ТОК ИСТОРИЈЕ, СТАЉИНОВИ ПОТЕЗИ
Јосиф Стаљин
ТОК ИСТОРИЈЕ, СТАЉИНОВИ ПОТЕЗИ
Разговор са Вадимом Кожиновим, аутором двотомног истраживања „Русија. XX век“( 1930-2001). Митови о Стаљину у интервјуу историчара за лист „Комсомолска правда“.
Вадиме Валеријановичу, хајде да разговор започнемо Вашим личним доживљајем Стаљина. Да ли сте и ви прошли кроз „озрачење“ вођом?
— Као дете доживљавао сам га са одушевљењем. Негде око петнаесте године постао сам слободоуман. До уписа на универзитет 1948. године не бих рекао да сам био антистаљинистички или антисовјетски настројен; пре бих рекао да сам био изван совјетског и изван стаљинистичког оквира. Бавио сам се историјом, културом, поезијом. Држао сам се по страни од политике, чак нисам ни ступио у Комсомол. Али када сам уписао универзитет, затекао сам тамо изузетно политизовану омладину, углавном стаљинистички настројену. Један од првих људи са којима сам се тамо спријатељио био је данас познати књижевник Станислав Лесневски. Био је син непријатеља народа, а истовремено је сав горео од револуционарног социјалистичког одушевљења. То је веома снажно утицало на мене. И од 1950. до 1952. године био сам стаљиниста, једноставно сам био прожет тим духом. Био сам чак „више лево“ од Стаљина. Југословенски руководиоци су га 1948. позивали да започне рат са капиталистичким светом, а Стаљин је рекао: то је комсомолски екстремизам. Управо тај комсомолски екстремизам био је и мене захватио. Али од 1952. године почео сам да се мењам.
Шта је утицало на то?
— Видео сам око себе много жалосних ствари. Сву ту бирократску укоченост, формализам, грубост, сиромаштво. Зато сам после Стаљинове смрти сасвим природно прихватио критику која је почела да се упућује на његов рачун. У извесној мери постао сам дисидент. Истина, то није дуго трајало. Многи дисиденти су, узгред речено, пред крај живота долазили до новог разумевања онога што се догодило са земљом. Недавно је, у 96. години, преминуо писац Олег Васиљевич Волков, кога сам добро познавао. Племић из богате и угледне породице, провео је 28 година у стаљинистичким логорима и, разумљиво, био крајње антисовјетски настројен. Пред смрт је рекао: „И даље не прихватам и мрзим комунизам, али са ужасом размишљам о томе шта ће сада бити са Русијом. Она је сувише рањива и крхка земља, била јој је потребна тај оклоп у виду СССР-а. А сада умирем са осећањем ужаса за будућност Русије.“
Али тај оклоп је ипак створио Стаљин. Да ли је Русија читавом својом претходном историјом у себи носила стаљинизам?
— Ствар је у томе што човека који почиње да разматра неко сложено питање могу задесити две тешкоће: или има сувише мало материјала за разговор, или га има сувише много. Поменули сте моје двотомно дело, на многим страницама у њему говори се о Стаљину. А то се укратко може изложити само по цену губитка аргументованости. Током последњих десет година објављен је читав низ књига о Стаљину – Антонова-Овсејенка, Волкогонова, Радзинског. У њима се Стаљину даје крајње негативна оцена. С друге стране, објављене су књиге Косолапова, Жухраја, Похљобкина, у којима се, напротив, Стаљину даје највиша оцена. Са мог становишта, између тих једних и других књига има више блискости него различитости. Јер и у једнима и у другима Стаљин се посматра као творац историје. Само се у једном случају грандиозна дела која му се приписују оцењују као достигнућа и победе, а код других аутора као несреће и порази. У ствари, они су јединствени у свом разумевању тока историје.
А какав приступ ви предлажете?
— Полазим од поставке „Историја и Стаљин“, а не „Стаљин и историја“. Над људима — а посебно над истраживачима — надвија се мит о Стаљину. Рећи ћу и више: за Стаљиновог живота мит о њему имао је неупоредиво значајнију улогу него сам Стаљин. Размислите, зашто девојка из свештеничке породице Зоја Космодемјанска пред вешање узвикује: „Стаљин ће доћи!“ Мит о Стаљину подстакао ју је на очајничко јунаштво. И на милионе људи деловао је на исти начин. Притом су у стварању мита учествовали људи најразличитијих погледа и из најразличитијих слојева. Уосталом, прво упечатљиво песничко дело о Стаљину — оду вођи — написао је Пастернак 1935. године. А још раније, 1930. године, Јуриј Тињанов је у разговору са Чуковским говорио да је Стаљин најгенијалнији човек нашег века, да би, чак и да није учинио ништа осим колективизације, и даље био најгенијалнији. И то је тада било расположење широких кругова.
Зашто су људи тако лако поверовали у мит?
— За време Стаљина дошло је, између осталог, до извесног уређивања живота. После револуције земља је дуго живела у стању хаоса. А онда се напокон мање-више обновила индустрија, више није било непрекидних устанака и немира. Људима се чинило да наступа некакав поредак. И, измучени претходним животом, били су спремни да као божанство прихвате човека који ће, наводно, коначно обезбедити тај поредак. И ту долазим до главне тезе. Погрешна је представа да појединачна личност, чак и ако располаже неограниченом влашћу, својим умом и својом вољом одређује ток историје.
Не одређује га у потпуности, али утиче на њега, чак до те мере да може да преокрене ток историје. Сетите се злогласно познатог пакта Рибентроп—Молотов из 1939. године. Пристајући на споразум са Немачком, Стаљин је одрешио Хитлеру руке и почео је Други светски рат. Потпис министра спољних послова, стављен на пакт уз благослов генералног секретара, променио је читав ток светске историје.
— У ствари, овим примером потврђујете моју мисао. Да, данас многи оцењују тај пакт као чудовишан чин. При томе заборављају да је годину дана раније, 1938. године, Чемберлен са Хитлером закључио потпуно исти такав пакт. Тамо је било речи о подели Европе. Хитлеру је била дата слобода деловања у Источној Европи. Шта је Стаљин требало да уради? Годину дана касније повукао је узвратни потез — склопио је са Немачком пакт о миру. Чак и многи западни историчари признају да другог излаза није било.
О миру? О истој оној подели Европе.
— Звао се пакт о миру и добросуседству. Стаљин се надао да ће се Хитлер, пошто започне рат са Енглеском и Француском, тамо дуго заглавити и да ће тиме Совјетски Савез бити склоњен из домашаја удара. Сударити своје супарнике челом о чело — уобичајена је игра владара и дипломата. Зашто је оно што је дозвољено Чемберлену недозвољено Стаљину?
Али Стаљин је тешко погрешио. Пакт није отклонио опасност од рата за СССР?
— Заиста је тешко погрешио Чемберлен, јер је Хитлер ипак најпре кренуо на Запад, а не на СССР. Стаљин је погрешио у нечем другом. Сматрао је да је рат са Хитлером неизбежан, али је погрешио мислећи да ће његов рат на Западу бити дуг и исцрпљујући. А Европа се лако, готово без отпора, предала Хитлеру. Стаљин је погрешио зато што је полазио од социјално-класних представа, а не од геополитичких. Геополитичка ситуација у Европи била је сасвим другачија него, рецимо, 1914. године. Али уједно је овде и одговор на ваше питање — о улози личности. Људи који га данас проклињу у дубини душе и даље сматрају да Стаљин није тек неки тамо Чемберлен. Шта да очекујеш од Чемберлена? Неки енглески премијерчић. А код нас — генијални злочинац. Пошто проклињу Стаљина, они мисле да су се ослободили његовог култа. А у ствари се и даље врте око тог култа.
Да није било култа, не би се ни вртели око њега. Енглески писци и историчари не врте се око култа Чемберлена или Черчила. Изнад Чемберлена и Черчила постојали су још монарси, парламенти, јавно мњење. Код нас су, међутим, власт 1917. преузели завереници. Шта је њих било брига за јавно мњење… Колективизација — зар то није била лична Стаљинова грешка? Уосталом, пре револуције Русија је хранила Европу житом. А за време Стаљина милиони су умрли од глади. И то у земљи која није ратовала. Опет — објективне околности?
— Заиста, пре револуције отприлике трећину жита увоженог у Европу чинило је руско жито. Наглашавам — трећину. Друге две трећине обезбеђивале су Северна и Јужна Америка и Аустралија. Али наш велики економиста Василиј Сергејевич Немчинов показао је да су 70 процената руског жита које је ишло у иностранство и на унутрашње тржиште пре револуције обезбеђивала велика газдинства, на којима је било запослено 4,5 милиона најамних радника. Сељаци су мрзели та велика газдинства; то су били поседи бивших спахија и обогаћених сељака који су постали аграрни капиталисти. Управо се то жито извозило у иностранство, а не сељачко жито. Сељаци су, како је израчунао Немчинов, више од 85 (!) процената жита које су производили трошили сами.
Пре револуције. А после?
— А после су сами сељаци уништили велика газдинства и поделили их међу собом. Према Немчиновљевим прорачунима, број сељачких газдинстава порастао је за осам милиона — отприлике за трећину. Добили су земљу великих газдинстава. Приликом поделе нико није изражавао бојазан да неће бити тржишних вишкова жита. У почетку је жита заиста било довољно. Јер се током грађанског рата градско становништво вратило на село. Рецимо, број становника Петрограда смањио се три пута, а Москве два пута. Маса грађана је погинула. А до 1928. године одједном се показало да нема тржишних вишкова жита за потребе градског становништва. Морао је, још пре колективизације, да се уведе систем следовања на картице у градовима. Род није био много мањи него у најбољим предреволуционарним годинама, али је тржишног жита било двоструко мање. А градско становништво је непрекидно расло. Сељаци су, према Немчиновљевим прорачунима, продавали свега 11,5 процената произведеног жита, а 88,5% су трошили сами. То је било погубно за земљу. У мом већ поменутом делу показано је да управо Немчинова треба сматрати оцем колективизације. Стаљин је у виду колхоза, у суштини, обновио велика газдинства са фактички најамним радницима. Дакле, то није била његова зла воља, већ неизбежна последица уништења великих капиталистичких пољопривредних газдинстава до којег је дошло током револуције.
Да ли неизбежност колективизације оправдава суровост њених метода?
— Немилосрдност је својствена свакој револуцији. Код нас све време покушавају да политику мере са становишта моралних норми, али то је у најмању руку наивно. Труман наређује да се атомска бомба баци на Хирошиму, а затим, два дана касније, и на Нагасаки, где се налазио логор са хиљадама америчких и енглеских ратних заробљеника. Нажалост, мало ко зна зашто је бачена друга бомба. Ствар је у томе што је прва била уранијумска, а друга — знатно јефтинија, плутонијумска. И Нагасаки је уништен ради испитивања те бомбе! Де Гол, који се, узгред, сматра неком врстом племенитог витеза, 1958. године наређује да се не дозволи излазак Алжира из састава Француске, и армија од 800.000 људи уништава 1,5 милиона Алжираца — то јест сваког шестог! Могу ми приговорити да је суровост колективизације била усмерена против сопствених сељака. Али класно супротстављање обично није ништа мање немилосрдно — довољно је подсетити на крајње суровости Велике француске револуције, која је Французима подарила гиљотину.
Тако се може оправдати сваки злочин и сваки диктатор. На Стаљиновој савести су милиони уништених живота. И све то, испада, није било из зле воље, већ из безизлазности.
— Револуција је увек убиство претходног друштва. И потенцијално је сваки човек старог друштва на неки начин непријатељ револуције. Карактеристично је и то што револуција обавезно убија главу претходног друштва, као што је било и у енглеској, и у француској, и у нашој револуцији — краља или цара. И представнике врха тог друштва. А потом се испоставља да и сваки човек који се нечему опире, који се не слаже, такође постаје непријатељ. Тако је било и у Француској, где су се сељаци Вандеје побунили против револуције. До милион људи је зверски уништено. А становништво Француске тада је бројало 25 милиона људи. То је било још горе него код нас. Зато је приписивање Лењину и Стаљину свега чудовишног што се дешавало у нашој земљи — крајње наивно становиште. Историја треба нечему да нас научи. И данас сматрам погрешним то што за своје садашње невоље кривимо конкретне личности, на пример истог тог Горбачова или Јељцина. Није ствар у њима. Ствар је у изузетно сложеном кретању историје. Управо историја поставља такве људе на чело. Да Стаљин 1929. године није постао апсолутни господар земље, нашао би се човек који би се понашао приближно исто. Оно што се догађало у земљи било је одређено понашањем милиона и милиона људи.
У том случају, којег се стаљинистичког наслеђа одричемо? А које, ма колико то звучало богохулно, задржавамо?
— Ако пођем од онога што сам говорио, не сматрам да треба да преузимамо било какво посебно стаљинистичко наслеђе. Треба да прихватимо наслеђе наше историје. Сви су се из неког разлога заглавили на Стаљину, заборављајући да је постојала моћна, херојска историја. Да, била је трагична. Али је истовремено била и херојска. Код нас људима усађују представу да је трагична историја нешто што земљу понижава, па чак и срамоти. То није тачно. Трагедије су потпуно неизбежан феномен људског постојања, од тога се не може побећи. У богословским и филозофским учењима трагедија се нипошто не признаје за нешто понижавајуће и срамотно. Пре би се могло рећи супротно. Хегел је тврдио да је трагично облик испољавања лепог. Невероватне трагичне странице постојале су и у историји других земаља. Зато сам дубоко уверен да се никуда нећемо истински померити ако не престанемо да сечемо корене који нас повезују са том епохом. Треба да се укоренимо у њој, али не ради Стаљиновог наслеђа, већ ради наслеђа историје народа. Често се каже да се Русија 1917. године попела на Голготу. Али у тој јеванђелској формули садржан је смисао не само понижења и смрти него и величине и васкрсења.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
