама и медијима, којима се нека личност или појава критикује или афирмише. Чим у неком деловању, наизглед спонтаном и узрокованом конкретним догађајем, уочите координисаност и систематичност, узмите у обзир да таква кампања може бити покренута и усмерена са одређеним циљем, који не мора одмах бити видљив.
Када се деси нешто чудно, необично и неочекивано, суздржавајмо се од олаких закључака или преношења туђих интерпретација. Ако већ званична тумачења многих догађаја (махом с правом) стављамо под сумњу, то би требало да чинимо и са различитим алтернативним тумачењима, поготово кад не знамо који је њихов извор или немамо доказе о компетенцији оних који таква тумачења производе или не узимамо у обзир њихове мотиве.
Најважније је да схватимо како не морамо баш о свему и одмах да имамо мишљење и став и да у свему учествујемо, пошто истинска грађанска одговорност подразумева одговорно и промишљено деловање, а не исхитреност која погодује манипулацији. То што смо можда образовани или верујемо да су наше позиције и уверења исправни, не значи да ћемо у сваком случају бити у праву и да нисмо подложни манипулацији и злоупотреби. Свако, апсолутно свако може бити изманипулисан, на различите начине и различитим методама, али нико од тога није априорно заштићен својим друштвеним положајем, образовним нивоом или увереношћу у сопствену интелектуалну и моралну супериорност.
Безбедносни опрез
Што се нашег личног деловања тиче, поред опреза према преношењу непроверених инфомација и интерпретација, део безбедносне културе је и да се јавно не износе екстремни ставови, поверљиве информације или било шта што би неко могао да злоупотреби против нас или неког другог. Свака информација која може некоме да науди морала би бити веома пажљиво третирана и формулисана, чак и ако је износимо у уском и наизглед поверљивом окружењу. Исто тако, посебно уколико заузимамо реномиранију друштвену позицију или ка њој тежимо, морамо бити веома опрезни према било чему и било коме ко подилази нашој сујети, било у циљу утицаја на наше поступке и одлуке, њиховог усмеравања или самог уласка у наш ужи круг.
У безбедносну културу спада и опрез када се са странцима разговара о својој земљи и политичкој власти, што не значи како сумњамо да наш саговорник ради за неку од страних служби, али никада се не зна како одређена информација или интерпретација може бити употребљена у другом институционалном и безбедносном простору, чак и ако он није званично супарнички. Јавно поздрављати иностране притиске усмерене према сопственој земљи и политичкој власти, шта год ми о њој мислили, такође није посебно интелигентно, пошто извор таквих притисака у првом реду на уму има сопствене интересе, а не некаква вредности и начела, која као таква можемо и да делимо.
У закључку, свако политичко деловање, на спољном или унутрашњем плану, неминовно има и свој безбедносни аспект и безбедносне импликације и не можемо га правилно разумети ако то немамо на уму. Безбедносно деловање има веома широк спектар и у њега спадају и појаве и догађаји из домена забаве, културе, образовања или слично, а њихово важно поприште су друштвене мреже, али и свакодневна међуљудска комуникација.
Један од основних чинилаца безбедносне културе у основи је опрез према гласинама
Безбедносна култура за већину „обичних“ и по себи не посебно безбедносно интересантних појединаца, односно оних који нису мета посебне безбедносне обраде, подразумева опрез према креирању и ширењу гласина, односно информација, интерпретација, и што је веома важно (не)контролисаних емоција према одређеним личностима, групама и појавама, пошто оне могу бити усмерене од извесног интересно мотивисаног извора.
Да би се на прави начин разумели сложенији аспекти безбедносног и обавештајног деловања потребне су компетенције које већина људи нема и зато се од самосталног закључивања или олаког преношења туђих ставова треба или чувати или пре тога добро анализирати предмет нашег интересовања, узимајући у обзир више извора и мишљење компетентних тумача. Макар нас они водили и до закључака којима се нисмо надали и који нам, с обзиром на наше уврежене склоности и ставове, не морају бити ни блиски, ни пријатни.
Безбедносно и обавештајно деловање, као и његово разумевање, подразумевају високе теоријске и практичне компетенције, које се стичу тек после година и деценија континуираног и преданог рада и никоме нису тек тако доступне, а најмање разним анонимним или инструисаним тумачима и креаторима јавног мишљења или сваком самопроглашеном политичком аналитичару са друштвених мрежа.
Свима онима који се баве друштвеним и хуманистичким наукама, извесна, макар и основна, знања из области безбедности могу бити веома корисна за боље разумевање многих од појава које анализирају и може их научити једној дози интелектуалне и моралне одговорности и појмовно-прагматске прецизности, којој неки од њих нису претерано склони. Ово је посебно важно за све оне међу њима који имају амбиције ка јавном, а нарочито политичком деловању. Јер најбоља марионета је она која, због сопствене самозаљубљености и самозадовољства, превиђа конце које управљају њеним покретима, а о гласу оног који заправо говори уместо њих, у њихово име и кроз њих, да не говоримо.
