Владимир Дворниковић: Култ смрти – у име живота

У Риму, где се антички и хришћански свет додирују, после хришћанске животне радости и ведрине, хришћанство доноси нову религију смрти: ови безбројни костури и сува мученичка телеса што сабласно из самих олтара вире, говоре једним новим језиком, култом смрти и лешине. Истина, био је то култ смрти у име живота – али у име живота оног другог света, царства небеског.

Мистични култ смрти испољио се најјаче на Оријенту. У свим оријенталним религијама, пре свега у будизму и хришћанству, тај култ даје основну доминантну ноту: тело је грешно, а живот безвредан. Овај живот је само припрема и кратак прелазни стадијум за онај други прави живот, живот вечни. Смрт као прелаз у тај живот постаје света. То је она „издаја земље“, коју је толиком страсношћу проклео Ниче у своме „Заратустри“. „Заклињем вас, браћо људи, останите овој земљи верни. Ко вам онај други свет обећава, трује вас, свесно или несвесно!“ У име овог живота Ниче је дигао протест противу религије „смрти, слабости и ропства“; Мојсије, Христ и Буда, „ти“ вође робова отровали су човечанство, обрнули све праве вредности у безвредности и својим култом смрти покопали сву праву радост живота. Овако је Ниче спасавао афирмацију живота. Његова религија Радости освајала је сву младост Европе, постала је гласна и видљива, хучна и борбена. „Доле са религијом смрти!“

Али што може да буде нама Југословенима то Ничеово проклетство хришћанства?

Наша историја донела је једно друго решење. Она је донела једну нову, своју хришћанску религиозну варијанту, која је до данас још остала Европи непозната, али је за нас саме остала несвесна. Има један специјално наш, животом и историјом створени култ смрти. Психолошки толико чудан и несхватљив косовски култ јесте једна религиозна појава, појава којој се морамо зачудити, једина у својој врсти међу етнопсихолошким појавама свих народа и епоха. Тек онда кад упоредимо и тражимо сличан пример код других народа, ми ћемо осетити оно пуно чуђење, које та појава показује. У исто време, ми ћемо осетити и сву драж и особеност тога проблема: шта је у ствари тај косвски, видовдански култ? Од бескрајно понављане и често злоупотребљене фразе о „Косову“, „Видовдану“ и „Цар Лазару“, ми ћемо прећи у истинска, дубока чуђења и ту ћемо стати, јер велики и сасвим нови упитници стоје над нама.

Да уклонимо сваку и последњу сенку баналности – та ради се о једној сувише познатој страни! – а исто тако да одстранимо сваку ноту неког шовенског национализма и све што је томе слично, ми ћемо ући у ствар – у пратњи једног странца, потпуно духовног странца у нашој средини. Једном ме је упитао један Немац, добар познавалац светске историје, а донекле и наше: „Ма, каква је то појава код вас то слављење Косова? Заиста ја не могу да разумем како то један народ може да хвали и слави свој пораз?“ Читаво тежиште пало је на реч „пораз“. А онда је додао још нешто о перверзности те појаве. Признајем овде да ме је то питање у оваквој форми зачуђености чудном неком оштрицом додирнуло. Било је јасно: тај странац је уочио на томе само једну чудну етнопсихолошку и историску појаву у поређењу с другим народима и његово тумачење да је то неко хвалење, било је савршено нетачно.

Али, које је тумачење тачно. Има ли што слично код ма ког другог народа? Јеврејски „зид плача“ у Јерусалиму? Година 1621 у чешкој историји? Пропаст и деоба Пољске, пољски месијанизам? Али сва та и друга поређења испадају негативно. Аналогије су врло далеке.

Неоспорно је да је најдубља потка целе појаве хришћанска и оријенталска. Култ погибије, смрти и пропасти. Памћење једне историске катастрофе с болом и поносом у исти мах. Уз то долази свест сопствене кривице и заслужене казне, дакле и један морални моменат. Катастрфа је била осећана као страшан моменат послат од Судбине и вишег Бића.

Она је деловала као душевни потрес и као морално и религиозно освешћивање које се никад заборавити не сме. Али сам најдубљи смисао тиме још није дохваћен. Из једног великог негатива има да искрсне један велики позитив, ту лежи најдубља тајна култа. Смрт има да буде извор новог живота. Косовски култ смрти и пропасти није онај првобитни хришћански култ смрти у име оног другог загробног живота. То је култ у име живота, у име васкрсења. Мистерија тога култа оснива се на једном дубоком закону контраста; сећај се смрти да се дигнеш у један виши и пунији живот. Смрт је потстрек живота. Смрт даје, у функцији овог контраста, вредност и смисао живота. То је позитивна функција смрти. Живот је пунији, јачи и дубљи, он је уопште по томе и живот, јер постоји – смрт. Основа витална динамика нашла је свој посебан религиозни изражај у култу историјске смрти једне генерације. Цена живота повећава се, посвећује се. Афирмација живота бива свеснија и јача, воља за животом и васкрсењем страснија. Јавља се нова драж живота, нови почетак, јачи, пркоснији и херојскији. Када су хришћани на самим саркофазима, што „пожудно гутају меса“ човечија на вратима смрти, урезивали дивље еротичне сцене, ми осећамо у томе крајњу контрастику и револт животне воље. Изнад саме смрти диже се највиша радост и најјача афирмација живота, еротиком и грчом стварања новог живота. Ето то је она „перверзност“ која је ономе Немцу историчару изгледала толико чудна и несхватљива.

Култ победе, славе и величине лако може да успава нова поколења. Када су Римљани почели да живе од славе својих предака, било је свршено са унутрашњом снагом и првим извором римске величине. Ми видимо и данас два незадовољна народа, који се најрадије сећају само великих позитива своје историје, Италијане и Шпањолце. Први хоће и данас да живе од своје некадање културне, а други од своје бивше политичке величине. У њиховој историји нема драматски израженог и наглог пада и они га нису могли упамтити. Није било удара и смрти; наглог прелаза и контакта између пуног живота и смрти. Многе су нације и културе тако умирале, без трагичног осећања свога пада. Наш пад 1389. године, био је један драматски судар између живота и смрти. Дигла се смрт у свој својој величини и открила свој најдубљи смисао: дала је животу ново осветљење. Контакт је био нагао и реакција живота била је пунија и јача. У једном историјском доживљају целога народа била је доживљена непосредно цела дубина религије живота и смрти. Та религија наметнула се сама, управо биолошком нуждом момента. Она је послужила управо као формула живота, као једа нови начин реагирања животног. Хришћанска вера у живот вечни верификована је овде конкретно историјски, управо биолошки. Смрт улази у оквир живота, и она не може да буде један од покретних тачака за нови живот. Само смрћу се може осећати нова, дубља и оплемењена форма афирмације живота! Зато је наш народ по несвесној динамици оних сила што покрећу живот, у косовској трагедији осетио своје крштење, то ће рећи: своје дизање у пунији и виши облик живота.