ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ – СВЕДОЦИ ХРИСТОВИ
Године 1918, у ноћи између 16. и 17. јула, бољшевици су у Ипатјевском дому у Јекатринбургу умучили Царску Породицу Романових. Руска Загранична Црква их је канонизовала 1983, а Московска Патријаршија 2000. године. Тиме је Црква потврдила да светост последњег православног цара у историји: први је био равноапостолни Константин, а потоњи Николај Мученик.
Какви су били они које је Господ удостојио мученичког венца? ДОБРОТА И ПРОСТОСРДАЧНОСТ Цар Николај је настојао да буде Цар по угледу на Христа, Кротког и Смиреног Цара над царевима. О њему је генерал Дитерихс писао: „Господар је био уман човек, образован и веома начитан. Он је владао огромним памћењем, посебно имена, и бивао је неуобичајено интересантан саговорник. Он је добро знао историју и волео је озбиљне историјске књиге. Волео је физички рад, и није могао живети без њега, и у томе је био васпитан од детињства… У својим прохтевима Господар је био веома скроман: чувао је одело, није себи дозвољавао сувишне трошкове и врло је често било могуће видети на њему похабане, али сређене и чисте панталоне, и изношене чизме. /…/ Доброта и простота су се осећале у њему при његовом обраћању са људима; у њему није било ни најмање надмености или ароганције. Он је био изузетно уљудан и пажљив ка другима.” Госпођа Битнер, учитељица у Тоболску, која је предавала руски језик престолонаследнику Алексеју, говорила је: „Уколико сам некада због болести пропуштала лекцију, није било случаја, да ме он, пролазећи јутром кроз нашу собу, не би запитао о моме здрављу. Са њим сам се увек осећала једноставно, као да сам га знала читав век.” /…/ Он је говорио: „Руски човек – то је меки, добри, душевни човек; он много тога не разуме и тиме се користе зли људи. Но, на њега можеш утицати добротом”. У књизи, „Странице мога живота”, Ана Вирубова наводи овакав случај, чији је она била сведок у Немачкој: „…Идући стазом у правцу парка, ми смо се сусрели са поштанским кочијама, са којих је неочекивано на тротоар пала кутија. Господар је истог часа сишао са стазе, подигао тешку кутију са пута и дао је поштанском службенику. На моју примедбу, зашто се узнемирава таквим ситницама, Господар је одговорио: ’Што је човек виши, тим пре је дужан помагати свима, и никада у обраћању не подсећати на свој статус; таква морају бити и моја деца’”.
Племенитост није материјална; она је стање душе. ЦАРСКА ДЕЦА Велика милост Господња цару и царици била су деца. Син, млади мученик Алексеј, који се са болом суочио од најранијих дана, носећи у свом телу патњу хемофилије, био је пун животне радости, духовне красоте и жеље да, кад дође на престо, целу Русију подигне из беде и све поданике учини срећним. У њему су сви видели светлу будућност Русије.
Кћери Олга и Татјана су, у писмима из бољшевичког ропства, изражавале своју дубоку и чисту веру у Божји промисао, али и непоколебиву снагу духа. Оне се прво сећају рањеника које су неговале у болницама Првог светског рата. Рецимо, 9. априла 1917. године, царева кћи Татјана пише Валентини Чеботаревој, кћери једног генерала, која је била главна сестра у царичиној болници у Царском Селу, и каже да је њима тешко што не могу да раде у војној болници, јер су навикле да стално буду с рањеним и намученим војницима и официрима: „Тужно је да сад кад сам оздравила не могу поново да радим у стационару. Чудно ми је да сам ујутру кући а не на превијањима. Ко сада превија? Јесте ли ви и на материјалима и старија сестра? Да ли сви доктори и сестре војног одељења раде? Олга и Марија још увек леже ( биле су болесне, нап.прир.) А ја шетам са Татом и радим на леду пред кућом, раније смо били близу Знаменске цркве, а сада смо далеко тако да цркву не можемо да видимо. Желим вам све најбоље, предајте свима срдачни поздрав.” И вера у Бога и Његово дело на земљи: без колебања. Олга 22. јануара 1918. пише: „Каже се да ниједна срећа није дугог века… ja бих рекла да и ружне ствари морају некад да се заврше. Je ли тако? Код нас je, слава Богу спокојно колико год je то могуће. Сви смо здрави, чили, не падамо духом…”
Усред мука остати веран радости – то уопште није мало. Велико је, Христово.
КАКО СЕ ДУШЕ СПАСАВАЈУ ТРПЉЕЊЕМ У новинама је тих дана било много лажних вести, па је једна од њих да је Татјана побегла у Америку. У писму Валентини Чеботаревој она каже: „Имам овде осећај као да живимо на неком далеком острву и добијамо вести из другог света. Maca глупих гласина по новинама… Добили смо чак исечак из новина у којем пише о мом бегу у Америку!… Надам се да Ви у то нисте поверовали? Занима ме ко се бави тим глупим измишљотинама. Сигурно људи који се много старају о добробити Отаџбине, je ли тако?”
И онда је требало издржати лажи и клевете, као и данас. Највише им је сметала немогућност посећивања храма. Последњег дана јануара 1918, Татјана пише тој истој Чеботаревој: „У цркву, нажалост, не идемо. Код куће нам служе вечерњу и дневну службу. Наравно, то не може да нам замени цркву која нам јако недостаје, обзиром да нам je сад више од свега потребно да се молимо у цркви. Жао ми je оних који то не разумеју…”
Али, одолело се: храм су имали у својој души.
РОДОЉУБЉЕ ЈЕ БОЛ За то време, Немци напредују, освајајући део по део Русије, о чему цареве кћери пишу у писмима. Татјана каже: „Жалим због свих несрећних житеља Петрограда. Могу да замислим како им je ужасно сада. /…/ Тако je болно и тужно све што се дешава нашој јадној Отаџбини, једино што имамо je нада да нас Бог неће оставити и да ће уразумити усијане главе… /…/ Толико страшних ствари чујемо, језивих чак, али ja чврсто верујем да ће нам Господ помоћи некако”. И Олги је тешко: „Ужас један шта се дешава свуда, али треба се надати да ће бити боље. Сигурно je језиво било оних дана у Одеси. Хвала Богу да je сад мирно… Сазнала сам за заузимање Кијева. Како je све то мучно!” Са Олгом и Татјаном биле су и Марија и Анастасија, које су свој крст чистоте и девства изнеле са ранохришћанском снагом и красотом. ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ УТАМНИЧЕНИХ Велику помоћ им је пружало читање духовних књига. Татјана је, између осталог, читала Светог Јована Кронштатског, Житије Серафима Саровског, Канон светог Андреја Критског, молитвеник, зборнике црквених песама и књигу, мајчин поклон, „О трпљењу невоља”. Једно место у књизи je било посебно подвучено: „Они који су веровали у Господа Исуса Христа ишли су у смрт као на празник… нашавши се пред неизбежном смрћу очували би оно исто чудесно спокојство духа, које их није напуштало ниједног тренутка… Они су ишли спокојно у сусрет смрти, зато што су се надали да ће ступити у другачији, духовни живот који се отвара човеку када напусти овај”. Па да ли је случајно у бележницима Свете Олге нађена најлепша хришћанска песма 20. века о љубави и трпљењу?
МОЛИТВА
Пошљи нам, Господе, трпљења силе,
у години мрачних дана страшних,
да поднесемо прогон гомиле
и сва мучења џелата наших.
Праведни Боже, снагу нам јави
зло ближњега да простит` смемо
и крст свој тешки и крвави
с кротошћу Твојом да сретнемо.
У дане метежа, хаоса, туге,
када се мржњом врагови гласе,
увреде трпети и поруге
помози нам, о Христе Спасе!
Владико света, Боже свемира,
Ти благослови молитвом Нас,
а души даруј покоја, мира,
у неподносиви, страшни час.
Крај двери гроба, крај могиле
надахни да се слуге Твоје,
кротко, уз помоћ надљудске силе,
за непријатеље моле своје.
И зар је случајно да је царевна Олга свету из тамнице упутила овакву поруку свог оца, последњег руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу”…
Само љубав може победити зло. ИКОНИЧНА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА А каква је била она, царица Александра, једно од најоклеветанијих бића у новијој историји Цркве? Официр Степанов, царичин пацијент у болници Царског Села за време Првог светског рата, каже о Александри Фјодоровној: „Био то блистави прозор двора или слепо прозорче подрума – иста устремљеност мисли у висину. Ниједна ’фраза’, ниједна поза, никада о себи. Само обавезе, дужност према мужу–Цару и сину–Наследнику. Никада пред људима, увек пред Богом. Све je то отишло у бесповратну прошлост – и она није страшна. Можемо бити непристрасни. Упоредимо жене–владарке свих времена и народа. Високо и усамљено изнад њих стоји светла, чиста жена, мајка, супруга, пријатељ, сестра, хришћанка – страдалница Њено Величанство Царица Александра Фјодоровна”.
Ниједна фраза, никаква поза, никад о себи: колико нас је кадро да ово каже о себи? ИСТИНА О ЦАРСКИМ МУЧЕНИЦИМА Пред нама је, у доба када антихристове силе желе да коначно поробе свет, и када се распада све што је људско, попут породице и морала, истина о Царским Мученицима, о онима који су, павши са земног престола, достигли мученичке престоле на небесима. Они беху људи као и ми, наследници човечанског меса и крви, али љубављу према Христу и оданошћу својим дужностима, достигоше нетрулежност и обесмртише се. Један од Светих Отаца рекао је за Праведног Јова, на чији дан је рођен Цар Мученик: „Када се све испитало, испоставило се да се Јов, који беше веома богат у земаљском смислу, обогатио само и једино Богом”. Јер, Јов је изгубио сва земна богатства, али се Бога није одрекао и на Њега није похулио никада. Такав је био и Цар Мученик са целом својом породицом. СУДБИНА УБИЦА А каква је била судбина оних који дигоше руку на Помазаника Господњег и његове свете? Од Лењина, који је умро, лишен дара говора, у мукама сифилистичне парализе, до Свердлова, кога су, 1918, убили руски радници за које се тобож борио, судбина им је била страшна и опомињућа. Таква је и судбина породице Јуровског, који је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године водио банду цареубица. Тако је 2008. године руска новинска агенција „Интерфакс” пренела истину о последицама злочињења. Скоро сви унуци Јакова Јуровског су трагично преминули, а скоро све његове унуке умрле у раном добу. Његов праунук Владимир каже да је у питању невоља коју је на породицу навукао сам Јаков.
Бог не плаћа сваке суботе, али правда се испуњава.
У доба кад се злочинцима чини да ће освојити цео свет, ово не треба губити из вида.
