Кроз дугу историју страдања и немирења са ропством и неправдом, навикнути на невољу и погибију, загледани у Обилића, рађани по збјеговима, раскућени по катунима, у вјечитој немаштини Црногорци и Херцеговци су сваки дан живјели више у пјесми и од пјесме, него на земљи и од земље. У страшном сјећању на Косовску драму и на све њене чинове који су јој се у ропству и прогонству дописивали, сваки тај пјесник је знао за Старца Вујадина са обадва сина и сваки је бар једном запјевао и завапио: „Ђевојка је своје очи клела“. У непојмљивој жеђи за слободом та клетва је изгледала као ужасни начин спасења. Не гледати и не видјети толико патње. И као логичан наставак ове клетве јесте и неизбјежни сусрет са страшним мјестом на које се стиже, са кога се бјежи, али и на коме се мора постајати. То мјесто је ваљда још у најранијој младости видио и Његош, као кулу на девет тавана, под којом је крвава апсана. А из тог мучилишта непрекидни низ ченгела, вјешала и стражевога коља са кога се циједе и диме главе од јунака, међу њима и братске главе. О том Његошевом виђењу Рајко Петров Ного ће запјевати:

Звијезда се до звијезде злати,
Крвав уштап као божур никну.
Мрки брче, ђе ћеш окапати.
У Мостару или у Травнику.

Тако су од Косова па до данас припремани сви наши бојеви и плаћане све наше буне и све наше побједе. Главама и пјесмом. И тако су и најцрњи удеси иза себе остављали нешто неуништиво, побједничко, вјечно и Христово. Срби су једини народ који има сазидану кулу од сопствених лобања, Ћеле-кулу. Грађевину од непроцјењиве вриједности. Са тим наслеђем наши преци су сачекали бој на Вучијем Долу.

И да се не огријешимо, браћо, и да не заборавимо историјске чињенице. И прије и послије Вучјег Дола крв се лила и јуначко прегнуће није престајало. Годину дана раније пукла је Невесињска пушка, а њен плотун је одјекивао низ цијелу Херцеговину и Босну. Рупар, Тунгуз, Љубибратић, Ковачевић, Сочица, два Јововића, Павловић, Вукотић, Баћовић, Даковић, Церовић и још небројени устаници и јајоши су подигли на ноге цијело српство, потресли царство и узбунили Европу. Гинуло се на Грацу, код Невесиња, код Билеће, на Горанску, од јесени до прољећа на Муратовици, грдно се пострадало на Крсцу Голијском. А двадесетак дана након вучедолског успјеха на Фундини су војводе Кусовац, Пламенац и Марко Миљанов до ногу потукли елитну турску војску пристиглу из Скадра, Египта и Анадолије. Но, сва ова бојишта ће препустити прво мјесто Вучијем Долу. Можемо за то тражити различите разлоге, али први разлог је у суду који је донијела српска поезија. Она је по својим унутрашњим законима Вучијем Долу додијелила улогу освете Косова.

У најсвеобухватнијем приказу битке Радован Бећировић нам доноси слику како на бојиште стижу чете са свих страна. Од Цетиња до Невесиња сва црногорска, брдска и херцеговачка племена просто јуре на бојиште, војска долази на зборно мјесто, причешћује се, вијећа и заклиње Богом и свецима:

„Да три паше султанове срете на До Вучји, Косово да свете.“