Тамара Бабић: Баук меморандума (поново) кружи Србијом
Некима неразумљив и превише магловит, а другима пак сувише конкретан и подразумевано јасан, меморандум је, као појам одређен знатно широм садржином од оне на коју се директно односи, још једном покренуо колоплет спорова у чијем су темељу проблеми саморазумевања, споразумевања и подразумевања у српској политичкој култури, когницији и имагинацији. У протеклим недељама могли смо видети како се два различита текста, настала у размаку од 40 година, своде на једну логичку, идејну и политичку раван, чији медијски облик данас видимо у јавности. Политичка и медијска употреба појма меморандум знатно је шира од речничке дефиниције, у којој се налазе и два, за нашу тему релевантна, значења. Прво га описује као „дипломатски документ, дипломатска нота у којој се износи захтев, предлог или мишљење о неком политичком питању”, a уз то он може бити и „писмо, представка (обично властима)”.[1]
Текст који је првобитно прочитан на студентској трибини о статусу Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, одржаној у Крагујевцу, објављен је потом на друштвеним мрежама под насловом „Меморандум о Косову и Метохији”. Убрзо се код неких медија, који се представљају као опозициони, појава тзв. студентског меморандума почела повезивати с појавом Меморандума САНУ из 1986. године. Реч је о два документа који се не могу тако једноставно поставити паралелно јер се, поред обима, тематике и контекста настанка, разликују према намени и циљу деловања – што је, према критичарима склоним тражењу неодрживих симетрија, и најспорнији аспект њиховог постојања.
Студентски „Меморандум” веома је кратак текст који стаје у четири слајда (и заузима приближно једну страну). У документу објављеном 17. маја 2026. налазе се четири тачке, које представљају неке од перспектива кроз које се може изразити став о тренутном и будућем статусу Косова и Метохије. Оне се постављају као питања – о уставном, културном, међународном и грађанском аспекту проблема статуса јужне српске покрајине. На њих је одговорено сажето, у споју националних и грађанских идејних разлога, са аргументацијом која се подједнако ослања на појмове културе, идентитета, историје, устава и међународног права. Тај текст шаље јасну политичку поруку и обраћа се јавности с циљем подсећања на вредности које се препознају као заједничке већинском делу нације.
Израз лицемерја
Меморандум објављен 1986. потекао је из Српске академије наука и уметности. У његовом састављању учествовала је група академика, али је у том тренутку објављен без знања и сагласности састављача и управних тела САНУ.[2] Реч је о нацрту текста чији је циљ био да одреди и протумачи доминантне економске, друштвене и политичке проблеме који су угрожавали опстанак Југославије, при чему је нарочита пажња указана проблему положаја НР Србије и њених покрајина, што се види и из тога што је меморандум подељен на два дела: „Криза југословенске привреде и друштва” и „Положај Србије и српског народа”. Реч је о обимном тексту (око 50 страна), у ком се износе научно испитани и утемељени ставови о поменутим питањима – у другом делу нарочито о положају Срба у Аутомној покрајини Косово и Метохија, који су били изложени систематском насиљу и дискриминацији с јасном геноцидном намером. Идеја с којом је документ настао била је да властима предочи скуп сазнања којима би се требале руководити при доношењу одлука. Он је, дакле, писан као вид упозорења националне интелигенције државном руководству, у ком су најзначајнији проблеми који су паралисали прво Југославију, а онда и Србију, прецизно наведени и описани, заједно с предлозима за њихово решавање.
Бреме оновремених, накнадних и савремених тумачења – више саме појаве, главних идеја и неких делова, него целине – Меморандума САНУ, које га чини контроверзним много више него оно што је у њему написано, неретко се пребацује на свако јавно показано интересовање Срба за српско национално питање. То је нарочито видљиво у условима ирационалног страха од српског национализма, чије се, у реалности непостојеће и(ли) минорно, присуство на политичком спектру врло често, а највише у кризним тренуцима, по потреби привиђа свакоме чији је интерес да утврди већ одавно припремљене и сервиране ставове, дискредитујући свакога ко им приступи не само са националног, већ и са здраворазумског становишта. Могућност да се рационално и јавно дискутује о ономе што је написано у оба меморандума укинута је давно пре њихових историјских појава, друштвених утицаја и политичких импликација – она је положена у темељ друге југословенске државе, заједно с пропагандним аксиомом о српској кривици.
И један и други меморандум настали су као израз реаговања на актуелна дешавања у држави – и поред многобројних лако видљивих разлика, континутитет међу њима постоји и обухвата (барем) две историјске равни: ону која се тиче садржаја и ону која се тиче реакција на садржај. Када је реч о првој, свакоме ко је прочитао оба текста јасно је да, у погледу питања Космета, старији говори о узроцима и предвиђа последице, те да је настанак Студентског меморандума управо потврда да су аутори Меморандума САНУ били у праву.
Реакције које поглавито стижу из кругова који себе сматрају грађански оријентисаним показују континутитет у односу према намери и способности српске интелигенције да се – научно и(ли) политички ‒ бави националном егзистенцијом: она се не тумачи с обзиром на сопствени смисао (који јој даје њен текстуални облик), већ јој се он додељује на основу тумачења оних који заступају идеологију и интересе који су с њом у сукобу. То је разлог зашто највећи број критика које мешају и поистовећују ове меморандуме звучи као да су их изговорили или написали људи који те текстове нису прочитали. Они то уистину нису ни морали, јер се идеологија заснована на премиси о српској кривици у ситуацијама побуне против њених тековина и аксиома брани већ задатим мишљењима, инвективама и етикетама.
Невоља с налозима идеологије лежи у томе што се у њима износи мишљење о ком се не мора размислити пре него што се изговори, јер се резултати тумачења посматрају као вечно истините чињенице ‒ таква мишљења се већ деценијама не преиспитују, већ се понављају. То може довести до чудних ситуација, када једна иста особа истовремено прокламује и напада исте вредности и(ли) појмове. Тада се дешава да појмови прихваћени као универзално добри – демократија, аутономија универзитта, грађанска права, владавина права, правна држава, европске вредности, цивилизација ‒ одједном то више нису ако се нађу у идеолошки неодобреном и неприхватљивом контексту. Управо је то случај и с критикама које се студентском меморандуму упућују с „грађанског” становишта.
Будући да се у том делу јавности већ усталило елементарно непоштовање устава када је у питању политички статус јужне српске покрајине, и да је теза о српској кривици препознатљиво идеолошко обележје њихове медијске политике, њихов однос према Студенстком меморандуму није изненађујућ. Ипак, треба се осврнути на израз лицемерја који у другачијој ситацији вероватно не би био толико очигледан, а тиче се њиховог односа према универзитету и образовању.
Појмови прихваћени као универзално добри одједном то више нису ако се нађу у идеолошки неодобреном и неприхватљивом контексту
Тежећи томе да Студентски меморандум повежу с Меморандумом САНУ, смештајући их у магловито поље илузија о малигном националном утицају и некаквом „десном скретању”, најгласнији критичари тог меморандума превиђају непосредан повод који је – вероватно – определио студенте да се експлицитно одреде према косовском питању. То је, наравно, питање судбине Универзитета у Приштини с привременим седиштем у Косовској Митровици, које се отворило с најновијим – и вероватно завршним – пакетом мера којима привремена власт на Косову планира да коначно уклони српске институције и народ. Чињеница да се тај аспект борбе за српско универзитетско и опште образовање не помиње – ни у критикама упућеним студентима, власти и(ли) опозицији – сведочи о томе да границе њихове подршке просветитељским вредностима, оличеним у систему образовања, не поставља разум, већ АВНОЈ, НАТО и ЕУ.
Злогласна етикета
Један од многобројних проблематичних аспеката постојања тзв. државе „Косово” тиче се управо образовног система, који је с једне стране преплављен страним школама и колеџима, а с друге национално-идеолошки усмерен ка потврђивању историјских фалсификата у циљу псеудонаучног правдања тренутног политичког стања. Такво стање, које се коси с елементарним вредностима државног образовања – о којем сведоче још само преостале српске образовне институције – могло би бити упозорење остатку српске нације, који ушушкан у дубинама (засад још увек) свог државног и културног простора неретко заборавља на то да се на његовим границама види и мења будућност.
Уплив идеологије, одсуство научности и страни капитал јесу појмови који се, доведени у везу с образовањем у Србији, у грађанистичким медијима оцењују као негативни. Такође, радна и грађанска права студената и наставника били су честа тема лево-либералних симпатизера студентског покрета. Ипак, њихов однос према меморандуму показује да су и то вредности с врло јасним, не само идеолошким, него и територијалним границама – оне се односе на универзитетске центре у целој Србији, осим на Косову. Зато што оно није Србија и(ли) зато што се та права и вредности не односе на Србе ван Србије?
У страху који од једне колективне научно-друштвене студије и једног политичког прогласа може направити баука под именом Меморандум крије се много тога
Закључујући текст ставом да је „очување Косова и Метохије заједнички именитељ свих наших настојања” аутори Студентског меморандума су показали да то питање тумаче не само у културном контексту, већ и са становишта уставности, грађанских права, правне државе и владавине права. Таква перспектива у погледу на статус Косова и Метохије у потпуном је складу с оним што њихов покрет представља као свој политички програм – те је тај текст адекватан и легитиман начин обраћања широком и потенцијалном бирачком телу. Он показује да је питање очувања српског народа и државности на Космету демократско и грађанско, те да би они којима је проблем да подрже егзистенцијално угрожене људе у јужној покрајини само зато што су Срби морали да их подрже зато што су људи, грађани и радници – чија права не би требало да зависе од тога у којој држави живе.
С друге стране, критике упућене с изразима неверице и негативног изненађења откривају несклад и дезоријентисаност управо оних који их изричу – плашећи га се из два разлога: јер га ипак разумеју или зато што заправо не разумеју оно што мисле да једино они разумеју. У страху који од једне колективне научно-друштвене студије и једног политичког прогласа може направити баука под именом Меморандум крије се много тога, а можда највише митска свест, која некад безгранично шири, а покаткад и неподношљиво сужава човеков поглед на свет. Управо се митски поглед на питање Косова и Метохије превише често спочитава главнини српског народа баш из оних центара преплашених бауком Меморандума, који је у стварности ништа више од онога што се, некад јасно, а чешће изобличено, види у сопственом одразу у огледалу.
Постоје текстови који би се по својој садржини могли назвати меморандумима, али је само један од њих код нас препознатљив управо под тим именом. Меморандум САНУ познат је, нажалост, много више према посредним увидима, нетачним закључцима и идеолошким критикама, него по својој садржини, чија је научна, друштвена и политичка релевантност опстала до данас. У њему је, као и у косовском миту, с којим се често повезује, и данас могуће пронаћи мноштво слојева који доносе различите типове истинитости ‒ за разлику од мита о Меморандуму, који чине асиметричне симетрије, нелогични закључци и неретко вулгарне лажи.
Његово име постало је етикета која се додељује онима који се препознају као настављачи непожељних мишљења и иницијативе, те је одабир таквог имена за документ који се бави само једном од тема које се Меморандум академика дотиче – планирано или не – његовој појави дао додатну димензију, а време ће показати да ли ће имати приближну историјску тежину.
Тамара Бабић је докторанд српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2011, 682.
[2] „Меморандум САНУ” одговори на критике, САНУ, Београд, 1995.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Insajder Video
