Танасковић: Подмукла патетика Емира Хаџихафизбеговића
ПРИБЕЛЕЖИО сам пре десет година једну мисао из разговора познатог босанскохерцеговачког глумца Емира Хаџихафизбеговића са новинаром „Политике“ (04.08.2013), којом је саопштио шта га понајвише одређује као глумца: „Кад бих морао извући реч која ме детерминише као глумца, то је мера, а мера је тачка где се сударају слобода и одговорност“.
Допала ми се та приврженост мери, јер ме свест о преваходном значају мере у стварима прати још од гимназијских дана, када смо, у Класичној гимназији, читали бесмртног Хорација и упамтили његову похвалу мере – „est modus in rebus…“.
У оправданост уздизања мере и умерености, а и смерности, на пиједестал једне од кардиналних врлина и предуслова складног живота појединца и људских заједница доцније сам се многократно уверио, па створио и навику да забележим лепе, тачне и мудре мисли о мери, посебно зато што је ње у нашем свету све мање и што верујем да је, поред осталих важних чинилаца, губљење осећања мере међу најбитнијим разлозима посвемашњег нарушавања равнотеже и поремећаја система вредности које леже у темељима здравих међуљудских и стабилних друштвених односа.
Обрадовао сам се, тако, сазнањем да један изузетан припадник глумачког еснафа, који ми је неретко својим сјајно одиграним улогама као драги гост улазио у дом, такође поклоник мере у својој уметности. Изгледа, међутим, да се овај глумачки бард, препознатљив по свом истовремено меком, чврстом и продубљеном изразу, вербализованом особеним говором раје и нагласком махале, заслужено омиљен на целом југословенском простору, мере придржава искључиво кад је о позоришној и филмској глуми реч.
Јер, Хаџихафизбеговић није само глумац, већ и носилац раније борачких (Армија БиХ, HVO), а од неступања времена специфичног босанскохерцеговачког мира, са политиком као наставком рата другим средствима, политичких и трибунских улога (СДА, министар кутуре и спорта Кантона Сарајево, саветник у Кабинету бошњачкопг члана Предсједништва Шефика Џаферовића) за које, како изгледа, мера не важи. Напротив!
Да не бисмо губили време и простор препричавањем, илустративно ћу навести начин на који је овај човек селективне мере јавно излио жуч после иступања премијера Црне Горе Дритана Абазовића у Поточарима 2022. године. А ево шта се Абазовић усудио да каже: „Прошлост не можемо да промијенимо, али можемо будућност. На нама је да изаберемо да ли желимо и даље да живимо на балканској међи или желимо да погледамо истини у очи, да пружимо сву подршку породицама жртава и да нас бијели нишани испред подсјете на геноцид, не над Бошњацима, него над људима. Геноцид није почињен над Бошњацима, него над људима.“
А сад Хаџихафизбеговићева мера, односно узимање мере: „Битанго, несорто, сметљару, мрцино и клошару Дритане Абазовићу. Мали од кужине фашистичке политике. Добро си данас у Сребреници смишљено и намјерно ранио Бошњаке својим монструозним говором. Гори само од тебе су они који су те пустили да након онакве бласфемије и џубралука од говора над мезарима почињеног геноцида над Бошњацима, дођеш до Сребреничког камена бола и ту полижиш цвијеће. Дубоко вјерујем да ћеш врло брзо бити проглашен персоном нон грата у Босни и Херцеговини. Да Бог да те стигла суза сваке сребреничке мајке. Ти си закржљала психологија и полусвијет какви су ти и налогодавци из Београда. Врати диполому сарајевском Универзитету, жохару мали. И изроде. Одлазиш у историју као озбиљан ш****”.
Немам довољно имагинације или образовања за оно што у „Данасу“ (11.07.2022), Хаџихафизбеговићевом привилегованом београдском листу, крију три звездице, али је и без те поенте јасно каквом мером се чувени глумац и махалски „политичар“ служи кад говори о онима чији му се понашање и/или речи не допадају.
Овога пута, изузетно, није реч о неком Србину, већ о истакнутом црногорском политичару албанске националности, за кога би се тешко могло претпоставити да је у Сребреници имао неке задње намере и да му је својствена неопрезност у јавним исзтупима. Али, за Сребреницу и у Сребреници важе посебни аршини.
Абазовић је још добро прошао, председник Србије, који ништа није рекао, већ само дошао да се поклони жртвама, био је каменован.
Народна изрека каже: камен из руке, а реч из уста.
Индикативно је, за нашу тему, да је Хаџихафизбеговићеву провалу неконтролисаног гнева побудила Абазовићева намера да страдање Бошњака у Сребреници категоријално уздигне на виши, генерички људски ниво и тиме му прибави универзалнији смисао од једног општинског „геноцида“. Али, такав хуманистички узлет код првосвештеника темељног бошњачког националног „неомита“ у настајању не пролази.
Какви људи?! Бошњаци и само Бошњаци, као да и они нису људи. Зашто се неким другим, не баш малобројним, жртвама истог грађанског рата и, ваљда, људима, не признаје да су Срби или Хрвати?
Кад је поглавар Српске православне цркве, патријарх Порфирије, једном приликом, не амнестирајући усташке злочинце, али желећи да скине жиг геноцидности са чела хрватског народа, у духу племените логике која је покретала и Абазовића, рекао да су се усташки кољачи исписали из сваког народа и из људи, није прошао без примедби оних за које је национална припадност важнија од припадности људском роду.
Наше, и не само наше, несреће добрим делом произлазе из тога што у ближњем не препознајемо прво човека, а тек онда Бошњака, Србина, Хрвата, католика, православца, муслимана, белца, црнца…
Поред тога што је вербално неумерен, Хаџихафизбеговић је у јавном говору крајње пристрасан и тенденциозан, али на промишљен и вешто изграђен начин којим сугерише сасвим супротна осећања и етичке норме од оних којима су његове оцене и поруке стварно инспирисане и циљева којима треба да послуже.
Они који су Емира познавали до деведесетих година у родној Тузли, дружили се и пријатељевали с њим, непогрешиво су детектовали заокрет свога суграђанина ка пределима мржње и тешке речи, готово искључиво за Србе.
Комшиница, „Мијина ћерка“, а Хаџихафизбеговић јамачно зна о коме је реч, прозива га, онако јарански: „Човече, не можеш да лажеш цео живот, увек постоји неко ко те познаје. А истина, она на крају увек исплива. Увек. Мрзиш Србе, а ти исти Срби те хранили јер ти је породица била сиромашна. Седамдесетих година имати три мушка детета, жену домаћицу и оца обичног радника значило је само једно – сиромаштво. Неколико наших комшија је радило у рудницима, угља и соли. Бедне плате. Емир је избрисо живот пре глуме, пре Сарајева и пре рата. Где се напумпао мржњом, не знам, а волела бих да сазнам. ‘Цај цај цајка…’ И ако неко познаје Емира лично, нека му јави да Мијина ћерка хоће да га пита за здравље и ту побијену фамилију у Сребреници, да га пита ко је четничко го*но које га је хранило док је био мали дроњави дечак?“
У Хаџихафизбеговом сећању нема наравно слике вероломног напада на колону ЈНА приликом договореног повлачења из његове родне Тузле 15. маја 1992.
Хаџихафизбеговић се, као одличан глумац, успешно сналази у улогама из репертоара проклињања и гибећења Срба, које већ извесно време игра на јавној и политичкој сцени, али, будући интелигентан човек и уметник који не би да изгуби свој заслужено стечени ореол, условно речено, југословенске позоришне институције, усвојио је тактику познату из неких сличних случајева бивших Југословена који би то желели да остану и без Југославије.
У једном интервјуу у „Блину“ из 2018. године, изјављује да стоји „на четири стуба – вјери у Бога, породици, глуми и држави БиХ. Кад се неки од њих заљуља, није ми добро“.
У последње време, о породици и глуми говори мање, јер се ваљда нису заљуљале, што је свакако веома позитивно и битно за емотивну стабилност човека, али су, заузврат, Бог и БиХ у првом плану.
Са прилично патетике и снуждене, али далекосежне мисаоности и са маском „светског бола“, тихо и са психолошким паузама (не заборавимо да је велики глумац!), Хаџихафизбеговић се приказује као усрдни верник једног одасвуд прогоњеног ислама, истовремено је разигниран и одлучан. Изјављује чак да би волео да постане Палестинац, јер Палестинци данас дају лекцију свим муслиманима света, па и Бошњацима. Израелско понашање у Гази отворено назива геноцидом, а Бошњаке представља као палестинске састрадалнике.
Истовремено, реис-ул-улема Хусеин Кавазовић је пре неколико дана изјавио да су „босански муслимани и Јевреји једно тијело“. Да се прикуца и притврди и са те стране, за сваки случај.
Хаџихафизбеговић је изградио једну специфичну „поетику“ односа према Србима. С једне стране, не либи се најружнијих вербалних испада против „српских фашиста“ (нпр. „ Док се тој политичкој аждаји не одсече глава после 30 година, нема среће на овим просторима“), наглашавајући да он говори само о континуирано злочиначкој политици Србије и њеним носиоцима, док је српски народ њему драг и близак.
Отрцан и лажан алиби. Тако су представници НАТО-а говорили да воде рат против Милошевића, а зна се шта је и како било. Тако, уосталом, говоре сви осведочени заклети непријатељи Срба и Србије.
Хаџихафизбеговић има и један карактеристичан манир срачунат на то да покаже како он, за разлику од фашиста, воли и цени праве, „пристојне“ Србе и, да би био убедљивији, наводи подужи списак личности које том националном поносу припадају. Ево кога је све поименце навео у једном сентименталном писанију 18.06. 2023: „Хвала мојима: Бори Тодоровићу, Милени Дравић, Гаги Николићу, Горану Марковићу, мојој Аници Доброј, Небојши Глоговцу, Богдану Диклићу, Бранки Пујић, Бојану Лазарову, Миши Самолову, Кокану Младеновићу, браћи Трифуновић, Мицку Момчиловићу, Влади Јевтовићу, мом Влади из Зајечара, Тањи Петернек, Ивану Лалићу, госпођи Мадлени и Милану Цептеру, мом Душану Спасојевићу, Марку Јанкетићу, мом Ђурици, Јелени Бајић, Наташи Нинковић, Пери Краљу, који ми је додјелио награду у Атељеу 212, Јасни Новаков, Гордану Кичићу, Срдану Голубовићу, Мирјани Карановић, Ралету Миленковићу, Милошу Пушићу и знам да сам неког битног пропустио ал’ нек и опросте. И знам да хоће јер јако сам узнемирен док пишем овај текст“.
Занимљиво би било са разних аспеката анализирати овај списак углавном заиста вредних и озбиљних људи, од којеих многе познајем или сам познавао, али то нема правог смисла, а није ни умесно, јер свако има право некога да воли.
Недавно, у атмосфери узбуђења због нелегалне и нелигитимне иницијативе да се у Генералној скупштини УН донесе резолуција о геноциду у Сребреници, мајстор глуме са толико српских пријатеља, одлучио је да се поново огласи. Овога пута је одиграо један прави спонтани pas de deux са новинарком београдског дневног листа „Данас“ Снежаном Чонградин, која је истим поводом на себи својствен оштар начин написала коментар насловљен „Бошњаци су наша браћа и време је да признате геноцид“.
Текст је гануо танкоћутног Хаджихафизбеговића, те је „Данасу“ послао узнесену захвалнису у којој, између осталог, стоји: „Шта рећи осим да ставови, мишљења, поруке и закључци ове посебне и врсне новинарке у споменутом тексту буде у мени далеку асоцијацију на Вилијама Фокнера, чувеног америчког писца, који је приликом свог обраћања у Шведској академији, а приликом примања Нобелове награде свој говор завршио реченицом: ‘Не пристајем на крај човјека.“
Како то гордо звучи!
Па наставља, у још вишем и патетичнијем панегиричком регистру: „И заиста кад помислиш да ђаволи добијају још једну битку над анђелима, да тама мијења свјетло, да зло надвладава добро, да здрав разум нестаје под притиском ‘закржљале злочиначке психологије, појави се овај текст, ова велика Снежана, ова новина, ови људи који у тој новини раде’“. Да се расплачеш! Још има наде за људски род!
Затим следи средишња порука да „Ми, ваша браћа Бошњаци, нисмо и нећемо никада изговорити ту морбидну и бласфемичну реченицу о геноцидном народу.“ Бошњаци, веле, знају ко су починиоци геноцида и знају да то са народом нема везе“. Позната флоскула, да се Власи не сете.
Али, Власи су се одавно сетили и нису заборавили. И онда, по опробаном систему стварања привида уверљивости о томе колико је добар и честит српски народ коме „једино Александар Вучић пришива термин геноцидни и ставља повијесну стигму једној земљи и њеном племенитом народу“, Хаџихафизбеговић сапштава још дужи списак честитих и поштених Срба, на коме су и неки са прошлог, а има и нових: Новак Ђоковић, Михајло Пупин, Светозар Марковић, Драган Џајић, часни и поносни солунски ратник покопан негдје у врлетима србијанских планина, мој велики брат Радован Биговић, тај морални светионик Српске православне цркве, Никола Јокић, Дивац, Тања Петернек, Лане Гутовић, Аница Добра, генерал Мишић, краљ Александар, Драган Николић, Милен Дравић, Бора Тодоровић, Љуба Тадић, Дада Вујасиновић, Ђорђе Балашевић, Пера Луковић, Рамбо Амадеус, Ненад Чанак, Мира Траиловић, Тозовац, Чкаља, Соња Савић, Душко Ковачевић, Драгослав Михајловић, Милић од Мачве, Латинка Перовић, Црњански, Кокан Младеновић, Зоран Радмиловић, Богдан Богдановић, Радомир Константиновић, Славко Ћурувија, Борка Павићевић, Бора Спужић Квака, Тома Здравковић, Горан Марковић, Мики Јевремовић, Ненад Бјековић, Кића, Мока, Обрадовић, Оља Ивањицки, Мија Алексић, Душко Радовић.
И сви Емирове сродне душе и ахбаби! Машала!
И од горе наведених угледника познавао сам или познајем бар половину и знам да уопште не би били одушевљени да се нађу на овој листи, поготово с обзиром на функцију која јој је намењена у оваквом изливу нежности према Србима. Али, шта да се ради, кад их Емир воли.
Уз протомајстора таме Вучића, као његови ортаци у стварању од Срба геноцидног народа поменути су Српска православна црква, Дачић Брнабић, Шешељ, Бокан, Марић Миломир, Вулин, Вучићевић, Кустурица, Пинк…
А чиме је то Снежана Чонградин толико узбудила врлог Хаџихафизбеговића, да је похрлио у складни дует са овом познатом опозиционим новинарком?
Пре свега, подсећањем председника Србије на то да су „Бошњаци наша браћа“, што, уосталом и он сâм често понавља, али, наравно, не може бити да је искрен. И већина Срба сматра Бошњаке браћом, чак и више но што се то њима допада, па су, рецимо измислили да потичу од богумила и да говоре „босанским“ језиком…
Е, после ове неупитне констатације о српско-бошњачком братству, са којом није тешко сложити се, следи нешто у пуном сазвучју са мишљењем Емира Хаџихафизбеговића, да су Бошњаци „наш грех који морамо да платимо, јер смо дозволили да нас воде политички трулежи, убице, као што су Милошевић, Шешељ, Вучић, Дачић и друге слуге злочинаца“.
За поменуте српске политичаре чак ни бошњачки глумац у тексту своје улоге није предвидео реч „убица“, али не верујем да му много смета што их је употребила београдска новинарка која је, очигледно, и по осећању за меру јавне речи блиска свом истомишљенику с оне стране Дрине.
Ко има право да некога, ма колико га мрзео, јавно прогласи убицом?
То није само етичко, већ и правно питање. И може ли новинарски професионалнац (пардон, професионалка) дозволити себи да подсећа необавештене, односно погрешно обавештене и заведене Србе да су масакр у Сребреници „починили њихови политички лидери Слободан Милошевић и Војислав Шешељ“?
На другом месту се пак позива на одговорност водећих српских политичара „за инспирисање сопственог народа да изврши геноцид над Бошњацима“. Значи, ипак је српски народ извршио геноцид?
Снежана Чонградин уме да напише неупоредиво бољи текст, без оваквих проклизавања, али је овога пута тајмниг у Генералној скупштини УН налагао да се удари што брже и што жешће.
Закључни апел гласи: „Признајте геноцид, платите репарације и отјерајте политичку гамад у прошлост.“
Коме је ово упућено? Ко у име народа који већински у то не верује сме да призна геноцид? О каквим репарацијама је реч, кад подносиоци и коспонзори нацрта резолуције, а и бошњачки функционери, сем неких неопрезнијих или глупљих, упорно тврде да предложена резолуција нема никакве везе са инкриминисањем српског народа и са Србијом, већ се њено доношење предлаже из виших цивилизацијских и симболичких разлога (нпр. проф. Сеад Турчало).
О терању „политичке гамади у прошлост“ одлучује се на изборима, али то није тема овог осврта, иако је за Снежану Чонградин вероватно важно.
Ако интертекстуално сагледамо сусретни паралелизам у острашћеној колумни Снежане Чонградин и распеваном одзиву Емира Хаџихафизбеговића, добијамо следећу слику наших невеселих српских прилика – Срби су добар и частан народ, али, као да су малолетни или дебилни, већински необавештени, заведени и систематски од злочиначке власти погрешно учени да у Сребреници није извршен геноцид над Бошњацима (ту су ваљда нешто мутили и Ефраим Зуроф, Јехуда Бауер, Гидеон Грајф, амбасадори Израела и Ирана…) и да се Србима, заправо, од деведесетих година стално, на овај или онај начин, (нелегалним и нелегитимним политичким одлукама, погромима, прогонима, бомбардовањем…) ради о глави; и кад их убијају, Срби не треба у то да поверују; Срби, бива, нису геноцидан народ, али су геноцидно одговорни, јер политичко поверење доследно поклањају фашистима које би што пре требало да отерају у прошлост.
На оваквим изопаченим премисама, тлапњама и неистинама не може се градити срећна будућност Балкана, ма колике су силе залегле да их прикажу једином истином и наметну за сва времена.
Господин Хаџихафизбеговић би добро учинио да остане при, како сам каже, „чврстој одлуци да се на дужи период јавно не оглашава“ и да свој несумњив таленат непатетично и с мером посвети глуми.
А од Снежане Чонградин и они који се са ставовима које износи углавном не слажу, а читају „Данас“ (веровали или не, има и таквих!) из њеног пера/рачунара очекују квалитетније и брижљивије обделане текстове.
