ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О СМИСЛУ ШКОЛЕ

Приликом стогодишњице Гимназије у Чачку 1937, владика жички Николај Велимировић је, између осталог, беседећи у чачаској цркви Светог Вазнесења, у доба конкордатске кризе, рекао: „Данас чачанска гимназија прославља стогодишњицу од њеног оснивања и ја нећу да се дотакнем судбоносних збивања у земљи због навале црне интернационале на светосавску православну цркву, зато вас позивам да се уједините, заборавите своје туге и болове и будете радосни ових дана славља велике просветне установе у Чачку, чија се дивна зграда налази преко пута овог храма и улива у срца присутних поштовање, понос и победу српског народа. Преводећи реч „гимназија” да значи „вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и вежбаонице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. „Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин. Просвета као продукт мисли у садашње време без контакта са срцем ствара огроман развитак науке и технике, али та наука иде на штету људског рода што се и види из грозоте садашњих ратова. Воља без сарадње ових двају чиниоца – мисли и срца, ствара грубо насиље, што се такође види у садашњости а сусреће се свуда наоколо”.

Зато је Владика Николај још у „Религији Његошевој“ рекао:„По једној погрешној изреци један човек онолико људи вреди ‘колико језика говори’. Могло би се непогрешније рећи: један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека”
Ако ово не будемо имали на уму, школа ће нам се, као и све остало што нисмо хтели да чувамо, одузети, а ријалити ће бити наша једина стварност.