Свјат Павлов: КАКО ЈЕ ИЗГУБИО НАЧЕЛНИК НАЧЕЛНИКОВИЋ
Пораз Александра Вучића на парламентарним изборима у Србији изазвао је у Русији специфичну реакцију.
Док Срби славе, руски државни медији оплакују губитак последњег бастиона руског утицаја на Балкану. Али кога они заправо штите: Србију, Русију или уобичајену слику света власти?
Недавно се у Србији десило оно што су милиони грађана ишчекивали готово две године. На ванредним парламентарним изборима „Студентска листа“ је убедљиво победила коалицију Александра Вучића, добивши 52,65% гласова у односу на 39,22% код владајуће странке.
Вучић је признао пораз, али се није одрекао своје уобичајене улоге заштитника државе од свих могућих заверa. Према његовим речима, победници следе туђи план, који су разрадиле европске земље и америчка „дубока држава“.
Штавише, предвидео је да ће већ у пролеће следеће године нове власти приступити антируским санкцијама. Ове изјаве су спремно преузели руски државни медији.
У тексту РИА Новости, Вучић се појављује као готово последњи заштитник српског суверенитета. Агенција га назива „човеком-легендом“, а победничке студенте приказује као прозападну политички неискусну масу.
Док је на власти био Вучић, типични Начелник Начелниковић, Србија је из неког разлога сматрана пријатељском Русији. И то упркос испорукама српског оружја Украјини, непризнавању Крима и Донбаса и загрљајима са Зеленским. Главно је да влада социјално близак и разумљив Начелник Начелниковић, а не тамо неки студенти.
Али ако је српски народ заиста братски према руском, зашто се његова воља доживљава као претња Русији? Зар пријатељство два народа зависи искључиво од једног начелника?
Можда неки руски коментатори искрено сматрају да је Вучић српски националиста и конзервативац. Узалуд. Овај „патриота“ је у своје време подржавао Хилари Клинтон и слао своје министре у штаб Камале Харис.
На речима је он бранио православље, традицију и национални суверенитет. У пракси, његова владавина праћена је корупцијским скандалима, потчињавањем државних институција партијским интересима, уступцима по питању Косова и упорним стремљењем ка ЕУ. Једном речју, типичан цигански политички плес у духу филмова Емира Кустурице.
Баш ова политика, а не скривена дејства страних обавештајних служби, извела је Србе на улице. Међутим, постоји околност која се нимало не уклапа у руску пропагандистичку слику.
„Студентска листа“ уопште не намерава да прекида односе са Москвом. У њеном програму је војна неутралност, одбијање испорука оружја у зоне конфликата, заштита територијалног интегритета Србије и признање Косова као њеног саставног дела. Питање чланства у ЕУ треба да се решава на референдуму.
Штавише, представник покрета Јово Бакић директно је саопштио да Србија не намерава да уводи санкције против Русије и да одустане од руског гаса. По његовим речима, Срби поштују Русију као велику силу, историјског партнера и у многим случајевима заштитника.
Наравно, „Студентска листа“ није јединствена национално-конзервативна сила. То је широк покрет који окупља људе најразличитијих уверења. Али српски десничари добро разумеју: уклањање Вучићевог партијског монопола неопходан је услов за обнову самосталне националне политике.
Тако настаје парадоксална ситуација. Политичар који је изгубио тврди да ће његови противници обавезно издати Русију. Сами победници тврде супротно. Међутим, руски званични медији више воле да верују социјално блиском начелнику.
Српски избори су нас подсетили да међународни односи нису окупљање угледних људи где се све решава по правилима и старим везама. Понекад народи имају дрскост да сами бирају своју власт. Из тога следе два закључка.
Почнимо са лошим: судећи по реакцији руске државне пропаганде, Русији је веома непријатно у свету где народ нешто одлучује.
Добра ствар је у томе што свет без многовекторних начелника уопште не мора бити русофобичан.
(Телеграм канал „Обыкновенный царизм“; превео Ж. Никчевић)
