ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЉУБВЕОБИЛНИ ДИНКО ПОД ЗИДИНАМА АНДРИЋГРАДА, А О МУЛТИКУЛТИВАТОРИМА ДА И НЕ ГОВОРИМО
Фото: С. Гарић
РАДИКАЛНИ ГОВОР ЉУБАВИ Журналисти попут господина Динка Грухоњића, уваженог доцента журналистичке професуре и још уваженијег делатника независног нам новинарства, већ годинама се истичу радикалним говором љубави према свему што је српско. Грухоњић је, рецимо, 2008. новинарки „Сандеј Трибуна“ Џастин Мекарти, која је објавила чланак „Живети на линији фронта у Београду, у Србији“ за земљу у којој живи рекао да је „тешко поверовати да може постојати таква концентрација зла на тако малом простору. Свака установа је загађена ратним злочинцима“.(1) Када је 2009. сахрањиван патријарх Павле, Грухоњић је изјавио да су Срби и даље „ћутљиви саучесници у злочиначкој политици“, због чега је могуће „да се девет година после пада Милошевића дашавају овакве ствари и поганштине“ као што је „дегутантна прича са сахраном патријарха Павла“.(2) Грухоњић је тврдио да су четрнестогодишњи дечаци, свакако Срби, који бацају петарде по Новом Саду спремни да „доврше покољ који су им очеви започели“, као и да су се „овдашњи људи претворили у звери“.(3)
Што их, макар у симболичном смислу, чини достојним одстрела.
МРШАВ, АЛИ ПРЕПУН ЉУБАВИ Око Грухоњића још бих ( БиХ?) додао и следеће: новинарка Мекарти је, пишући своју пљувачину о Србији, описала Динка Грухоњића као изложбеног мученика и патника за идеале Друге Србије. Ево како изгледа тај опис: “Новинар Динко Грухоњић, његова супруга економиста и двоје мале деце живе под претњом смрћу, јер се он супротставио „Образу“. Кад га је видела жена која нам је била водич, први пут после више месеци, била је шокирана колико је омршавео и колико је забринутости било на његовом лицу. Сав његов злочин састојао се у томе што је присуствовао једном антифашистичком састанку на факултету, 2005. године, који су растурили двадесетпеторица у црно одевених мушкараца, уз усклике „зиг хајл“, млатећи и шутирајући присутне“.(1) Грухоњић је Иркињи саопштио и имена троје новинара који су већ „уклоњени“ – Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија, Милан Пантић. Али ето, после толико мука и мучења, мршави & радикално префињени & пун љубави Динко Гухоњић постаде угледни медијски професионалац и добитник престижних новинарских награда. Професионалац Грухоњић је, такође, аутор текста о Бањалуци у коме се нестанак бањалучких лепотица тумачи тријумфом српског фашизма у овом граду. Ево речи Грухоњића о Бањалуци:“Од града у којем су некада живјели сви, претворио се у етнички чисту насеобину, гдје ме, поготово ови млађи, чудно гледају кад кажем да се зовем Динко. У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције!“(4) Овом тексту нашег мултикултурног Динка недостајао је само усклик „Џихад, џихад, четир` ноге“, па да сви појуримо у светлу ЕУ будућност ( нарочито ово U, латиницом ). Наравно, господин Грухоњић, љубвеобилни наш доцент и најнезависнији новинар, није одговарао на питање онога Кочићевог „иза каце“:“Да ли се, можда, смањују ноге и отупљују погледи у Сарајеву и другим мултикултурним градовима насталим на основу Исламске декларације мулти-култи Алије Изетбеговића, у којима скоро да и нема Срба, осим, како каже народ, за „запатак“?“
Динко је, не одговарајући на непријатна питања, наставио да пише текстове са „истом метом, истим одстојањем“(5). И тако до дана данашњег.
И на крају је, у свом стилу заснованом на идеалима љубави & толеранције, устврдио да су они који подижу споменик Стефану Немањи у Београду и они који су подигли Андрићград исти они који су спаљивали Сарајево и све мулти и култи градове у Босни и Херцеговини. И све то са подршком најмултикултивисаније немачке фондације, која мултикултивише дивље Србе са Балкана. (6) ДОК ЧЕКАШ САБАХ ( У, ДИНКА? ) СА ШЕЈТАНОМ Али, Грухоњић, који свој крух – Грух – зарађује тако како га зарађује, само је постмодерни трубухозборац квазиграђанизма, пуног разумевања за оне који би, ако им се допусти, дошли под зидине Андрићграда са топовима и минобацачима. (7) То су они исти мултикултиватори који су срушили споменик Иви Андрићу у Вишеграду, Бранку Ћопићу у Босанској Крупи или Алекси Шантићу у Мостару. Кад би дошли до Београда, срушили би све што се да срушити – од Немање до Његоша. ( Свог оца, Броза, не би дирали, наравно). Суштински, њима не смета Андрићград, него Иво Андрић, главом и брадом, баш онако како је о томе сведочио Борис Булатовић, аутор „Оклеветане књижевности“:“Када говоримо о политичким видовима тумачења Андрићевог прозног опуса из времена које следује прекиду постојања пређашње југословенске државе, онда они на уверљив начин посведочују о једном драстичном интерпретативном обрту: од писца са репутацијом поборника дијалога различитих и супротстављених култура и цивилизација, Андрић је, у околностима измењеног политичког контекста који је у радикалној мери утицао и на промену оквира за проучавање дела овог писца, све учесталије представљан као мрзитељ босанских муслимана и „један од архитеката злочиначког пројекта ‘Велика Србија’”, чији књижевни рад се указује као „књижевна подршка великосрпској идеји” и „естетика за геноцид”. У контексту актуелних некњижевно условљених оптужби са којима се српска књижевност сучељава, негативни рецепцијски ток Андрићевог дела има најдужи непрекинути континуитет, почев још од раних 1960-их година и писања појединих аутора са маргиналном књижевном компетенцијом. Уочавајући необичан феномен да степен приписиване кривице Андрићу као писцу и заоштреност критичарског тона према његовом делу градацијски расте у сваком наредном нападу, идеолошки најпрегнантије покушаје дискредитације Андрићевог књижевног опуса представљају зборник радова Андрић и Бошњаци из 2000. године, настао као покушај ‘академског’ образложења потребе за променом назива улице која у Тузли носи Андрићево име, као и две екстензивне студије: Босански муслимани у Андрићеву свијету Мухсина Ризвића, и Андрићевство Русмира Махмутћехајића, објављене 1995, односно 2015. године. Иако су пренаглашено острашћене критичке рефлексије о Андрићевом делу претежно ограничене на бошњачку академску заједницу, оне су проходност у интернационални академски оптицај стекле појавом књиге The Bridge Betrayed Мајкла Селса, америчког изучаваоца односа религије и насиља. У поменутој студији публикованој 1996. године, иначе награђеној признањем за најбољу књигу у избору Америчке академије за религију 1997. у области историографије, њен аутор елаборирајући своју концепцију ‘христославизма’ за најрадикалнијег репрезента српске ‘националистичке књижевности’ са далекосежним негативним учинцима узима управо Андрића и његов роман На Дрини ћуприја, а затим и Његошев Горски вијенац. О значајном утицају који је ова књига имала на Била Клинтона и Мадлен Олбрајт сазнајемо од Селсовог сарадника Дагласа Адамса и америчког колумнисте Ал Камена.“(8)
И тако схватамо везу која постоји између мржње према Иви Андрићу у Андрићграду и мржње према Немањи (Емиру) Кустурици, повезане са страсном нетрпељивошћу према споменику Стефану Немањи у Београду. Наводно, и Иво и Емир су палили Сарајево, а дежурни „Фридрих Еберт“ мултикултиватор их је у непочинству ухватио. Пошто су, обојица, и Иво и Емир, на трагу „геноцидног“ Стефана Немање, шта ли?
ШТА БАШТИНИ АНДРИЋГРАД?
Андрићград, наравно, баштини дело српског нобеловца у свој његовој пуноти, у истинској мултикултуралности. Младобосанској, антиколонијалној, бунтовничкој, која се зове:“Младен Стојановић, Милан Будимир, Аугуст Цесарец, Лука Јукић, Владимир Гаћиновић, Оскар Тартаља, Владимир Черина, Данило Илић, Аугустин Ујевић, Ђулага Буковац, Гаврило Принцип, Иво Андрић, Ибрахим Фазлиновић, Драгутин Мраз, Рудолф Гржета, Лавослав Кофач, Ахмет Садиковић, Иван Алфировић, Антоније Филипич, Хамид Кукић, Драган Калембер, Иво Крањчевић, Милош Пјанић, Драгослав Љубибратић, Садулах Никшић, Фердо Козак, Бранко Загорац, Михајло Пушара, Фердинанд Бехр, Еуген Биргер, Јаков Пајић, Марко Перин, Љубомир Никшић, Лазар Ђукић, Иван Ендлихер, Јозо Лукшић, Џемил Дрљевић, Фрањо Зекић, Ервин Миклољи, Владета Билбија, Хасан Миљковић, Бранко Кебељић, Мехмед Звоно, Тодор Илић, Хамдија Никшић, Радослав Семиз, Звонимир Дојчински, Коста Хакман, Сафветбег Миралем, Анто Мохоровић, Ређид Куртагић, Виктор Рупчић, Ахмет Бабаић, Будимир Алојз, Боривоје Јевтић, и стотине других“.(9)
То су они које је Андрић понео у души да би их уградио у своја дела. А они су, и са њим и кроз њега, тражили путеве ка истинском јединству у различитости, ка културотворној мноштвености, ка свету без мржње и деоба. Утопију су тражили, али достојну сањања. И мрску моћницима овога света.
Јер:“Гаврило Принцип најављује велики покрет ослобађања колонизованог човјечанства, напред указује на његове успјехе и поразе који се смјењују све до данашњег дана.“(10) Али, без Андрића, Принципово дело не би било довршено:“На глобалној равни, Гаврило Принцип је, изван симболике, у суштини историјски безначајна фигура. Таква би, поред свега, био и у локалној равни да све оно што је он представљао није преведено у културу. А то је учинио у првом реду Иво Андрић. Читава његова литература изведена је из његовог младобосанског наслеђа“.(11)
А Андрићград је изведен из Андрића. И тако је Млада Босна трајно настањена у нашој култури. Због чега је, и данас, оптужују, као Хитлер некад, и због чега су му његови гвоздени момци из окупираног Сарајева поклонили спомен – плочу са места на коме је Гавро из Обљаја навестио пут ка слободи.(12)
А он је гледао у ту плочу, и мислио да је Гавро побеђен. Заувек.
Преварио се, наравно. Није ни слутио Андрићград те, 1941, када је стигао на четрдесетак километара до Москве.
ИЗАЗОВ УПУЋЕН ЗВЕРИ Не пада ми на памет да будем апологета Емира Кустурице, коме, као и било ком озбиљном ствараоцу, није лако да носи своје и туђе терете и да сублимише оно што се у човеку, прашумски дивљем бићу које би да се осунча вишњом светлошћу, гнезди или режи. Поготову нема потребе апологирати Кустурицу пред Грухоњићем, који и даље чека сабах са шејтаном глобализма, пуним лове и медијске моћи. Па ипак, не сме се заборавити оно кључно: Андрићград је, на свој, дубоко стваралачки, начин, најнепосреднији изазов упућен Звери из бездана, која, ових дана, на црним крилима корона тровања (биолошког рата маскираног у пандемијску спонтаност), најављује „велико ресетовање“ човечанства.(13) У ОЧЕВИМ СТОПАМА Кустурица се, стојећи у очевим стопама, нашао на оној страни коју Велика звер не воли, и која се, док је овде макар владао привид остварења младобосанског идеала ( на чију страну је стао и Андрић, без обзира на све унутрашње отпоре тоталитаризму, изливене у „Проклету авлију“) припремала за обрачун са сновима Принципа и другова.Уосталом, читајмо:“На плочи која је стајала на мјесту Атентата до 1992. године писало је (ћирилицом): Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом. Разложно је претпоставити да је она постављена 28. јуна 1953. године, кад је ондашњи градоначелник Сарајевa Дане Олбина на истом мјесту отворио Музеј Младе Босне. Западни новинари који су за вријеме социјалистичке Југославије долазили у Сарајеву обично су бивали непријатно изненађени оваквим одавањем почасти Гаврилу Принципу. Анализа тих написа завређује посебно озбиљније истраживање. Занимљиво је да у броју од 28. јуна 1964. године, о педесетогодишњици атентата, New York Times објављује чак три текста тим поводом. Један од тих текстова је репортажа са лица мјеста из пера Џозефа Берија. У поднаслову његовог текста истиче се како ће путник намјерник у Сарајеву открити да се “млади лудак из 1914. памти као националистички херој”. Вриједи овдје барем кратко нотирати сигнификантан детаљ из његовог текста. Један од Беријевих сарајевских саговорника, човјек који му је говорио о вези која постоји између сарајевских атентатора и партизанских револуционара из Другог свјетског рата, био је “комунистички секретар за информације, пријатељски настројен тридесетседмогодишњак, бивши капетан партизанске војске” по имену Мурат Кустурица. Од 1992. године, кад је плоча која је шокирала новинара New York Timesa уклоњена, па све до 2004. године, на мјесту Сарајевског атентата није било никаквог спомена на тај историјски догађај; 2004. сарајевске градске власти поставиле су тамо плочу с (латиничним) натписом: Са овог мјеста 28. јуна 1914. Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Испод је превод на енглески.“(14)
Син је остао одан „младом лудаку из 1914“, за кога је и његов отац имао само речи хвале ( и то пред Динковим славнијим претечом, из главних њујоршких новина Велике звери ).
ЈЕДАН „МЛАДОБОСАНСКИ“ ФИЛМ
Својим најновијим, „младобосанским“ документарцем „Јунаци нашег времена“, о Српкињи српског имена и презимена коју је рат за разбијање Југославије одузео мужа Бошњака муслиманског имена и презимена ( а живели су у Андрићевом Вишеграду ), Кустурица је опет постао кривац. И овога пута, као и раније, крив је за стварну слику онога што се дешавало на просторима за чије су јединство младобосански јуродиви просули своју крв. Ту сиротињску државу, са свим њеним пукотинама, али и са осећањем да је могућа независност малих народа, рушили су НАТО конквистадори, у име Велике банкстерске звери, која данас немилосрдно ратује против светске сиротиње(15), претворене у „топовско месо“ планетарног рата, овог пута биолошког. Уосталом, како је већ речено, нису сви људи топовско месо, „него има једна мала група, добро прикривена, обезбијеђена, свемоћна и пребогата, која заправо посједује овај свијет и ради од њега шта хоће, увијек са дистанце и без ризика, и која скоро и нема друге забаве него да смишља колико и које људе ће претворити у топовско месо да би сачувала своје интересе“.(16) Таква група луциферијанаца који су се, до јуче, кезили у камере као хуманитарци, одузела је мужа баки Радмили, а Кустурица им, својим документарцем, поручује – учинили сте то нама, свима обичним људима, али нисте нас поразили. Бака Радмила је остала да сведочи. И Бог је остао да вас, и у име бака Радмиле и у Своје лично име, приупита понешто кад пређете границу која ваша трула телеса и црне душе дели од суочења са Истином.
И ЈЕДАН МЛАДОБОСАНСКИ ОПТИМИЗАМ
Зато је Кустурица свој младобосански оптимизам наоружао Андрићградом, и спремно чека и топове и дронове који би, у име Звери, све порушили – ако смеју, ако им буде дато као што је, во времја оно, било дато Пилату. ( Јован 19,11) При чему, као и Бранко Ћопић ( у писму Зији Диздаревићу, на почетку „Баште сљезове боје“ ), идејни неимар Андрићграда зна:“Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.“(17) Из те неуништиве мјесечине, из насмијаних зора и тужних сутона, подељених као хлеб и со са браћом по старинском копљу и убогом кљусету, свагда ће се рађати Андрићгради – све док ( кад Велика звер заувек падне у бездан, тамо где јој је, шејтану, и место ) пред нама не сване Небески Јерусалим, архетип сваког Андрићграда. У том Јерусалиму ћемо се, ако Бог да, како рече Аљоша Карамазов својим дечацима, сви опет видети, сви загрлити једни друге и све једни другима испричати.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 20.11.2020. године)
- http://www.nspm.rs/kulturna-politika/bledoliki-informator-i-baba-sa-dva-repa.html
- http://www.nspm.rs/politicki-zivot/patrijarh-i-drugosrbijanske-strasti.html
- http://www.pecat.co.rs/2013/01/srbija-u-bolesnom-oku/
- http://www.pecat.co.rs/2013/01/odbrana-pecata-i-poslednji-dani/
- https://balkanskageopolitika.com/2019/07/08/kultura-lupetanja-dinka-gruhonjica-i-srgeja-trifunovica/;http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=2456:2016-01-13-09-51-43&catid=1:latest-news&Itemid=50;http://www.pecat.co.rs/2013/02/sabahudin-moze-postati-dinko-ali-kakav-je-to-gruhonjic-covek/;https://sveosrpskoj.com/komentari/antonic-opasno-gradjanisticko-nasrtanje-na-srpsku-pravoslavnu-crkvu-i-sve-njene-vernike/?script=lat;
- https://iskra.co/reagovanja/kratak-odgovor-iskre-elektronskih-novina-andricgrada-dinku-gruhonjicu-o-nezavisnom-novinarstvu-ili-o-nizu-bljuvotina-koje-se-i-dalje-slivaju-niz-kanalizaciju-drugosrbijanstine/
- https://stanjestvari.com/2020/11/09/latinkina-istina-po-meri-merhameta/
- https://stanjestvari.com/2018/05/11/bulatovic-srpska-knjizevnost/
- Небојша Грујичић,“Да је срклет као што је кувет био би ибрет“, у Стогодишњи рат/ Сарајевски атентат и тумачења ( уредили Мухарем Баздуљ и Небојша Грујичић ), ИП Време, Београд, стр. 56-57
- Станко Церовић, Стогодишњи рат, Исто, стр. 16
- Небојша Грујичић, Исто, 63
- https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1147276
- http://www3.weforum.org/docs/WEF_Digital_Transformation_Powering_the_Great_Reset_2020.pdf 14.Мухарем Баздуљ, Хитлерова освета Младој Босни, Стогодишњи рат/ Сарајевски атентат и тумачења, стр.44
16.Станко Церовић, Исто, стр.14
17.https://sr.nemanja.de/trenutak-za-dusu/339-branko-copicpismo-ziji-dizdarevicu.html
