ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КЊИЖЕВНОСТ – ОД ДУШЕВНОСТИ КА ДУХОВНОСТИ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

СПОР ЛАЗЕ КОСТИЋА СА СВЕТОЗАРОМ МАРКОВИЋЕМ

Често се поставља питање чему књижевност служи. Већ сама употреба речи „служити“ може нас одвести на погрешан пут, јер подразумева да се вредност књижевности мора мерити неком непосредном друштвеном, политичком, педагошком или идеолошком „употребном вредношћу“. У том случају књижевно дело престаје да буде живи сусрет са лепотом, истином и тајном људског постојања, а постаје средство за остваривање циљева који се налазе изван саме уметности.

У српској култури овај спор се јасно показао у сукобу између Светозара Марковића и Лазе Костића. Марковић је, у складу са идејама руских социјалиста и народњака, сматрао да књижевност треба да буде у служби друштвеног напретка. У таквом погледу на свет уметничко дело вреди онолико колико доприноси промени друштвених односа. Насупрот томе, Лаза Костић је бранио аутономију лепоте и стваралачке имагинације, указујући да се књижевност не може свести на рационалну поруку или пропагандистички задатак.

У ДОБА УСМЕНОСТИ

Ипак, чињеница да књижевност није пропаганда не значи да она нема дубљи смисао. Напротив, њено првобитно значење било је религиозно и сакрално. На почецима људске културе песничка реч није била одвојена од молитве, обреда, памћења предака и човековог односа према божанској стварности. Велики спевови, свештене књиге и усмена предања су преносили представу о поретку света, о добру и злу, о смислу живота и месту човека у васељени.

Пре него што је постала написани текст, књижевност је постојала као усмено предање. Људи су памтили хиљаде стихова, преносећи их са поколења на поколење. Истраживања усмене епске традиције показала су да је један певач могао знати огроман број стихова, понекад и више него што их садрже „Илијада“ и „Одисеја“. То значи да усмено стваралаштво није било примитивни облик књижевности, већ нарочити начин чувања културног и духовног искуства.

ВРЕДНОСТ КЊИГЕ

Преласком са усмености на писменост књига је задржала нешто од свог сакралног карактера. У православној традицији богослужбене књиге нису посматране као обични предмети. Јеванђеље, Псалтир и друге свештене књиге нису се бацале када би дотрајале, него су се спаљивале или сахрањивале на начин којим се чувало поштовање према светој речи. Тај однос према књизи преносио се и на ширу културу православних народа. Књига није била потрошна ствар која се употреби и одбаци, већ предмет који се поштује као светиња.

Књижевност поседује моћ да човека суочи са суштинским питањима његовог постојања.. Кроз судбине књижевних јунака човек упознаје љубав, патњу, верност, издају, покајање, страх, смрт и наду. Због тога озбиљна књижевност може имати нарочити значај за савременог човека, који је често одвојен и од сопствене душе и од духовне стварности.

НА ПУТУ КА ДУХОВНОСТИ

Отац Серафим Роуз указивао је на то да данашњи човек не може непосредно прећи из телесног начина живота у духовност. Између телесности и духовности налази се душевност: способност човека да саосећа, препознаје лепоту, развија племенитост и унутрашњу осетљивост. Ако је душевни живот закржљао, онда човек нема унутрашње органе којима би могао да прими духовну истину.

Зато је отац Серафим младим људима препоручивао читање великих дела светске књижевности. Међу њима су била и дела Чарлса Дикенса. У „Дејвиду Коперфилду“ нема непосредног поучавања о вери, али је роман прожет хришћанским разумевањем човека. Његов јунак пролази кроз патњу, искушења и разочарања, али не губи способност да воли, и зато успешно сазрева.

У класичним књижевним делима љубав између мушкарца и жене није представљена као пука страст или телесни нагон. Она је повезана са верношћу, жртвом, одговорношћу и заједничким погледом усмереним према истом циљу. Савременом човеку, окруженом копрокултуром у којој се човеково тело претвара у робу, такав поглед на љубав неопходан је као подсетник да личност није збир нагона, већ биће способно за завет и самопревазилажење.

ДОСТОЈЕВСКИ

Међу писцима који су најдубље проникли у тајну човека нарочито место припада Фјодору Михајловичу Достојевском. Он није писац једне епохе. Његови романи представљају духовну анатомију модерног света. У њима је приказан човек који жели слободу без истине и живот без Бога. Тај покушај завршава се распадом личности, друштва и сваког истинског заједништва.

Достојевски је видео да ће модерни човек, у име апстрактне среће човечанства, бити спреман да жртвује конкретног човека, свога ближњег. Његови револуционари говоре о будућој слободи, а стварају систем надзора и страха. Тврде да желе да ослободе свет, а завршавају у насиљу и духовном ропству. Њихова идолошка филантропија постаје мржња према живим, конкретним људима који одбијају да буду с

У „Злочину и казни“ Раскољников сања о зарази која обузима људе, а сваки заражени уверава друге да само он поседује истину. Последица није заједничко просветљење, него хаос и међусобно уништавање. Тај сан говори о свакој епохи у којој људи губе заједничко мерило истине и претварају сопствено мишљење у апсолут.

Достојевски је посебно оштар према злочину над децом. У његовом свету постоје грешници којима је остављен пут покајања, али се напад на дете показује као удар на саму икону Христове невиности. Судбине Свидригајлова у „Злочину и казни“ и Ставрогина у „Злим дусима“ сведоче о духовном бездану у који човек пада када погази невиност и претвори другог у предмет сопствене похоте и моћи. Сетимо се тога док живимо у Епсзиновом свету.

СОЛЖЕЊИЦИН И ГЕОРГИЈУ

Наследник борбе Достојевског против лажи био је Александар Солжењицин. Његов животни пут водио је кроз рат, стаљинистички логор, прогонство и повратак у отаџбину. Његова основна порука била је једноставна: не живети у лажи. Човек можда не може одмах променити читав систем, али може одбити да својим речима и поступцима учествује у одржавању неистине.

Солжењицин није критиковао само комунистички тоталитаризам. У свом харвардском говору упозорио је и Запад да материјално благостање, правни формализам и култ индивидуалног успеха не могу заменити духовни смисао постојања. Друштво у коме се слобода схвата искључиво као право на задовољавање сопствених жеља на крају губи и способност жртвовања и снагу да брани сопствену цивилизацију.

Значајно место међу православним писцима припада и румунском писцу и свештенику Виргилу Георгијуу, аутору романа „Двадесет пети час“. У његовом делу приказана је судбина човека у двадесетом веку, заробљеног између идеологија, државних апарата и бирократских система. Човек више није личност са именом и јединственом судбином, него број, досије и предмет административне обраде. Георгију је тако показао да тоталитаризам не почиње тек логором, него тренутком у коме институције престану да у човеку виде личност.

ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ

Хришћанско искуство Европе не налазимо само код православних писаца. Оно је присутно и у делима западних аутора који су, упркос конфесионалним разликама, дубоко осећали хришћанску тајну човека. Међу њима су Џилберт Кит Честертон, Џон Роналд Руел Толкин, Клајв Стејплз Луис и Антоан де Сент Егзипери.

Честертон је умео да покаже да хришћанство није суморно одрицање од живота, већ способност да се свет поново види као чудо. Толкиново дело сведочи о борби између добра и зла, о искушењу моћи, вредности пријатељства, смирења и жртве. Највећи задатак у његовом свету није поверен најмоћнијима, него малима и неприметнима, јер се зло не побеђује његовим оружјем. Луис, писац „Летописа Нарније“, дао је деци седам књига о Христу и хришћанима као бајку о лаву Аслану и чудесном свету Нарније који је настао Аслановим певањем.

Сент Егзипери је у „Малом принцу“ показао да човек добро види тек срцем и да је одговоран за оно што је припитомио. Људи који се истински воле не морају непрестано гледати једно у друго – они заједно гледају у истом правцу. У томе се открива суштина љубави као заједничког пута ка вечности, а не као пролазног осећања.

ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

Посебно место у овом духовном сазвежђу припада оцу Серафиму Роузу, човеку који је прошао пут од протестантизма, нихилизма, окултизма и далекоисточних учења до сусрета са православним Христом. Као духовни син Светог Јована Шангајског, он је сведочио да се православље не прима само као систем идеја, него као целокупан начин живота, молитве и преумљења.

Његово упозорење о неопходности душевности данас је можда потребније него икада. Човек који није научио да слуша озбиљну музику, чита велику књижевност, саосећа са страдањем другог и диви се лепоти тешко може разумети аскетску књижевност и духовно искуство светих отаца. То не значи да уметност може заменити веру. Књижевно дело није исто што и „Лествица“ Светог Јована Лествичника или аскетски списи Светог Игњатија Брјанчанинова. Али оно може припремити душу, пробудити је и извести из духовне обамрлости.

ДУХОВНА СУДБИНА ЕВРОПЕ И ПОВРАТАК КЊИЗИ

Европа је данас у великој мери заборавила сопствене хришћанске основе. Ипак, тај заборав не може избрисати векове културе, уметности, књижевности и духовног искуства. У делима великих европских писаца и даље се могу наћи трагови хришћанског разумевања човека, чак и онда када њихови аутори нису припадали Православној Цркви.

Препознавање онога што је вредно код других хришћанских писаца не значи одрицање од пуноте православне истине. Православни човек може јасно чувати своју веру, а истовремено препознати истинске хришћанске вредности код оних који припадају другим конфесијама. Свети Јустин Философ говорио је да су истине које се налазе код паганских мислилаца својеврсна „семена Логоса“. Све што је истинито, добро и лепо на крају припада Христу, јер је Он Логос кроз Кога је свет створен.

Зато нам је данас потребан повратак озбиљном читању. У времену брзине, кратких порука, непрекидних слика и расуте пажње, читање књиге постаје духовни отпор. Оно захтева способност да изађемо из сопственог, бучног и самољубивог, тренутка и уђемо у искуство другог човека.

Читајући Достојевског, Дикенса, Солжењицина, Честертона, Толкина, Сент Егзиперија и Георгијуа ( и друге, и многе ), ми не бежимо од стварности. Напротив, учимо да је видимо јасније. Добра књижевност скида маске, показује последице греха, али истовремено подсећа на могућност покајања, љубави и преображаја.

Књижевност не може заменити Цркву, Свето Писмо, молитву и Свете тајне. Али она може помоћи човеку да поново открије сопствену душу. А човек који је открио да има душу већ је начинио први корак ка питању о духу, вечности и Богу.

Зато је велика књижевност и данас потребна. Она нас враћа изворима бесмртне мудрости, учи нас да разликујемо истину од привида и подсећа да човек није створен само да производи, троши и нестане. Створен је да тражи смисао, да воли, да се каје и да се кроз лепоту уздиже ка Истини.