ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИМАТИ ИЛИ БИТИ: ИНТЕРВЈУ ИЗ 2013. ГОДИНЕ
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
ИМАТИ ИЛИ БИТИ: ИНТЕРВЈУ ИЗ 2013. ГОДИНЕ
Овај разговор водио сам 2013. године, са госпођом Снежаном, рођаком великог српског сектолога и мог пријатеља, Александра Саше Сенића. Она је била озбиљна и дубока личност, која је, водећи борбу против карцинома, решила да не пристане на пораз, него да сведочи Смисао чак и тамо где је изгледало да је тама савремености савладала човека и свет. Својевремено сам је повезао са оцем Љубодрагом Петровићем, основачем Мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду, који је, по благослову патријарха Павла, био духовник на Онколкошкој клиници ( и сам је умро од рака, оставивши светао траг свог духовништва међу многима ). Тема разговора са госпођом Снежаном била је – имати или бити, актуелна заувек, нарочито данас, када су многи који имају прешли пут од битија до ништавила. Нека овај запис буде мала воштаница за покој душе госпође Снежане.
ВОДИТЕЉКА: Телевизија „Галаксија 032“ и Центар за визуелна истраживања и визуелну културу „Круг“ из Чачка уприличили су серијал под називом „Имати или бити“. Никакву дилему нисмо имали ко ће нам бити уводничар за ову емисију. Уметнички руководилац Божидар Плазинић и ја у договору смо истовремено рекли да је то магистар Владимир Димитријевић. Професоре, јако ми је драго што сте се одазвали нашем позиву и стварно сам више него узбуђена. А сада је ред да се и ја представим. Шта је моје име, односно које је моје име? Моје име је Сведок. Читавог живота сведочим. Никада себе нисам замишљала као неког актера, него само сведочим о свим оним појавама, догађајима и људима који су ме окруживали. А с обзиром на природу своје болести – а то је, нема разлога ништа да кријем нити да будем превише патетична – оболела сам од карцинома, и то је изузетно озбиљна болест. Прошла сам кроз све те фазе и мислим да ми је та болест дата да ме ослободи свих предрасуда, свих сувишних оптерећења за која сам мислила да су ми јако битна. После тог доживљаја, односно искуства, доживела сам потпуну трансформацију.
Она се најпре огледа у томе што сам схватила оно што ми је одувек било важно, а то је да је најважније питање у животу: имати или бити. Још само нисам рекла да би, с обзиром на то да ми је име Сведок, моје презиме могло бити Незаштићени. Када сам завршила терапију, онколог-радиолог који је радио са мном рекао је: „Госпођо, идите сада. Стање вашег организма је такво…“ Мислио је на имуни систем и на све резултате. „Ви сте потпуно незаштићени.“ И онда је то мени било: аха, значи, за разлику од ових заштићених сведока, моје име и презиме је Незаштићени сведок.
Шта бих вас замолила? Ви сте наш такозвани уводничар, ако могу тако да се изразим. Замолила бих вас да нам мало ближе, јер не знам ко би то боље могао од вас, објасните сам појам „имати или бити“.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Хвала Вам на позиву да говорим на ту тему. Не желим да тврдим, нити могу да будем апсолутно сигуран, да ћу исцрпети ову тему. Покушаћу да говорим људски, као што и ви говорите у овом уводу, о једној од најважнијих области са којом се свакодневно суочавамо. То је, у ствари, однос између онога што поседујемо и онога што јесмо.
Најкраћу дефиницију дала је српска народна песма коју су некада певали просјаци када су пред црквама и манастирима, о народним саборима, богорадили, говорећи: „Уделите, Бога ради.“ Наш израз за прошњу је „богорађење“. Ко моли и преклиње, тај „куми и богоради“. Та песма каже да, када човек умре, носи „само скрштене беле руке и праведна дела своја“. Вековима људи стичу, грамзе, отимају, настоје да поседују што више, а онда долази тренутак преласка у друго постојање, у један виши облик свести, који не може проћи без суда Божијег. А суд Божији је свагде и суд савести, значи наше сопствене савести, када ми, у ствари, видимо да ништа нисмо стекли на земљи.
Као што каже праведни Јов: „Го сам изашао из утробе мајке своје и го ћу се вратити у земљу.“ Дакле, нема ничега што смо стекли, а што можемо са собом да понесемо. У паганским култовима мртвих веровали су да је нешто могуће пренети, зато су Египћани своје фараоне снабдевали пирамидама препуним разних предмета, златних и сребрних, па су чак убијали и робове да би их пратили са оне стране гроба. Тако се дешавало и у Кини. У једном цивилизованијем периоду кинеске историје, на шта је, рецимо, утицао и Конфучије, престало је да се заједно са владарима жртвују њихове жене, слуге и војници, па су као замена у гробове великих владара стављани ратници прављени од теракоте — на неким местима и по четири-пет хиљада таквих ратника, чија су лица направљена по лицима људи који су заиста постојали. Све је то указивало на веровање да нешто материјално може да се пренесе.
Али хришћанство, о коме смо говорили чим смо поменули ову просјачку песму српских „богорадника“, то јест просјака, јасно каже да човек са собом не може ништа да понесе осим дела милости, доброте и правде која је учинио и која заједно с њим полазе. Однос између имати и бити најбоље се види у том пресудном тренутку, када ми излазимо из овога света и прелазимо заветну границу. Тада ћемо видети да ли личимо на Онога који нас је створио.
Као што каже Дучић у једној својој песми: „Господе, знам ти клицу чудну/ у сваком добру и у квару, / јер огледаш се мени у дну/ као небеса у бунару.“ Наиме, Страшни суд је зато страшан што то неће бити спољашњи суд или некакав неправедни суд као у Кафкином „Процесу“, него ће то бити суд заснован управо на томе колико личимо на Христа. Христос је Бог који је постао човек и који је показао своју љубав према људима тиме што је ушао у матицу њиховог страдања и патње, живећи међу људима и чинећи им добро, да би највеће добро учинио жртвујући Себе за њих.
Ако будемо личили на Христа по милосрђу, бићемо са Христом. Ако не будемо личили на Христа, ако будемо смрзнути јер смо мрзели, наћи ћемо се у том стању заувек, без могућности да се поправимо, јер је могућност за чињење добра, милосрђа и осталог остала за нама у овом свету. Сваки човек има савест и сваки човек осећа глас своје савести. Зато сам и кренуо од најжешћег, да тако кажемо, граничника људске егзистенције, а то је управо тренутак смрти.
Питање да ли треба више имати или више бити — бити оно што јеси, бити по икони Божијој која у нама подразумева разум, слободу и љубав, а пре свега љубав — јесте питање које морамо да решавамо свакодневно. Ви сте говорили о болести, и то врло озбиљној болести. Данас се огроман број људи суочава са том врстом болести. Скоро да више и нема људи који умиру од старости; велики број људи добија или проблеме са срцем или различите туморе. Једноставно живимо у времену пометње и смутње.
Свети Анатолије Оптински Млађи, један велики руски светитељ, најављивао је да ће се у последња времена људи много разбољевати, не само од телесних него и од душевних болести, јер ће покушавати да свој живот устроје сами, без ослањања на вишњу правду и вишњу помоћ. А када то буду покушали, неће моћи да издрже и ломиће се, јер човек није саздан да би сам решавао нагомилане проблеме свога постојања. Ти проблеми нису мали. Они се у Светом писму виде у многим књигама, наравно и у Књизи о Јову, где Јов пита зашто је отворио утробу своје мајке и зашто је ушао у овакав свет препун страдања.
И сада, када се човек суочи са самим собом у једном тренутку као што је тренутак болести, он у ствари тада види да све оно око чега се мучио и узнемиравао није ништа у односу на оно што му је било дато да научи. Зато у Јеванђељу Господ, када дође у кућу праведног Лазара и његових сестара Марте и Марије, каже Марти: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, али је само једно потребно. А Марија је добри део изабрала, који јој се неће одузети.“
Дакле, ми се целога живота бринемо и секирамо за много, а само нам је једно суштински потребно: да будемо оно што јесмо, да будемо бића слободе и љубави и да ту своју слободу остваримо кроз љубав, јер слобода се, нажалост, може остварити и кроз зло и мржњу. Познати духовник, старац Тадеј, говорио је нешто што је сасвим у складу са светоотачким учењем: „Какве су ти мисли, такав ти је живот.“ Човек је духовно биће, пре свега духовно. Многе болести су психофизичке, психосоматске; оне извиру и из стања нашег духа.
Шта значи „какве су ти мисли, такав ти је живот“? Ако су ти мисли светле и чисте, ако се у мислима ни са ким не свађаш, ако никога не мрзиш, ако настојиш да сваки дан проведеш тако да провераваш себе колико си добра учинио или могао да учиниш, онда ће ти живот бити миран. Али ако непрестано водиш мисаони рат са другима и са самим собом, онда у уму настаје вртложење, настаје хаос, а вртложење ума свакако утиче и на појаву разних физичких болести. И зато је доба у коме ми живимо заиста доба болести и страдања више него икада до сада.
ВОДИТЕЉКА: Могу само на тренутак? Кад сте поменули „имати“ — да ли се под тим подразумева само свакодневно гомилање предмета и ствари који су нам потребни, или су то наше пуке жеље? Хтела бих да направите разлику између такозваног хедонизма и, насупрот томе, једног благостања.
Ми морамо да се трудимо да живимо у свакодневном животу. Господ није рекао да не бринемо за свакодневицу. Људи живе у свакодневици, имају породицу, децу, морају да брину, да се старају, да им обезбеде све што им је потребно, и то је сасвим нормално. Једино што Господ није дозволио јесте претерана брига о томе. Зато је рекао: „Погледајте љиљане у пољу; не труде се нити преду, али се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од њих. Ако Господ траву, која данас јесте а сутра се у пећ баца, тако одева, а камоли вас, маловерни.“ Дакле, ми морамо да имамо бриге овога света и да се старамо о нашем благостању. Једино што не смемо да урадимо јесте да се потпуно претопимо у то.
Не смемо од предмета да правимо идоле. Има људи који више воле аутомобил него жену и децу. Има људи који више воле новац него жену и децу. Има људи који више воле празна уживања или чак пороке, као што је коцка, него своју породицу. И, на крају крајева, ко год више воли нешто такво, он од тога прави идола. Шта је идол? Идол је лажни бог. Он се клања лажном богу и самим тим не разара само своју околину него и самога себе, јер ми нисмо створени за такво живљење.
Ми смо створени за живљење у заједници. Човек је биће заједнице. Он себе може да оствари само ако живи у љубави. Зато у сваком језику постоје заменице ја, ти, он, а изведене су ми, ви, они. Ни само „ја“ чистог егоизма, ни само „ја и ти“, што може бити егоизам удвоје, не могу без оног трећега коме се отварају. Човек је превасходно биће заједнице и ван заједнице не може да се оствари. Значи, наше „бити“ јесте у заједници. Наше „имати“ може да буде и ван заједнице.
Ту су, наравно, трагичне слике тврдица, Молијеровог и Кир Јање Јована Стерије Поповића – људи који су обоготворили новац. И као свака неумереност, што су знали још стари Грци, њихов однос према новцу прелази у своју супротност. Они постају шкрти и тај новац, који би могао за нешто корисно и добро да се употреби, на крају их гуши у ништавилу. Многа дела светске књижевности посвећена су новцу. Још су антички трагичари знали за његову опасност, а да не говоримо о писцима деветнаестог века, када се капитализам као један прави канцер савременог човечанства толико раширио
Приватна својина — не приватна својина у умереном смислу, него неумереност — ту је важна разлика… Како је говорио велики енглески писац Честертон: Рокфелери и Ротшилди нису браниоци приватне својине. Бранилац приватне својине је човек који жели да се његово имање граничи са имањем његовог комшије, да се зна шта је чије, али да они буду у добрим комшијским односима. Рокфелери и Ротшилди су, у том поређењу, људи који желе да укину границе свих имања да би сва имања припала њима. Тај тип капитализма, који су описали Балзак, Достојевски и Чарлс Дикенс, показао је какве наказности може од човека да направи један такав идол као што је новац.
ВОДИТЕЉКА: Ево зашто сам рекла „приватна својина“. Шта је, у ствари, то што ми кажемо да имамо? Шта ми заиста имамо? Да ли имамо знање? Можемо ли да кажемо да неко „има“ знање? Можемо ли да кажемо да је особа која живи са нама наша? Деца — јесу ли то наша деца? Да ли смо ми власници? Докле то иде? То нас може одвести у неку супротност: да се узнесемо и постанемо горди зато што имамо новца, знања или славе, па сматрамо, без покрића, да смо мали богови. А насупрот томе, да ли људи који не поседују сва та својства треба због тога да буду несрећни, јер мисле да су ускраћени?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: То и јесте суштина. У свом тексту о српској свести о Божјој власти над временом и простором, Владика Николај каже да су Срби некада за све што имају говорили: „Божје је, па наше“, почев од имовине до деце. И до дана данашњег каже се да је неко „добио“ кћерку или сина. Тај израз „добити кћерку или сина“ јасно указује да постоји Дародавац нашег потомства, а то је Творац нашег живота, Бог. Ми само продужавамо живот. Дакле, у том смислу, ништа се не може апсолутизовати као наше.
Како кажу Свети оци, све што имамо – и телесно здравље, и лепота, и изглед, и имовина коју смо стекли – све то, у ствари, припада Богу. Једино што је апсолутно наше и што Богу приносимо као наше уздарје за Његове дарове јесте воља. И зато се у молитви „Оче наш“ каже: „Нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи.“ У приношењу сопствене воље вољи Божјој ми дајемо оно што је заиста наше и кажемо Господу: ето, желимо да кренемо тим путем, путем Твојим, путем који је благословен, и да се на том путу опет сретнемо са Тобом као нашим Оцем.
Зато је основна хришћанска молитва управо „Оче наш“. Основни принцип сатанизма који је формулисао најпознатији сатаниста, Алистер Кроули, јесте: „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон.“ То је управо супротно хришћанској молитви: „Нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи.“ Човек који има много и мисли да је то његово, а не зна да је то, како каже Владика Николај, „чије није било, чије бити неће“, има велику шансу да путем егоизма дође до стања најегоистичнијег бића које је некада било анђео па је од себе учинило ђавола, мрачног и мржњом отрованог. То је гордост, егоизам и гордост као кључни израз једног таквог пута у коме мислимо да је нешто наше.
Зато је апостол Павле и рекао: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист.“ Дозвољено је да човек стиче богатство и да се труди да га има, али није добро да му то богатство постане идол. А да би спасао душу, препоручује му се да своје богатство дели са сиротињом. Зато је Свети Јован Златоусти у четвртом веку, у проповедима богаташима, јасно говорио: то што имате Божје је и ви сте дужни да делите са вашом браћом сиромасима. Сиромашан човек не треба да се стиди свога сиромаштва, поготово у наше време.
Увек подсећам на Конфучијеве изреке, на човека који је живео пре две и по хиљаде година. Кад држава напредује, срамота је бити непознат и сиромашан; кад држава назадује, срамота је бити славан и богат. Јер у првом случају си, можда, неспособан, а у другом је питање како си дошао до свога богатства и до своје славе. Пошто ми живимо у времену када држава назадује, онда су сиромаси у највећем броју случајева поштени и часни људи које су околности увалиле у такво стање и немају чега да се стиде.
ВОДИТЕЉКА: Али они се, управо то сам хтела да кажем, једноставно стиде.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ко се тога стиди, он је у ствари натеран суптилним методама пропаганде да се осећа као ниже биће. Али није он крив у друштву које каже: „Не питај ме за први милион.“ А управо је први милион лоповски стечен. У том друштву сиромах не треба да се стиди, него треба да буде поносан што није учествовао у свеопштој грабежи, пљачки, отимању и тако даље.
Ако буде века, биће и лека. Ако неправда коју људи сада чине у читавом свету – грамзећи, отимајући, пљачкајући, убијајући ради пљачке, јер шта су сви ратови глобализма него пљачкашки походи – ако буде света, све ће доћи на своје место и праве вредности ће се вратити. Али ако човечанство због грехова својих уђе у апокалипсу, у период завршних догађаја светске историје, што се може десити ако човек заборави своје човештво, онда ће опет тријумфовати правда Божја. На суду Божјем основни критеријум биће доброта и милосрђе, не богатство. Бог се не може поткупити.
Значи, новобогаташи који су се нечасно и нечовечно богатили не могу да очекују да ће поткупити Бога. Могу они да зидају чак и цркве. Као у песми Владике Николаја „Небеска литургија“: „Цркве граде да их виде људи, цркве граде, Богу се не моле“. Али то ништа неће помоћи да спасу душу ако забораве милосрђе према ближњима, јер у сиромаху је Христос.
Када је Свети Мартин Туронски, светитељ из Галије из четвртог века, као војник дао плашт једном просјаку да се огрне јер му је било хладно, сутрадан је видео да је тај сиромах продао његов плашт, јер се плашт налазио у излогу једне радње. Било му је много тешко јер је помислио да Бог не прима његову жртву. Те ноћи јавио му се Христос одевен у тај плашт и рекао му да не брине: оно што је дао сиромаху примио је Он. Зато Свето писмо и каже: „Ко сиромаху даје, Богу позајмљује и Господ ће му вратити у дан узвраћања.“
ВОДИТЕЉКА: Само да се задржимо на изразу „давати“. Шта је то што стално изговарамо и шта подразумевамо када кажемо ту реч? Да ли смо ми власници, на чему стално инсистирам, или је адекватнија реч „поделити“?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ми смо уживаоци онога што нам је Бог дао. Када ми дајемо, дајемо од онога што нам је Бог дао. У том смислу могуће је рећи „дати“. „Поделити“ би био прецизнији израз у смислу да смо све што смо добили дужни да делимо са ближњима. Али, било како било, суштина остаје иста. Оно што нам је дато треба да искористимо за чињење добра.
Таквих богаташа, милосрдних, као што је био кнез Иво од Семберије, који је откупљивао српско робље од Турака, било је и биће. Зато Вук Караџић истиче пример кнеза Иве, а народна песма о њему каже: „То ће Иви Господ Христос платит`/ када Иво буде на истини.“ Наравно, и данас има часних људи који су стекли богатство и желе да га поделе са другима и да дарују. Прави израз је дар: давање као дар, као радовање. Али има много више другачијих примера, због којих је овај свет тужнији, јаднији и прожет болом. Не треба заборавити да је суза сиротињска тешка и да су те сузе потопиле многа неправедно стечена имања и многе животе који су се уздигли изнад људи суровим и нечасним средствима.
ВОДИТЕЉКА: Остаје да вас питам: да ли можемо да размишљамо на овај начин — да скромност буде наш избор? Не да сам ја, стицајем околности, зато што сам можда рођена у овој земљи која је тренутно у економској или некој другој кризи, а нисам се родила у некој развијенијој, па да је оскудица нешто што ми је наметнуто, него да то буде мој избор. Могу ли ја сама да кажем: мени то не треба; имам оно што ме чини задовољном, не треба ми више?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ми заиста имамо проблем да би се велики број људи који су се нашли у материјалној оскудици исто тако понашао кад би имао богатство као што се сада понашају богати. То и јесте проблем. Проблем маштања о титоизму јесте управо то сећање на земљу Дембелију: „Ала волим овај режим: / плата иде, ја лежим.“ Ко је читао бајку о Пинокију зна да они који су били у Земљи играчака на крају заврше као магарци и морају да раде. Једини начин да се човек сачува јесте да буде задовољан оним што има.
Како каже Владика Николај: „Ко је задовољан малим, добиће и више.“ С обзиром на то да смо се нашли у таквим околностима, многи људи су принудно ограничени малим кругом могућности. Њихов главни проблем је управо то што желе да имају и оно што немају, а онда се ту рађају фрустрације, различити трагични сукоби са собом и са околином.
Заиста, оно што је човеку потребно није много. Апостол Павле каже за себе, а препоручује и другим хришћанима, да буду задовољни ако имају одећу и храну, а поготово ако имају где да живе, јер све ово пролази и један вечни и непролазни живот нас чека. Будућност наша, као што сам већ много пута рекао, заснива се на чињењу добра, правде и милосрђа. Колико су људи способни да тако размишљају, ја не знам. Само знам да остаје чињеница да, што је човек незадовољнији животом, то му живот теже пролази и све више пораза самом себи наноси.
ВОДИТЕЉКА: Да, али зар то не би могло да буде, на пример, мој лични избор? То покушавам да вас питам. Да ми не буде тешко што релативно мало имам, него да кажем: то је мој избор, мени не треба више, ја једноставно не желим више. И мени је добро у оваквом стању.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Људи који су срећни тиме што имају заиста су срећни. А реч „срећа“, како се код нас тумачи, везује се за стару реч „срешта“, сусрет. Срећан је човек онај ко је некога срео. Кога треба срести? Треба срести и Бога и ближњега у љубави. Тада је човек срећан и оно што има не оптерећује га. Значи, могуће је да се човек определи. Човек који живи хришћански живи скромно, по угледу на нашег патријарха Павла, који је био патријарх и имао могућност да користи погодности свога положаја, али се увек опредељивао за тежи пут.
ВОДИТЕЉКА: Значи, он се сам опредељивао?
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Јесте. За употребу трамваја, тролејбуса и средстава јавног превоза, за ходање пешке, за то да сам себи поправља ципеле, да живи скромно и тако даље. То је био његов избор. У том смислу и до дана данашњег можемо да кажемо да ћемо живети тако, али је зато потребно бити свестан коначних циљева и смисла живота. Ако тога нисмо свесни, онда ћемо упадати у стање о коме смо говорили – стање непрестане фрустрираности.
ВОДИТЕЉКА: Професоре, с обзиром на време које нам је ограничено, сада мало да изађемо из теме и да се нашалимо. Да ли сте чули да мора да се промени закон у саобраћају? У Чачку то већ сви добро знамо. Сви инструктори своје кандидате, пре него што ће да полажу, питају: шта је то на шта морате обавезно да обратите пажњу? Они кажу: на прилагођеност брзине, пешаке, бициклисте… А инструктори кажу: не, него морате да обратите пажњу на читача. Ми сви знамо ко је тај читач у нашем граду — то сте ви. Знамо и пазимо кад возимо јер ви идете улицом и читате. Сад у републички закон мора да се уведе нови појам: читач, да и возачи који дођу из других градова знају да се сваког тренутка може појавити особа која хода и чита. Управо на томе сам желела највише да вам захвалим: зато што читате — читате за све нас. Да не буде непримерено поређење: као што се наш владика, односно патријарх Павле, молио за нас, а ја сам уверена да се и даље моли за нас, тако и ви читате за нас. Ја сам вам јако захвална на томе и молим вас да и даље читате за нас.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Хвала вам. Искрено говорећи, то своје чудаштво дуго нисам ни примећивао. Људи стварно нису навикли да неко чита улицом. Мени је жао, стварно није то баш ни лепо – неки пут се заиста зачитам па могу нешто и да направим, да ометем саобраћај, не дај Боже да се тако нешто деси.
ВОДИТЕЉКА: Неће, зато што смо сви научили.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Мој основни проблем је што се ја, читајући, припремам за рад. Немам много времена, имам породичне обавезе, школске обавезе и друге послове, па онда листам књигу на улици и видим шта у њој има. Касније, оно што ми треба код куће, знам где је и могу да распоредим. Тако сам некако навикао. Читао сам одмалена. Два-три пута сам стварно ударио у стуб, као у комедијама, и то ми се заиста дешавало. Не радим то намерно, није то моја поза. Неки би могли да прокоментаришу да не могу да гледам људе у очи па читам књиге, али није тако. Искрено говорећи, то је нека навика која је стварно мало чудна, али ја сам се са њом саживео, користим је у раду и још нисам успео да је оставим.
Докле ћу имати вид такав да могу да читам на улици, не знам. Али за мене су књиге као живи људи, места да се заиста сусретнем са људском мишљу, са оним што нам је неко оставио после своје смрти као баштину за читаво човечанство. Хвала на тој лепој речи – мислим да ја читам за друге. Тако себе и доживљавам. Никад себе нисам доживљавао као оригиналног ствараоца, него као човека који, читајући, припрема материјал који преноси другима: оно што други не би стигли да прочитају, ја сажмем и пронађем. Деси ми се да нађем неке ствари које стоје у напуштеним, можда прашњавим књигама, а које, када се поново уведу у јавност, одједном обасјају читаву историјску сцену.
Тако сам недавно у једном часопису објавио текст о томе да је цар Николај Романов, који је помогао Србима и српској војсци у Првом светском рату, наредио да савезнички бродови дођу да их пребаце из Сан Ђованија ди Медуе у Албанији на Крф и друга места, и рекао да ће склопити сепаратни мир с Немачком и Аустроугарском ако се то не деси. Читајући сам нашао и податак да је на дан његовог крунисања, 1896. године, једна Српкиња, ктиторка цркве на Новом гробљу у Београду, Драгиња Петровић, послала крст који је откупила од једне исламизоване српске породице са Косова – крст који је припадао цару Лазару, његов ручни крст – оковала га у злато и сребро и послала цару Николају у знак благодарности српског народа руском цару због заштите и покровитељства.
Тако је живот цара Николаја, који је, као што знамо, мученички окончан 1918. године, био у знаку крста цара Лазара. И Владика Николај је упоређивао цара Николаја и цара Лазара по спремности на жртву за ближње. Цар је ушао у рат због нас. Сваки пети руски војник, каже се, није имао пушку, али он је знао да мора да брани Србију. Ето, то је податак који сам нашао читајући неке старе књиге. У том смислу, читање не остављам само за себе, него те ствари користим да их пренесем другима који немају толико времена. Зато вам хвала; то је мени драгоцена мисао – да то читање није посвећено само мени него и другима.
Још једном молим за опроштај све који налете на мене негде случајно, ако су се сударили са мном; надам се да до тога више неће доћи.
ВОДИТЕЉКА: Само још да вас подсетим: својевремено, када смо ишли на такозване духовне вечери у Ариље, код брата Станка који је то организовао, мени је била част чак и да вас повезем. Хтела бих да истакнем колико сте били надахнути сваки пут када сте тамо говорили, а мене сте сада посебно надахнули, зато што је мени ово права терапија.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Нека вас Господ чува и да се исцелите. Тешко је време и ако нађемо, ако ништа друго, у данашње време праву и искрену људску реч, то ће нам свакако помоћи да останемо људи. Један руски књижевни критичар, Јулиј Ајхенвалд, говорећи о Богу код Достојевског, каже да су сви заузети, сви журе, али постоји једно биће које је увек спремно да свакога саслуша, коме се и најпростија сељанка и најубогији просјак могу било када обратити и знати да ће их чути. То биће које увек слуша јесте Бог. И зато што стално слуша људе и њихове патње, Њему и припада благодарност читавог човечанства.
ВОДИТЕЉКА: Само још да кажем: ми се, а ви ћете да посведочите, апсолутно нисмо договарали ни о чему осим о оном формалном делу — у колико сати и где ћемо да снимамо — и, наравно, о теми. Нисмо договарали шта ћемо да причамо и како. Била сам сигурна да ће бити добро зато што, када кренете чиста срца, нисам била оптерећена тиме да ли ће моје мисли бити правилно изговорене, граматички и правописно, поготово што сте ви професор па имам и трему. Овога пута, међутим, имам само радост што сте ту, што сте хтели да поделите ово са мном. Ни најмање се нисам плашила. Напротив, сада се јако добро осећам јер знам да сам отвореног срца разговарала, ако смем да кажем, са неким ко припада ономе што зовем својом духовном породицом. Породицу имам, ону која ми је дата, али имам и људе који чине моју духовну породицу, а то сте, између осталих, ако дозволите да кажем, и ви.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Хвала Вам на лепим речима. Сви смо ми, ако хоћемо да имамо заједничког Небеског Оца, једна духовна породица. Људи су браћа и сестре међу собом и тако би требало да буде. Међутим, у времену у коме је човек човеку вук, ми смо то заборавили и зато смо овако несрећни. Ако будемо успели да обновимо култ узајамности, доброте и жртве, онда ћемо се и као народ и као појединци обновити и биће нам лакше да живимо у времену у коме смо се нашли.
ВОДИТЕЉКА: Професоре, још једном вам захваљујем. Ово ће бити само један мали дар за вас, као сећање. То је од нашег центра: радио је Божидар Плазинић, а видећете и позадински текст Радомира Станића.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Хвала, хвала вам заиста. Хвала вам још једном. Лепо је било. Нисам знао како се борите, како сте се лечили.
ВОДИТЕЉКА: Шта да вам кажем? Такве су прогнозе, али ја се апсолутно тако не осећам. Резултати и све те прогнозе који иду уз то јако су лоши и зато сам стварно потпуно незаштићена. Ово је тек сада почела да расте моја коса; хемиотерапије су ужасно агресивне и од њих све опадне. Не желим сада да будем патетична. Ево шта су моји лекови — ово су моји лекови, верујте ми, професоре.( Показује на књиге, нап.прр.) Ја без овога не знам шта бих. Ове терапије, биљни препарати, те ствари…
Бог да прости душу госпође Снежане. Хвала јој на труду и доброти…
