Владимир Коларић: Будућност српског национализма

Неко рече како је Студентска листа успела да збрише све политичке партије осим СНС-а, и у томе има истине, независно од будуће судбине донедавно владајуће странке. Али пре свега треба рећи како је том опустошењу партијског, па и политичког простора у целини, у претходних 14 година, ипак највише допринео СНС.

А оно што нас овде највише интересује, јесте то што је Српска напредна странка одавно обесмислила и упрљала сваку озбиљну национално усмерену политику и идеологију, а сада ју је са собом наизглед дефинитивно одвукла у бездан, како сопственом идејном недоследношћу, моралним релативизмом и за друштво и институције погубним манипулативним праксама, тако и циљним и истинским уништавањем и онемогућавањем сваке алтернативе.

Данас у име те партије (ако се партијом уопште могла икада звати) заговарати било какву законитост, слободу медија и патриотизам је напросто гротескно. Једно је било бити против студентског покрета и Студентске листе, а друго горљиво заступати позиције некадашње власти, посебно са националних позиција.

Као избор између два зла, односно са позиције политичког реализма, могло се разумети. Али није ли бивша власт баш због тога свих ових година систематски заговарала своје виђење политичког реализма, као заправо платформе за тотални релативизам, о чему сам већ доста писао на овом сајту. То и уништавање сваке националне алтернативе, уз пуњење институција и јавног простора актерима веома сумњиве лојалности, сада се обило о главу не само њима, него потенцијално свима нама.

Без обзира на то да ли ће уопште опстати, тренутно је тешко замисливо да је СНС, поред „чишћења својих редова“, способан да се икада наметне као стожер или важан чинилац будућег националног окупљања. Своје прилике за то пропустио је још 2020. године, под условом да их је икада и имао или желео. Пракса и естетика црних капуљача и црних листи, на коју се ова партија свела у последњем периоду, показала се ипак неприхватљивом за већину грађана Србије. Цинизам прераслих тинејџера који сматрају да се тако морало и да је то баш супер, поред свих оправдавања није био ништа друго до резултат инфантилности, фрустрације и голих интереса.

Инерција елите

С друге стране, изборним дебаклом ДСС-а, као да је затворена једна традиција демократског или либералног национализма, која је умела да игра важну улогу у постјугословенском периоду, пре свега оличена у Војиславу Коштуници, али која делује као да је одживела своје и да се мора некуда даље.

Ово важи и за деструктивну традицију радикалског услужног национализма, док је успон патриотске левице отворио нека значајна питања, са којима ће националисти морати да се суоче, али тај спектар вероватно у догледно време неће резултирати значајнијим политичким утицајем.

Дакле, спремно се тврди како је већина грађана Србије наклоњена, условно речено, патриотским и националним политичким опцијама, али да се то из неког разлога не одражава у страначкој понуди и присуству представника те наводне већине у представничким телима, управи и институцијама. То би требало да значи да нешто озбиљно не штима, односно да нешто озбиљно није у реду или са народом, односно његовим национално оријентисаним делом, или са онима који би желели да политички артикулишу и операционализују политику која би ту наводну већину адекватно заступала.

Наравно, народ никада не може бити крив као такав, а утицај медија и потрошачке културе, односно малограђанског конформизма, толико је велики да се не можемо правити да не постоји и народу се обраћати са небеских висина, позивајући га на сваку могућу жртву.

Одговорна је, дакле, елита, која се изузетно тешко опире инерцији салонског поповања, међусобних сујета и тражења длаке у јајету, као и жеље да је народ другачији него што јесте, онакав какав би они желели да буде.

Утицај медија и потрошачке културе, односно малограђанског конформизма, толико је велики да се не можемо правити да не постоји

Дакле, основно је умети се организовати и умети сарађивати са другима, уз прихватање различитих погледа на ствари. Друго, потребна је акција и практичнији приступ, где ће се националне организације и појединци људима обраћати разумљивим језиком и конкретним делима, па макар се тицали и „ситница“, какви су различити комунални, локални или еколошки проблеми.

Сада, дакле, у овом интеррегнуму, делује као да је отворен празан простор и широко поље за формирање једне истинске и снажне националне и националистичке групације. Национално политичко тело делује раштркано и разасуто, као метални опиљци, којима је потребан снажан магнет како би се окупили у једно. То је лепо као слика, може да загреје људе помисао на тако нешто, али да би се створила таква групација није довољна само добра воља и било чија жеља, па чак ни само идеја, него новац. Да не говоримо о томе да у нашем случају то неизбежно подразумева и одобрење са стране, не само у смислу прилива иностраног новца, већ и одобрења домаћим актерима да средства усмере у тако нешто. Није потребно ни рећи колико је то у овом тренутку безизгледно.

Нови путеви

Али имамо то што имамо. Национално бирачко тело је ту, макар и несавршено у очима националних сањара, ту је и један број људи у институцијама и јавности који су донекле сачували кредибилитет, ту су неке мање странке и организације које можда прерасту у нешто веће. Ту су и сегменти СНС и СПС који можда могу одиграти и неку корисну улогу у том смислу, тим пре што се они који су гласачи неће просто распршити у ваздуху.

Ту је, најзад, патриотски део студентског покрета и Студентске листе, макар и мањински, макар и за многе прилично упитан. Али у будућности нећемо имати баш много простора за избор, а камоли за ситничарење, уз одржавање ипак неких принципа и успостављање приоритета.

Тај патриотски сегмент победничког покрета мора се што више груписати и организовати, спремно чекајући тренутак распршивања Студентске листе, спреман да се преведе у партију са транспарентним руководством, еманципованим од „пленума“ и тајанствених прстију из сенке. Тада треба да буде инклузиван и отвори се и према онима који у претходном периоду нису експлицитно и неупитно подржавали студентски покрет. Период док је на власти овај сегмент СЛ треба да користи како би се не само што боље показао у очима национално одговорних бирача, него и како би створио ресурсну основу за будући покрет или странку.

Овде је потребно и осмишљавање новог концепта национализма, који ће одговарати времену у ком живимо, узимајући у обзир, а не потискујући и превиђајући оне његове особености које нам посебно не пријају.

За неке све ово може деловати непотребно, пошто су уверени да нас у наредном оквиру чека релативно брзо успостављање институционалног система, што ће подразумевати и једнаке шансе за све политичке актере. Они који у то, са много разлога, сумњају, ово ће се чинити као неостварива утопија и пуки националистички сан, због уверености да се тако нешто до даљњег неће догодити, јер нам то од спољњег фактора неће бити дозвољено.

Више бих волео да су они први у праву, али жеље су једно, а реалност друго. Такође, ови други не нуде ништа осим песимизма и пасивности, што никада није добар избор када је политика у питању.

Политика је најпре деловање, уз спремност да се не буде увек морално и интелектуално супериоран, увек „у праву“ и да се понекад „запрљају руке“

Односно, можда јесте за посматрача са стране, али не за оног који жели политички да делује, а мора да буде и таквих, јер политика је најпре деловање, уз спремност да се не буде увек морално и интелектуално супериоран, увек „у праву“ и да се понекад „запрљају руке“ – по могућности ипак не неизбрисиво и неповратно.

И да на тим рукама не буде само прљавштине због чињења „оног што се чинити мора“, него и жуљева од истинског рада и труда, од грађења нечега што ће бити на корист и што ће колико-толико потрајати. Свесни при томе да у овом свету никад ништа није коначно и непроменљиво и да смо само један незнатан беочуг на историјском путу нашег народа, али да смо ипак ту са неким разлогом и са неком одговорношћу.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: depositphotos