Владан Вукосављевић: О узалудности наде у “Србију на Западу”

“Све док и последња светлост српске демократске државе буде тињала на Балкану, наши се непријатељи неће смирити, за деценије, за векове…”
Милорад Екмечић

Данас су најмоћније земље Запада из Москве добиле поруку над чијим садржајем ће морати добро да се замисле.

Поступци, појаве, принципи и намере Запада према Русији, назване су правим именом, објашњене једноставним језиком и разбијена је љуска демонске демагогије и лажи која је обавијала њихову суштину.

Све оно исто што је Србија одавно требало да каже, а није могла, умела, хтела или смела, изговорио је данас руски председник.

Њему и Русији је свакако, из познатих разлога, много лакше да то учине, али је добро што су те речи изговорене, ако не нашим а оно бар братским гласом и емоцијама.

Мало ко у српском народу на Балкану не дели, поред осталог реченог, и овакав став:

“Погледајте шта раде на Западу, педофилија постаје норма, свештеници одобравају истополне бракове.

Морамо да заштитимо нашу децу од деградације и дегенерације и то ћемо учинити. Милиони људи на Западу схватају да их воде у духовну катастрофу и да су тамошње елите полуделе”.

Историја окреће нову страницу старе књиге о сукобима, страдањима и немогућности постизања трајног мира. Нико зна колико ће бити дугачко поглавље које следи.

Неки Срби сасвим искрено, а неки као плаћена пропагандна пета колона Запада, афирмишу став да би Србија требало снажно и одлучно да се сврста против Русије и да ће таква, “украјинизована” и антируска, брзо постати члан ЕУ и тако ући у брзи воз економског напретка и ојачати заштиту својих укупних интереса.

Тешко је замислити већу и опаснију заблуду од ове.

Чак и површно познавање историјских чињеница и вековних околности и процеса, јасно нам говори да су, речено уз релативно велика поједностављења, Срби за Запад увек и само “мали Руси”, односно како то Екмечић сликовито назива “руски коњоводци за топло море”.

Тако су мислили Наполеон, Хабзбурзи, Енглези, Маркс и Енгелс, Черчил, Немци, Ватикан, а данас то исто мисли колективни Запад на челу са САД и ЕУ.

Нема Србима излаза из тог дубоког историјског западног преплета традиционалних стратешких уверења, шта год покушали да урадимо.

И да се сутра сви одрекнемо православља и прихватимо римокатолицизам или протестантизам, да заборавимо своје име, писмо, традицију и историју, да почнемо да мрзимо Русе и да шаљемо војску да се против њих бори, да се претворимо у неку врсту нових Хрвата, са свим моралним јадима и идентитетским кризама које такав статус са собом носи, ништа се суштински не би променило.

И даље би, чак и такви Срби или њихови мутанти, били вишак на списку станара Запада, сумњива лица, прерушени “мали Руси”, парије без историјских, територијалних и културних права.

Нада у “Србију на Западу” је само илузија наметана у великој хладноратовској игри након Другог светског рата.

Српски народ на Западу нема искрене савезнике и узалуд се гурамо у заједницу која нас не жели, осим као јефтину радну снагу и територију чије ресурсе може бесомучно да пљачка или експлоатише.

Као и увек, више или мање, ређе или чешће, наша једина, макар и слабашна, али реална нада је Русија. Како буде њима, биће и нама.

Рачунајући на Запад, играмо историјски руски рулет са шест метака у буренцету, а уздајући се у Русе, ипак са пет.

Шансе да се преживи су у оба случаја мале али је разлика огромна.

Да ли ће ова генерација Срба, уморна од историје, разочарана и малокрвна, умети да је уочи, показаће месеци и године који су пред нама.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)