ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Напад на Милоша Ковића је напад на српску историју

ИСКРА на Фејсбуку

(Владимир Кецмановић) Фото: Искра

Судске тужбе које је против проф. др Милоша Ковића поднело петоро његових колега са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, а због јавне речи којом им је „повредио част и углед“, бацају ново светло не само на кризу која на овом одељењу траје деценијама већ и на сличне, све чешће судске прогоне наших интелектуалаца. О томе ко је и када укинуо право на слободу изражавања, право на слободно изношење мишљења и ставова, те да ли је у питању инцидент, или је реч о нечему што постепено постаје правило, за „Печат“ говоре историчар Милош Ковић, академик Матија Бећковић и писац Владимир Кецмановић.

Милош Ковић: Монопол натовске клике

(Милош Ковић) фото: С. Гарић

У чијим је рукама инструмент за успостављање владајуће парадигме у тумачењу српске историје?

У „Печату“, „Политици“, „Вечерњим новостима“ и другим листовима већ годинама упозоравам на систематске прогоне професора и студената на Одељењу за историју. Указивао сам на то да ове чистке организују управо Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић, Синиша Мишић и Влада Станковић. Њихова имена су, уосталом, читко написана испод скандалозних реферата и приговора које су писали да би с посла избацили колеге. Писао сам о томе да на Одељењу постоје и они који нису коловође, али нажалост, милом или силом, гласају за безакоње. Успели су да наставно звање одузму професору Александру Фотићу. Потом су упрегли све снаге да с посла одједном отерају троје колега: Миру Радојевић, дописног члана САНУ, и доценте Мају Николић и Небојшу Шулетића. Покренули су се, међутим, чланови Одељења и стручњаци из института који нису под њиховом контролом, и засули Факултет и прогонитеље детаљним приговорима. Сто дванаест историчара, доктора наука из неколико института и са универзитета, осудило је ово насиље. Тиме су Самарџић, Љушић, Мишић, Станковић и Стојановићка унутар струке остали изоловани и одбачени. Један приговор је потписало чак 162 студента историје, који су својим именима и презименима стали иза својих прогоњених професора. Храброст ових младих људи све нас је усправила и ојачала, каже у разговору за „Печат“ историчар др Милош Ковић.

Зашто је важно у чијим је рукама инструмент за успостављање владајуће парадигме у тумачењу српске историје? Шта је тачно вама замерено?

Јавно сам поставио питање: зашто се врше чистке на Одељењу за историју? Свестан тога да одговор могу да дају само прогонитељи, изнео сам мишљење да је реч о покушају једне интересне групе да успостави монопол у оквирима српске историјске науке. Одељење издаје дипломе и додељује наставна и научна звања. Његови чланови бирају и шаљу будуће научнике на институте и универзитете. Они имају одлучујућу реч у писању наставних програма и уџбеника за основне и средње школе. Одељење и Филозофски факултет одувек су имали посебан симболички значај у нашој јавности. На њему су некада предавали Георгије Острогорски, Виктор Новак, Васа Чубриловић, Јорјо Тадић, Сима Ћирковић, Драгољуб Живојиновић, да поменем само неке, велике покојнике.

Онај ко успостави контролу над Одељењем моћи ће, другим речима, да стекне монопол над преовлађујућом парадигмом у тумачењу српске историје. А то је, како сви видимо, постала врло осетљива тема, не само у српској јавности него чак и у глобалним, светским медијима, па и на седницама Савета безбедности УН. Реч је, наравно, о покушајима да се цела српска историја сагледа из перспективе „геноцида у Сребреници“ и „опсаде Сарајева“. НАТО, САД и ЕУ хоће да пред историјом оправдају свој ратни поход на Србе и разарање Југославије. И да, после свих рана и увреда, нанетих муслиманском свету, осудама над Србима, докажу како Запад у ствари воли муслимане (и њихову нафту). Зато Србима, народу који је претрпео три геноцида у 20. веку, они који су те геноциде починили ударају жиг злочинаца. Зато оне које су усташе клале по логорима а нацисти стрељали сто за једног треба назвати фашистима и нацистима. Циљ је, наравно, сламање и покоравање једног самосвесног народа, дугог памћења и снажних, древних култова и предања, народа који се усудио да се, бранећи своју слободу, супротстави самопроглашеним господарима наше планете.

Колико је прогон неподобних на Одељењу скопчан са системским радом на томе да се српској науци и школству наметне натовско, антисрпско тумачење српске историје?

Онима који су посумњали у моје тумачење узрока чистки на Одељењу предлагао сам да читају умотворине Николе Самарџића, Дубравке Стојановић и Радоша Љушића о нужности „денацификације“ Срба, о изворном српском фашизму, о одговорности Србије за злочине из деведесетих и за избијање Првог светског рата. Очекивао сам, наиме, да ће се заметнути јавна расправа, од које би користи могле да имају и српска јавност и струка историчара.

Пет колега са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду тужили су вас суду због јавне речи којом сте им „повредили част и углед“, тражећи да свакоме од њих на рачун уплатите по 500.000 динара. Како сте им повредили част и углед и зашто су се одлучили на овако радикалан корак?

Добио сам судске тужбе због јавног изношења мишљења о прогонима и узроцима чистки над професорима Филозофског факултета. Нисам, међутим, тужен само због јавне речи и „вербалног деликта“. Оптужили су ме и да сам подстакао она 162 студента на побуну. Кварио сам, дакле, омладину. У међувремену је, избацивањем колега с посла и довођењем својих послушника, ова клика стекла већину и успоставила пуну контролу над Одељењем за историју. Судским тужбама због јавне речи све је, по мом мишљењу, добило нов смисао и нову важност. После Одељења, ови људи би да успоставе страховладу и у нашој јавности.

Сада је, дакле, реч о одбрани права на слободу изражавања, права на слободно изношење мишљења и ставова. То су, како се сматра, основна демократска и људска права, која су грађанима Србије гарантована Уставом и Европском конвенцијом о људским правима. Да ли је у питању инцидент, или је реч о нечему што постепено постаје правило? У овом тренутку, слична врста судског прогона изводи се над интелектуалцима с којима делим много ставова и уверења. То су Владимир Димитријевић, др Миша Ђурковић и професор Бранислав Ристивојевић.

Да ли се, ударајући на слободу мисли и говора, српски Европејци показују као највећи непријатељи српског народа, али и, као њихове неолибералне иностране газде, људских права и правне државе? Коју цену треба да плати онај ко устане против октроисане „истине“ о српском народу?

Успостављен је монопол једне натовске клике у вођењу научне политике, у једној тако важној, идентитетској области, каква је историја. Свако једноумље човека подстиче на отпор; ова врста насиља, у служби окупатора, просто нас позива на то да јој се успротивимо.

Они који им се супротставе мораће на суд? Плаћаћемо им милионе динара? Јефтино је то и мала је то цена за светиње које бранимо. Реч је о светосавском и косовском смислу наше историје, о нашој отаџбини и о нашим потомцима. Хоће ли успети да нам, како нам припретише немачки парламентарци, „промене свест“? Да ли ће нам одузети и распарчати земљу? Хоће ли успети да и нашу децу претворе у бесловесну биомасу, умртвљену лековима, загледану у екране, или ће она расти као слободни људи, потомци својих славних, јуначких и мученичких предака? Србе на Косову и Метохији, они су, када су окупирали тај део наше земље, по својим „жутим кућама“, претворили у покретне резервоаре људских органа. Имамо ли икаквих права на илузије и самозаваравања?

О судским процесима бринуће мој адвокат Душан Стојковић. То ће се, у то сам уверен, завршити нашом победом, после чега ће тужиоци морати да плате све судске трошкове.

За то време настављате ову одсудну борбу. Прогонитељи вам, уосталом, нису оставили никакав избор.

У овом тренутку свемоћни Никола Самарџић, који је душа целе клике, покушава да искористи већину коју има на Одељењу да би ме избацио из кабинета и сам се у њега уселио, као да смо у 1944. години. Те кабинете он, изгледа, доживљава као своје приватно власништво, вероватно зато што се он заиста запослио тако што је наследио радно место од свога оца и тако постао живи, срамни пример непотизма на Универзитету у Београду.

Невероватно, али истинито, Никола Самарџић је чак стигао дотле да прогони и студенте. У току 2017. године он и његова клика спречавали су више од 50 студената да дипломирају, мастерирају и докторирају само зато што су за менторе изабрали мене и моје колеге који им нису по вољи. Данас, циљајући мене као ментора, Никола Самарџић спречава избор комисије за одбрану докторске тезе једног младог колеге, коме због тога прети опасност да изгуби звање и радно место у институту. Не могу да пронађем праве речи да бих описао такву агресију и то разуздано, распојасано насиље над студентима.

Док мене прогони, Никола Самарџић на Одељењу запошљава сараднике Института за јавну политику Бебе Поповића, Хариса Дајча и Владимира Абрамовића. Треба ли јавност подсећати на то ко је и чиме се бави Беба Поповић? Васпитачи наше деце на Филозофском факултету нису само с њим у најтешњим пословним везама. Никола Самарџић у јавности иступа као гласноговорник режима Мила Ђукановића. Овај професор Миловог Универзитета Доња Горица, где вероватно зарађује за џепарац, не штеди речи осуде за Србе у Црној Гори. У овом тренутку Милова држава покушава да им отме цркве и манастире. То није било ни у време Фрање Јосифа, Мусолинија и Тита. Читаоце „Печата“ не треба подсећати на то за шта је све Ђукановић осумњичен и у српским медијима, и пред италијанским судовима. Ето каквом свету припада редовни професор Универзитета у Београду, Никола Самарџић. На то бих желео да подсетим своје колеге, који на Одељењу за историју гласају за његова недела.

Да ли идеолошко политичка платформа са које делују ваше колеге може да умањи њихов научни значај?

Наредни пут ћу се детаљније осврнути на залагање Николе Самарџића за грађански рат у Србији („Данас“, 29. 5. 2007), и за „забрану злочиначког мишљења“ („Пешчаник“, 19. 5. 2006), на његову расистичку мржњу према, како он каже, „полудивљим Азијатима и Африканцима“ („Погледи“, 13. 11. 1992) и према Србима, том „биолошком отпаду“, који прети да „загади Европску унију“ („Пешчаник“, 14. 9. 2007). Пажњу заслужују и тираде Дубравке Стојановић, као она њена јавна подршка НАТО медијима, у њиховим покушајима да Србе оптуже чак и за масовни злочин над муслиманима на Новом Зеланду („Пешчаник“, 16. 2. 2019). Љушићева „филозофија клечања“ и његов чувени, незналачки уџбеник такође захтевају посебан осврт. Шта тек рећи о анонимном византологу Влади Станковићу, који ће остати упамћен само по рефератима и приговорима у којима је вређао своје колегинице са Катедре и Одељења? Или о још анонимнијем редовном професору Синиши Мишићу, десној руци Николе Самарџића, чувеном по томе што су његови радови у стручним часописима јавно проглашени плагијатима и по томе што је на основу истог рада унапређен и у асистента и у редовног професора?

Да ли се варам када кажем да јавни интерес и струка историчара захтевају да се о оваквим појавама коначно и детаљно расправља?

Владимир Кецмановић: Само у сопствено име, молим

Напад на Милоша Ковића је напад на српску историју, али не само на њу. Није, наиме, случајно што се тај атак одвија под велом повампиреног вербалног деликта. Јер када се реч проглашава за злодело, а реч јесте оно по чему препознајемо човека, онда је у питање доведена сама суштина људског бића. Осим ако Ковићеви прогонитељи не налазе како Срби нису људи. А уколико ствари стоје тако, будући да су и они српског порекла, ваљало би их замолити да говоре само у сопствено име.

Матија Бећковић: Уклети и заглављени

Матија Бећковић (фото: Искра)

То већ личи на домаће проклетство којем као да нема лека.

Наследници најславнијих умова и њихових катедри, кад постигну све о чему су сањали, у зениту своје каријере, као да се заглаве у невидљивом лифту и заувек остану на претпоследњем спрату на корак од истинске величине и интелектуалне висине. Са тог минус корака, свој положај, знање и образовање троше на мржњу и прогон својих колега. Као да је сврха и смисао толиког рада на себи, успињања и усавршавања била да што ефикасније затиру своје колеге, своје семе, па и себе.

И никако да се сетимо у чему је ствар, зашто смо уклети и заглављени.

Наташа Јовановић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 14. 6. 2019)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.