Владимир Димитријевић: ИСТОРИЈА ЦРКВЕ У 20. ВЕКУ: КАКО СЕ ПРАВЕ РАСКОЛИ?

ANTE SCRIPTUM, ПИСАН ГОДИНАМА ПОСЛЕ ОБЈАВЉИВАЊА ОВОГ ЧЛАНКА

Текст који је пред читаоцем вредан је новог читања, јер се на помесне Цркве у свету, укључујући и СПЦ, очито врши невиђени удар са циљем да буде раскољена и раздробљена и да потпуно изгуби углед и утицај у народу. Потписник ових редова нема поверења у снажан утицај историјског искуства на људе са наших, динарских простора – ми увек правимо грешке које су се могле избећи само да смо хтели да читамо историјске изворе и сведочења. Ипак, с обзиром да живимо у смутно време, текст попут овога некима ће помоћи да се разаберу и сачувај здравоумље у доба безумља. А то није мало, наравно.

ПРОГОНИ РУСКЕ ЦРКВЕ У 20. ВЕКУ

Двадесети век донео је најкрвавији прогон Цркве Христове у историји. У Русији је, по званичним подацима државне комисије, убијено, од почетка бољшевичке револуције до слома комунизма, преко 200 хиљада свештених и монашких лица (подаци су објављени 1995. године). У Московској области налазио се полигон НКВД–а (Стаљинове тајне полиције), Бутово, где су, 1936. и 1937, комунистички зликовци стрељали, метком у потиљак, око 40 хиљада људи, међу којима је највећи број био свештеника и верника Руске Православне Цркве.

РАСКОЛ ОБНОВЉЕНАЦА

Овога пута, пажњу посвећујемо „обновљенашком“ расколу с почетка 20-их година 20. века, када су комунисти ушли у савез са епископима и свештеницима – модернистима, који су рушили црквено предање (почев од реформе богослужења до увођења жењеног епископата), настојећи да поткопају Цркву Христову расколима и поделама. На челу Цркве налазио се смирени Свети Тихон Исповедник, патријарх московски и све Русије, који је био злостављан, хапшен, уцењиван – чак су и атентат покушали на њега. Лењинова тајна полиција, ЧЕКА, трудила се и да међу епископима, клиром и вернима народом оданом Св. Тихону изазове смутњу – лажно су обавестили патријарха да су све Помесне Цркве прешле на нови календар, па је то учинио и он, да би, схвативши превару, своју одлуку убрзо повукао.Обновљенци су, неколико година, фактички држали власт у многим епархијама и храмовима РПЦ. Наравно, бољшевици су их подржавали, али само да би раскол у Цркви био још дубљи, а не зато што су их „волели“.Руски православни народ је обновљенце био препознао, и остао веран Мајци Цркви.

За то време, комунисти су у затворима и тамницама држали већи део епископата, а после смрти Св. Тихона, 1925, нарочиту пажњу су посветили спречавању избора новог патријарха. Законити месточувари патријарашког трона, попут митрополита крутицког Петра, били су утамничени.

 

ДЕКЛАРАЦИЈА МИТРОПОЛИТА СЕРГИЈА

А онда, 1927. године, један од заменика законитог месточувара, митрополит Сергије (Страгородски), изјавио је лојалност совјетској држави. То не би био проблем, јер је ову лојалност, у грађанском смислу, изразио још Св. Тихон, али је митрополит Сергије рекао да су радости совјетске – богоборачке, сатанистичке! – власти у исти мах и радости Цркве, а пред страним новинарима је тврдио да у Совјетији НЕМА ПРОГОНА ХРИШЋАНСКИХ ВЕРНИКА, него да је вероисповедање слободно! (У то време, на десетине епископа, хиљаде свештеника и монаха, милиони верника трпели су крваве прогоне као православни – и ни због чега другог). Совјети су „легализовали“ онај део Цркве који је прихватио декларацију митрополита Сергија (што их није спречило да, касније, убијају епископе, свештенике и вернике који су им, иако у општењу са Сергијем, били „сумњиви“). Један (не мали део) епископа, клира и верних није прихватио Сергијеву изјаву, сматрајући да она Цркву лишава њене слободе у Христу. На челу покрета оних који су одбили послушност митрополиту Сергију, настављајући да помињу утамниченог месточувара, митрополита Петра (Пољанског), налазио се митрополит петроградски Јосиф (Петрових), чија је десна рука био митрополит казански Кирил (Смирнов). Совјети су кренули у крвав обрачун с њима, оптужујући их као антидржавне елементе. Раскол се продубљивао…

Године 2000, када је СА Сабор Руске Цркве канонизовао преко хиљаду новомученика пострадалих у године прогона, међу онима који су унети у календар било је и оних који су стали уз митрополита Сергија и оних који су се од њега одвојили. Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије, председник Синодске комисије за канонизацију светих, у свом реферату СА Сабору РПЦ образложио је то овако: „У деловању „десне“ опозиције, тзв. „непомињућих“, не могу се наћи искључиво лични, злонамерни мотиви. Њихово деловање било је условљено нарочитом, самосвојно схваћеном, бригом о добру Цркве. Као што је познато, „десне“ групе чинили су епископи и њихови приврженици међу клиром и мирјанима, који су, не слажући се с црквено-политичком линијом Заменика патријарашког Месточувара митрополита (потом Патријарха) Сегија, кога је поставио митрополит Петар, прекидали помињање Заменика на богослужењу и, на тај начин, с њим раскидали канонско заједничарење. Али, прекинувши општење са Замеником Месточувара, они су, као и сам митрополит Сергије, за поглавара Цркве признавали митрополита Петра – Месточувара патријарашког престола. Зато су за канонизацију предложени и „десни“ опозиционари, попут митрополита казанског Кирила (Смирнова; 1863.-1937.), епископа глазовског Виктора (Островцова; 1875.-1934.)“.

Дакле, када Црква расуђује о својим светима, она увек на уму има и историјске околности у којима су они заблистали. Једини који нису могли бити канонизовани, чак и ако су неког од њих комунисти, убили, били су обновљенци и разне врсте антипредањских расколника.

Као прилог овом тексту доносимо, крајем 20. века објављене документе бољшевичке тајне полиције о изазивању раскола у Руској Цркви.

Који чита, да разуме!

 

ДОКУМЕНТИ О ИЗАЗИВАЊУ РАСКОЛА У РУСКОЈ ЦРКВИ

Из „Књиге страдање и утехе“ (Образ светачки, Београд, 2003, превео с руског: Зоран Буљугић)

Приликом описивања процеса одузимања црквених драгоцености 1922. године историчари често стављају на прво место Лењина и Троцког, а Стаљин остаје у сенци, што не одговара сасвим историјској стварности и умањује његову историјску улогу и активност коју је он испољавао на пољу уништења православља и традиционалне руске државе.

14. априла 1922. године Стаљин је упутио шифровани телеграм свим секретарима губернијских комитета. У њему је писало:

„1. Да ли сте изабрали одговорног радника за руковођење послом повезаним с питањима цркве и расколом унутар свештенства? Кога сте одабрали? У складу са одлукама већа секретара губернијских комитета и представника губернијских извршних комитета неопходно је предузети мере да се региструју лојални елементи свештенства и подстакну да иступе против садашње црквене јерархије која је иступила контрареволуционарно против совјетске власти, испољила своју злу вољу и немоћ и тиме се до краја искомпромитовала. Лојални елементи свештенства морају стећи сигурност да совјетска власт, не мешајући се у унутрашње послове цркве, неће дозволити контрареволуционарним јерарсима да се обрачунавају с демократским елементима свештенства.

2. Треба на све могуће начине подстицати лојалне попове на паролу сазивања новог Помесног Сабора ради смењивања контрареволуционарног патријарха и његове клике.

Ни губернијски комитети, ни извршни комитети нипошто не смеју да учествују у том раду званично или отворено. Иницијатива мора потицати од демократских попова и верујућих мирјана. (Овде и даље је подвучено у документу – И.Д.)

3. Рад у поменутом смислу треба водити енергично, да би се до краја довео покрет који је настао у крилу цркве поводом одузимања драгоцености”.

У мају 1922. године Стаљин је послао нови телеграм губернијским и обласним комитетима партије.

“… Поводом директиве од 12. априла обавештавам вас да унутар црквене организације почиње широки обновљенашки покрет. Партијске организације морају на најпажљивији начин да га прате. Партија чврсто стоји на својој принципијалној позицији која је непријатељска свакој религији. Совјетска власт која је спровела одвајање Цркве од државе наставља политику службеног немешања у црквене и религиозне послове. Али партији нипошто није свеједно да ли на челу црквене организације која обухвата десетине милиона верника стоје контрареволуционарни завереници или елементи који су лојално настројени према совјетској власти. Препоручује се да се пружи сва могућа али незванична подршка обновљенашком покрету, чија је платформа штампа- она у свим московским листовима од 15. маја. Неопходно је да на предстојећем црквеном Помесном Сабору већину имају елементи лојални совјетској власти. У унутрашње размирице у обновљенашком делу свештенства по питању потребе или не патријарха, степену и карактеру самоуправе парохија, као и у национална трвења препоручљиво је не мешати се, имајући на уму, међутим, да је заоштравање борбе по свим тим питањима за нас пожељно. Посао се мора обављати с максималном опрезношћу и тактичношћу преко ваших представника и овлашћених лица за црквене послове. Званично, у штампи, иступања обновљенаша против црквеног феудализма треба критиковати с тачке гледишта њихове недоследности и половичности”.

 

Из писма Ђержинског Лацису

Црква се распада и томе треба помоћи, али она се нипошто не сме оживљавати у обновљеном облику. Зато политику рушења цркве треба да води СЧК*, а не неко други… Ми рачунамо на комунизам, а не на религију. Ликвидирати може само СЧК… 9.04.21. г.

Ђержински

Строго поверљиво

 

Свим члановима Политбироа ЦК, копија редакцији “Правде”, копија редакцији “Известија”, другу Лењину

Поводом прогласа лојалне скупине свештенства, на челу са епископом Антонином, у “Правди” је штампана кратка белешка, а у “Известијама” нема ничега. Бојим се да штампа неће обратити одговарајућу пажњу на овај документ који ће, међутим, имати огромне последице у смислу потпуног раскола између демократског и споразумашког дела цркве и њених монархистички-контрареволуционарних елемената. Сада смо ми, разуме се, у потпуности и у целини заинтересовани за подршку споразумашкој црквеној скупини против монархистичке, ни за јоту, разуме се, не одступајући од нашег државног принципа одвајања цркве од државе, а тим више од нашег филозофско-материјалистичког односа према религији. Сада се, међутим, главни политички задатак састоји у томе да споразумашко свештенство не буде терорисано од стране старе црквене јерархије. Одвајање цркве од државе које смо ми извршили једном заувек, уопште не значи равнодушност државе према ономе што се догађа у цркви…

14.05.22.г. Л. Троцки

Р.S. Још једном понављам да редакције “Правде” и “Известија” не схватају довољно огромну историјску важност онога што се догађа у цркви и око ње… тој најдубљој духовној револуцији у руском народу (или, тачније, припреми за ту најдубљу револуцију)…

Л. Троцки

Строго поверљиво

 

Из поверљивог телеграма ЦК

Треба „разбити” попове или, тачније, продубити и заоштрити већ постојећи раскол…

Ми морамо да водимо агитацију полазећи од главне чињенице да ми сада имамо посла с поповима не као са жрецима неке религије, већ као са скупином грађана којима је држава под извесним условима ставила на располагање драгоцености.

У тој скупини грађана је раскол. Један њихов део независно од њихових религиозних предрасуда (које нас за сада не занимају) признаје нужност да се предају драгоцености ради спасења гладних; други део пак – “кнезови цркве” – похлепни, грамзиви и развратни који иду против народа, свим силама се бори против тога, тероришући ниже свештенство. Задатак агитације је да подржавамо сада то ниже свештенство против вишег, да им ставимо на знање да држава неће, дозволити врху цркве да терорише ниже свештенство, пошто оно тежи да обезбеди извршење декрета радничко-сељачке власти. Још једном: политички задатак се састоји у томе да се изолује врх цркве, да се он искомпромитује у конкретном случају његове помоћи гладнима и затим да му се покаже жестока рука радничке државе која уме да кажњава оне који се усуђују да иступају против ње.

секретар ЦК РКП Молотов

Строго поверљиво

 

Из извештаја о тихоновштини

Пре пет месеци у темељ нашег рада у вези с борбом против свештенства био је постављен задатак: “борба против тихоновског реакционарног свештенства” и, наравно, у првом реду с највишим јерарсима, односно: митрополитима, архиепископима, епископима итд.

За остваривање овог задатка створена је скупина тзв. “Жива црква” која се првенствено састоји од жењених попова што нам је дало могућност да посвађамо попове с епископима, отприлике као војнике с генералима, јер је између белог и црног свештенства постојало непријатељство још много раније, будући да је ово друго имало велику предност у цркви и штитило себе канонима од конкуренције белих попова за највиша јерархијска места. Ову околност смо узели у обзир и од ње смо почели са остварењем постављеног задатка.

Упоредо са мноштвом чланака, прогласа, говора итд., у којима је жигосана тихоновска и монашко-архијерејска политика и сам Тихон, преузевши у своје руке врховну црквену власт, попови су приступили реалном остварењу тог задатка, тј. удаљавању из управе епархијама тихоновских јереја и њихове замене архијерејима лојалним према со-вјетској власти. У првом реду су замењивани архијереји нарочито реакционарног типа…

Коначно уништити тихоновски и полутихоновски епископат и лишити га управе црквом било би могуће само у случају уколико би се супротно канонима посвећивали ожењени попови за епископе и бирали међу њима епископи с новим погледима, те бисмо, несумњиво, добили епископат отворено настројен против Тихона и његове политике…

Након извршења овог задатка, тј. када буде сломљена и дискредитована тихоновштина која све до данас има још увек водећи значај, следи логички закључак да настане период парализе јединства цркве, што се несумњиво мора догодити на сабору, тј. раскол на неколико “црквених скупина које ће тежити да остваре и спроводе у живот свака своју реформу.

Начелник 6. одељења тајног одсека ГПУ** Ј. Тучков

30. октобар 1922. г.

Строго поверљиво

 

Из записника бр. 2 заседања комисије за спровођење декрета о одвајању цркве од државе 31.10.22.г.

Саслушано је:

3. Извештај о стању борбе против тихоновштине и информација о раду НЦУ “… показали су да се организација нових скупина која је ослабила “Живу цркву”, и то када је тихоновских следбеника епископа остало на катедрама око 65 људи, показала као преурањена мера, да су тихоновци, користећи пометњу, почели након првог страха да долазе к себи и да се организују (истина, не под отвореном тихоновском заставом), а на неким местима и да делују, протерујући обновљенаше из епархијских управа, и не потчињавају се НЦУ… *** Донесена је одлука:

а) Да се заузме чвршћа оријентација на скупину “Живе цркве”, спајајући с њом леву групу;

б)  Да се појача борба против тихоновштине, у чему год се она изражавала, макар и у отпору НЦУ у центру и у унутрашњости;

в) Покренути обиман рад на чишћењу од тихоновског и уопште од црностотинашког елемента**** парохијских савета у центру и у унутрашњости;

г) Извршити хитно смењивање тихоновских епископа;

д)  Спровести преко НЦУ да епархијски савети свуда јавно признају совјетску власт. Предложитн да се то спроведе до 1. јануара;

ђ) Предложити преко друга Красикова јавном тужилаштву да пружа ГПУ сву могућу помоћ у административној борби против тихоновштине;

е) Предложити ГПУ да покрене широку акцију крмпромитовања попова овде и у унутрашњости;

ж) Одстрањене епископе који се налазе у Москви у мировини протерати преко НЦУ у неки удаљени манастир…

 

Из извештаја упућеног Политбироу ЦК РКП о раду антирелигиозне комисије у периоду од 12. до 24.11.22.г.

Специјално створена подкомисија у саставу другова Красикова, Менжинског и Попова размотрила је случајеве епископа, попова и мирјана за чију је активност доказана активна “тихоновштина”.

Одлучено је да се један његов део подвргне административном протеривању од две до три године. Као места прогонства одређена су у првом реду Зирјанска област (која има насеља удаљена на хиљаду и по врста од железничке пруге – апсолутно усамљена и забачена) и Хива која се по својим географским и етнографским својствима сматра изузетно згодним местом прогонства за реакционарно свештенство. Други део ухапшених епископа и попова, бивших најближих сарадника Тихона у Синоду и старом НЦУ, одлучено је да се изведе пред суд заједно с бившим патријархом…

Предузимају се мере за добијање од представника “Живе цркве” и НЦУ конкретних материјала који доказују контрареволуционарни рад одређених лица из састава тихоновског свештенства и реакционарног мирјанства поводом примене према њима судских и административних мера.

У области разбијања православне цркве:

Прихваћеним мерама успело нам је да зауставимо међусобно започету борбу обновљенашких скупина у циљу стварања барем привременог њиховог заједничког фронта против “тихоновштине” која изгледа да је почела приметно да јача у последње време. Као резултат било је јачање репресија од стране НЦУ према “тихоновцима”…

У принципу… НЦУ ће у блиској будућности спровести у живот прелазак на нови календар са одговарајућим померањем свих црквених празника. Смисао спроведених мера се пре свега своди на даље продубљивање раскола у цркви, рад на расколу у цркви захтева средства која морају бити додељена одговарајућим комисијама…

 

Строго поверљиво

 

Из извештаја председника “антирелигиозне” комисије Попова

У области борбе против тихоновске контрареволуције након што је скинуто “руководство” старе цркве, то јест епископата… црквена контрареволуција има два упоришта: реакционарни део белог свештенства које не жели да прихвати црквену реформу и многобројну у провинцији грађанску црквену бирократију у лицу чланова парохијских савета…

Комисија се држи чврстог убеђења да је неопходно истерати црквену контрареволуцију из њених последњих уточишта, не либећи се никаквих средстава и не заустављајући се ни пред најсуровијим репресијама. Зато је комисија предложила ОГПУ да предузме хитне мере за савршено прецизни попис свих реакционарних елемената који су се притајили у парохијским саветима, и свих активних представника свештенства који настављају да у контакту с њима воде тихоновску политику. Осим тога, као што је већ поменуто у претходном извештају, провинцији су дате директиве у вези с расколом мирјана.

У најкраће време, у јеку саборске агитације, захваљујући сада предузетим мерама, поћи ће нам за руком да искључимо знатну скупину активних поборника контрареволуције из цркве.

Истрага поводом Тихоновог случаја напредује. Ових дана је бивши патријарх био подвргнут саслушању…

 

У области разбијања цркве

 

Комисија је обратила пажњу на постојање у провинцији многобројних обновљенашких органа који раде о нашем трошку и испољавају тенденцију да се уместо борбе против црквене контрареволуције баве мистиком и продубљивањем религиозног учења.

Ради борбе против овог штетног скретања предузима се затварање већине органа (за то је довољно лишити их новчане потпоре) а оне који су преостали у великим обласним центрима црквеног покрета треба ставити под строгу цензуру у циљу регулисања њихове усмерености у складу са црквеном политиком…

12.12.22. г.

Строго поверљиво

 

Из извештаја о црквеним лицима и сектама за време од 1. јула до 15. септембра 1923. г.

Током последњег временског периода неопходно је на првом месту истаћи црквени хаос који се догађа у вези с Тихоновим ослобађањем. Ослобађање, а нарочито Тихоново покајање, његова одлука о молитвама за совјетску власт и намера да пређе на нови календар не само што је збунила црквене људе, већ и многим више или мање истакнутим совјетским јавним радницима то такође није било сасвим разумљиво. Према једној верзији, Тихон је полудео, према другој-продао се бољшевицима, а према трећој – све је то лаж, па су чак и неки верници самог Тихона сматрали лажним, али су се највише бојали да Тихон не пређе међу обновљенаше; то је вернике највише плашило. Када је пак Тихон упутио први проглас, верници су се уверили даје Тихон против обновљенаша и према њему се однос одмах променио набоље, а његово покајање пред совјетском влашћу дало је верницима могућност да без страха опште с њим.

Тихонове политичке подвале нимало се нису допале десничарским елементима, штавише, њима је била гнусна његова веза са ГПУ о којој су они почели да сазнају након његовог ослобађања, и у тој средини се повео разговор о томе да тај старац не учини још нешто горе. Тихоново ослобађање обновљенаше је уплашило, јер су првобитно они тумачили то као своју ликвидацију од стране грађанске власти и рачунање на Тихона, али затим, убедивши се да је њихова позиција према власти исто оћако чврста и да Тихон уопште није ослобођен суђења, приступили су организовању својих снага и одредили пут за борбу против тихоновштине, ради чега су свуда почело да престројавају своје редове и да привлаче ауторитативније (од старих) архијереја да би супротставили Тихону снажну и озбиљну опозицију, те су у том циљу НЦУ назвали претходним именом “Синод”, кооптиравши у његов састав дванаест старих Тихонових архијереја. На тај начин, раскол између тихоноваца и обновљенаша је постајао све озбиљнији и озбиљнији. И у садашњем тренутку то су две јасно међусобно непријатељске скупине које сматрају једна другу “расколницима”…

Непријатељство ових струја доводи до праве правцате туче у цркви… што срозава ауторитет цркве и представља повољно тло за антирелигиозну пропаганду…

Начелник 6. одељења ОГПУ Тучков

18. септембар 1923. г.

Строго поверљиво. Чувати конспиративно.

 

Из записника бр. 15 седнице Комисије за спровођење декрета о одвајању цркве од државе при ЦК СКП (б) 6. марта 1923. године

2. Не дозволити решење на сабору (обновљенашком – И.Д.) питања о црквеној реформи, мотивишући то тиме да НЦУ и обновљенашке скупине за реформу још увек нису припремиле вернике.
3. Задовољивши се информативним извештајем о томе од стране НЦУ, након завршетка сабора одмах сазвати конгрес у Москви свих обновљенашких групација на коме треба поставити питање о црквеној реформи у оквиру којег ће се продубити раскол међу скупинама, преносећи овај рад у том правцу у провинцију…

Из записника бр. 39… од 20. новембра 1923. године Одлучено је:

а) Наложити д. Тучкову да преко Тихона уведе нови календар

б) Наложити му такође да хитно излепи плакате и рашири Тихонов проглас о увођењу новог календара…

 

Из записника бр. 45… од 26. фебруара 1924. године

Одлучено је:

б) Организацију Синода Тихону дозволити под условом да о у тај Синод низ лица која су добро позната ОГПУ.

В) Красницког у Синод за сада не уводити…

 

Из записника бр. 46/47… од 21. марта 1924. године

Одлучено је:

б) Наложити д. Тучкову да спроведе… отпуштање митрополита Дионисија и поставити уместо њега Владимира којег је протерала пољска влада због русофилства у манастир…

 

 

Из протокола бр. 49… од 8. априла 1924. године

Одлучено је:

7. Узимајући у обзир да је увођење Красницког у Тихонову управу политички корисно, наложити д. Тучкову да ово оствари, и ако убеђивање буде недовољно, тактички да примени и друге мере које ће бити у стању да изврше на Тихона и њему блиске епископе одговарајуће дејство…

 

Из записника бр. 52… од 17. јуна 1924. године

Одлучено је:

Организовање привремених тихоновских епархијских савета сматрати могућим само у случају, ако у овима не буде било антисовјетских тенденција и ако дође до стапања у унутрашњости Тихонових епископа са живоцрквеницима који су изгубили ауторитет…

 

Из записника бр. 53/54… од 2. јула 1924. године

Одлучено је:

2. а) Узимајући у обзир могући настанак опасности на основу очигледне подршке коју уживају обновљенаши од стране органа власти и притиска који трпе тихоновци, наложити ОГПУ да изда директиву местима у унутрашњости о престанку репресија које се примењују са тактичким циљем према тихоновцима, ради јачања обновљенаша, не слабећи у исто време борбу против црквене контрареволуције, проверавајући све доставе обновљенаша против староцрквеника (тихоноваца) пре њиховог хапшења…
3. Сматрати могућим дозволу да се помиње Тихон на богослужењима само у случају ако Тихон пристане да уместо речи “Целе Русије” употребљава формулу “Целог Савеза Совјетских Социјалистичких Република”. У случају пристанка Тихона на обакву формулу наложити ОГПУ и другу Красикову да изда по својим линијама одговарајући директиву местима у унутрашњости…

Из записника бр. 55… од 3. септембра 1924. године

Одлучено је:

б) Наложити д. Тучкову да предузме мере за јачање десне струје уперене против Тихона, и да се потруди да је издвоји у самосталну противтихоновску јерархију.

в) Истоме наложити да започне припремни рад на повезивању Тихона са Синодом (Евдокимом)…

Из записника бр. 57… од 1. новембра 1924. године

Одлучено је:

б) Наложити д. Тучкову да током 1925. године преко црквених управа, углавном преко Тихона, издејствује увођење новог календара, тако да до 1. јануара 1926. године овај буде коначно уведен за све црквене празнике, рачунајући ту и Васкрс; приликом спровођења неопходно је имати у виду да нови календар буде првенствено уведен у градовима и уопште у индустријским областима с којим циљем наложити ОГПУ да поведе кампању међу црквеним људима, тактично примењујући према поповима који се тврдоглаво опиру одговарајуће мере дејства…

6. Наложити д. Тучкову да преко обновљенашког Синода започне кампању стварања у иностранству обновљенашких скупина којима би наши политички представници могли да предају црквену имовину у вези са признавањем СССР…

 

Из записника бр. 61… од 5. децембра 1924. године

Одлучено је:

4. Сматрати монахе служитељима култа и не давати им грађанска права.

 

Из записника бр. 64… од 14. фебруара 1925. године

Одлучено је:

б) Отворене уз дозволу Лењинградског Губернијског извршног комитета две богословске академије (тихоновска и обновљенашка), спојити у једну обновљенашку академију, о чему наложити д. Тучкову да ступи у везу са Лењинградом.

в) Наложити д. Тучкову да укаже Лењинграду на целисходност увођења у програм богословских школа политичког образовања, као и испита из овог предмета приликом уписа на богословске студије.

2. Признати могућим да се дозволе религиозне беседе у црквама само за време црквене службе, о чему треба обавестити административно одељење Московског совјета…

Из записника бр. 66… од 11. новембра 1925. године Дневни ред:

1. О даљој црквеној политици у вези са Тихоновом смрћу…

Одлучено је:

а) Наложити д. Тучкову да убрза спровођење раскола међу тихоновцима који је на помолу.

б) У циљу подршке скупини која стоји у опозицији према Петру (месточувару патријаршије), објавити у “Известијама” низ чланака који компромитују Петра, користивши у ту сврху материјале недавно завршеног обновљенашког сабора…

 

Из записника бр. 72… од 24. априла 1926. године

Линију коју спроводи ОГПУ у правцу разбијања тихоновског дела црквених људи треба сматрати правилном и целисходном.

Водити политику у правцу раскола између митрополита Сергија (којег је Петар поставио као привременог месточувара) и митрополита Агатангела који претендује на место патријаршијског месточувара, јачајући истовремено трећу тихоновску јерархију- Привремени Највиши Црквени Савет на челу с архиепископом Григоријем, као самосталну јединицу.

Иступање Агатангела с прогласом верницима о томе да је преузео на себе дужности месточувара треба сматрати правовременим и целисходним.

 

Из записника бр. 75… од 3. јула 1926. године 

Услед тога што се у Москви окупило око 50 епископа, док је ради задовољавања религиозних потреба Москве и губерније од стране црквених лица одређено особље од 5 људи, сматрати боравак оваквог броја епископа политички штетним и наложити ОГПУ (д. Тучкову), да, не прибегавајући хапшењима, путем нуђења свакоме понаособ, предузме мере за удаљавање најштетнијих из Москве и њихово живљење у манастирима према његовом (ОГПУ) нахођењу.

 

____________

 

*СЧК (односно ВЧК) – Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже (1917-1922) – прим. прев.

 

**Државна политичка управа (ДПУ, познатија као руска скраћеница ГПУ – прим. прев. )

***Највиша Црквена Управа – обновљенашка. – прим. аут.

****Црностотинаши – припадници патриотског народног покрета, организованог у виду тзв. “црних стотина” –одреда који су водили борбу за веру, цара и отаџбину против револуционара 1905. године – прим. прев.