ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Да се пробудимо, макар и на суду
Владимир Димитријевић (Извор: Снимак екрана)
ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА ЈЕ РЕКАО СВОЈЕ
Данас, 17. маја, наставак је процеса НВО „Да се зна“ против Владимира Димитријевића, туженог због „дискриминације“ почињене текстом „У одбрану природне породице“. То се дешава пред Вишим судом у Београду, баш у тренуцима кад се у Србији води одлучна борба против џендероманије, која би требало да буде законски усвојена.
То се дешава са мном јер сам у „инкриминисаном“ тексту исказао један хришћански и уставобранитељски став. Став који се управо ових дана потврђује.
Наиме, Високи савет судства је дао мишљење да Нацрт закона о истополним заједницама није у складу са одредбом члана 62 став 2 Устава Републике Србије који прописује да се брак закључује на основу слободно датог пристанка мушкарца и жене пред државним органом. Указаано је и да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у члану 12 који се односи на право на склапање брака прописује да мушкарци и жене одговарајућег узраста имају право да ступају у барк и засивају породицу у складу са унутрашњим законима који уређују вршење овог права. ( Из текста Николе Врзића, Печат 664, 2021, стр 6-7 ).
Све је то, уставобранитељски, јасно.
Зато сам, пре три године, и писао текст који је „изведен на суд“.
ЈЕДАН ИСКАЗ ИЗ 2017. ГОДИНЕ
Али, очито је да они који руше нашу будућност имају намере подмукле и разорилачке. Знају они шта пише у Уставу Србије, али их се не тиче. Они хоће да продру у школе, о чему је професор др Александар Липковски, бивши челник Националног просветног савета говорио још 2017. године: „Новоговор је карактеристичан за просветне реформаторе: „компетенције”, „образовни стандарди”, „животни стилови”, „родна равноправност”. Последњи термин настао је злоупотребом појма граматичког рода у сфери у којој се иначе не користи, у биологији. Код неупућених, термин „родна равноправност” може да изазове забуну са термином „равноправност полова”, међутим иза њега се крије много дубљи и мрачнији садржај. Увођењем социолошког појма „gender” и његовим преводом као „род” на мала врата се уводи прича о малом броју људских јединки које, игром природе и друштва, немају изграђен уобичајени, већински тип сексуалног понашања између полова. Нико нормалан, наравно, не може имати ништа против ових људи, као што нема ништа против других неприлагођених или болесних, али апсолутно је контрапродуктивно уводити ову причу у школе.
A ШТА РАДИ НАШЕ МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ?
После велике узбуне у јавности око образовних пакета, које је припремила извесна НВО са опскурним називом „Инцест траума центар” и који су номинално намењени „превенцији насиља у школама”, а у ствари пропагирају хомосексуалне односе, Шарчевић је привидно повукао те текстове. Али, само привидно! Они се и даље користе у школама, а разни активисти држе наставницима семинаре о „родној равноправности”.То је, чак, и један од приоритета владине Канцеларије за људска и мањинска права! Како читамо у штампи ових дана, чак и најновије измене наставног плана и програма физичког васпитања за пети разред усвојене од стране НПС биће злоупотребљене за увођење извитопереног сексуалног образовања, којим се уместо јачања разних аспеката породичног живота и родитељства, јача индивидуализам и егоизам. Иначе, занимљив је податак да је идеолог „родне” теорије Џон Мани био врло кратко ожењен и није имао деце.“
Сасвим логично, зар не?
ПРОТИВ НАСИЉА? НЕ, ВЕЋ ПРОТИВ ПОРОДИЦЕ!
У том истом интервјуу, Липковски је нагласио: „Наравно, проблем насиља у Србији, а посебно над децом и међу децом, у школи, последњих година је све већи. То нам је свакако донео социјални модел Novus ordo seclorum. У традиционалној Србији било је незамисливо да ученик у школи опсује или, не дај Боже, удари наставника. Борба против насиља у школи, породици, улици па и друштву у целини веома је важна. Али, начин на који се то ради у Министарству просвете заслужује сваку критику. Ангажовање сумњивих и нестручних невладиних организација је за резултат имало скаредне „образовне пакете”. Уместо борбе за здраву породицу, за јачање правих моралних и хришћанских вредности, за доброту, љубав, марљивост, несебично давање и помоћ другима, добили смо страшни порнографски текст који нормалан човек тешко може и да прочита, текст који је, поред тога што пропагира противприродне полне односе и непријатељски се односи према породици, такође подржава најцрњи егоизам и саможивост. Овај текст у правом смислу речи трује невине дечје душе и мисли.
Невероватно је да се у времену кад у Србији влада „бела куга”, када сваке године имамо све мање ђака првака, када девојке и младићи не заснивају породицу до касних тридесетих година свога живота, у таквом времену плача и ридања како га је у Васкршњој посланици назвао Патријарх српски, Министарство просвете подржава публикацију у којој се дословно каже да је „породични дом најопасније место у модерном друштву”. Не може се назвати пропустом резултат рада једне институционалне јединице Министарства, тзв. Групе за заштиту од насиља и дискриминације, која у том Министарству ради и прима плату и чије су службенице учествовале у писању „образовних пакета”. Оваква страшна грешка захтева много оштрију реакцију него што је то повлачење упутства о њиховој примени и премештање одговарајућих службеница у другу просветну институцију – Завод за унапређивање образовања и васпитања. Резултат оваквог „пропуста” требало је да буде оставка министра.
„Родна равноправност” је нажалост присутна и у Нацрту ЗОСОВ, свуда где се говори о дискриминацији. Било би много боље користити уставну формулацију из члана 21 Устава Републике Србије: „Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.”“
И ово је речено пре четири године.
Као, између осталог, просветни радник ја нисам могао да ћутим.
Писао сам, говорио и – нашао се на суду.
Али, не верујем у победу Империје и њених лажи званих политички хомосексуализам над Србијом и српским народом.
НАОПАКОСТИ НЕЋЕ ПОБЕДИТИ
Милош Ковић[1], у својој књизи „Завети“, јасно показује зашто зло неће победити: „Наше је да чинимо онолико колико је до нас. Да будемо „мудри као змије и безазлени као голубови“. Проучити стварне чињенице и имати их на уму при свакој нашој акцији. Али слушати глас савести и поступати по њему. Сетите се речи патријарха Павла: „Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.“ Суочили смо се са огромном силом. Запад има до сада невиђену моћ убеђивања, која се, пре свега, заснива на медијском монополу на истину и на културној колонизацији скоро целе планете преко масовне, поп културе, Холивуда и сличних оруђа. На нама је да разумемо да смо ми древни народ, који је дочекао и испратио много царстава, нестрпљивих да завладају Балканом и, по могућству, целим светом. Наш вајар Светолик Арсић Басара, рођен на падинама Шар-планине, приповеда како је, као пастир на Косову гледао пролазак нацистичке групе армија Е. Он каже да је тада закључио да толика сила мора бити непобедива, да је то крај историје. Али за само неку годину, Хитлер и његова армада били су прах и пепео. У Берлин су ушли Руси. Потребно је да се и тога присетимо. Боља поука нам не треба. Дакле, најважније је да се то освешћивање одигра у нама. То је оно што је Жарко Видовић називао буђењем морално-историјске, националне свести.“(2,251)
Суђење које је у току, надам се, један је од доприноса буђењу наше националне, али пре свега моралне и духовне свести. А то није безначајно. Напротив!
[1] Милош Ковић, Завети, Catena Mundi, Београд, 2019.
