СВЕТИЊА ЖИВОТА И ЧЕДОМОРСТВО: Успомене на чика Столета Адашевића
Фотографија: илустрација / Pravda.rs
ЗАШТО ИЗУМИРЕМО?
Србија изумире огромном брзином, и ускоро више никакви избори, од оних за кућни савет до државних, неће бити важни. Нас једноставно нема. Један од кључних разлога наше смрти је абортус – утробно чедоморство. Реч је српском аутогеноциду. Тај грех није само „биолошки“ – он је религиозно –метафизички.
О њему је свештеник Владимир Зјелински, у свом огледу „Благодарење животу – од биоетике ка Премудрости“ рекао:“Приликом вештачког прекида трудноће учествују најмање четири особе: лекар (или медицинско особље), трудна жена, њен партнер и сам плод. Првих троје склапају својеврсну заверу за уклањање четвртог. Та завера је само једна ћелија оног злоћудног тумора који је својим метастазама проникао и окружио читаво савремено друштво. „Тумор“ под називом „абортус“ прераста у идеологију (чији део може да постане и биоетика), која свуда продире обично у „дифузном“ и не исувише аргументованом облику. Њена фразеологија се врти око речи о слободном избору материнства и одсуству истински човечијег живота у прво време после зачећа, итд. Међутим, програм те идеологије нема никаквог значаја; одлучујућа постаје њена отровна функција, која се састоји у разводњавању природног и спасоносног осећања греха или осећања кривице, које се спонтано појављује приликом убиства зачетог плода у сваком стадијуму његовог развоја. Та функција разрађује и одговарајуће виђење човека, које крчи пут ка оправдавању његовог убиства у првим данима његовог постојања.
Основна теза те идеологије (антицрквене по својој суштини) ослања се на одсецање сваког онтолошког значаја човечијег живота и на утврђивање радикалне, рационалне случајности сваке човечије личности.“
Да ли је сада јасно зашто Србија нестаје?
Недело које чинимо самима себи, аутогеноцид који се збива пред нашим очима – ваљда је јасно зашто нестајемо.
О томе нико ништа. Осим неких муцавих, немоћних причица, у које не верују ни они што их причају.
Ко зна колико Карађорђа, војвода ппут Степе и Мишића, научника попут Тесле и Пупина, уметника какав је Црњански у овој земљи никад није рођено…А и они који се роде, немају среће – јер се не може градити срећа рођених на убиству нерођених…
КО ЈЕ БИО СТОЈАН АДАШЕВИЋ?
Као вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку знао сам једног човека који се, јавно, покајао за оно што је учинио као гинеколог – абортер. Био је то чика Столе Адашевић. Хоћу да га поменем, да се његов пример не заборави.
Чувени српски гинеколог др Стојан Адашевић престао је да ради абортусе након што је путем ултразвучне технологије и током саме медицинске процедуре уочио живо срце нерођеног детета које куца, што је потпуно срушило његово дотадашње медицинско уверење да је фетус само део мајчиног тела. До тог преломног тренутка, током своје дугогодишње каријере, извршио је између 48.000 и 62.000 прекида трудноће. Говорио је:“Побио сам град величине Смедерева!“
Током студија на Медицинском факултету у Београду (1951–1957), др Адашевић је учен тадашњој званичној медицинској доктрини. Професори су тврдили да је дете живо тек са првим плачем и првим удахом. Пре тога, фетус је сматран обичним „органом мајке”, попут зуба, слепог црева или бубрега, па се и абортус третирао као рутинско одстрањивање оболелог ткива.
Прекретница се догодила са развојем нових технологија и увођењем ултразвучног апарата у свакодневну праксу. Путем ултразвука, доктор је по први пут јасно видео фетус стар два и по месеца како се помера, миче ручицама и сиса свој палац и контраст када би само 15–20 минута након тога, током операције, делови тог истог тела завршили на његовом столу у киретани. Нарочито га је погодило трзање живаца на истргнутим удовима, што му је уживо доказало да је реч о живом бићу.
Адашевић је описивао да су га дуго прогонили снови у којима је видео децу која се играју на ливади, а када би им пришао, они би у страху бежали од њега. Најдраматичнији тренутак за њега био је када је током једног тешког абортуса извадио комад ткива и угледао људско срце које је још увек куцало. У том моменту је схватио да не врши обичну медицинску интервенцију, већ да одузима људски живот.
ЛИЧНО СВЕДОЧЕЊЕ ПОКАЈНИКА
Након овог сазнања, др Адашевић је донео одлуку да више никада не уради ниједан абортус. Остатак свог живота посветио је залагању за заштиту нерођене деце, говорећи да „није довољно грех признати и покајати се, већ га треба и окајати”. Одржао је преко 280 предавања широм земље, имао на десетине телевизијских наступа и активно ширио свест о светињи живота.
Говорио је ( интервју часопису НИН; фебруар 1998):“Ја сам 1988. године извршио последњи од многих абортуса и то на вереници једног свог блиског рођака. У току те операције, чије детаље не могу да изнесем без потресености, мени се скинула мрена рутинираног гинеколога – абортера и са ужасом сам у себи открио убицу! Тада сам се заклео да никад више то нећу чинити.
Моје размишљање одвело ме је консултовању двотомних „Правила Православне Цркве са тумачењима“ чувеног епископа далматинског Никодима Милаша из 1895. и 1896. године, штампаних у Новом Саду, као и списима великог теолога Јустина Поповића. О намерном абортусу се ту недвосмислено каже да је реч о чедоморству и убиству. Пошто су се у прошлом веку тиме осим нежељених трудница бавиле и разне бабице, свима заједно се прописује десетогодишње кајање. „Не треба уосталом продужити до краја живота вријеме њиховога покајања, него их треба примити после десетогодишњег рока и судити о излијечењу њиховом не по времену, него по начину кајања“, закључује се у Правилу 2. Василија Великог, које наводи епископ Милаш.
Ако сам ја, дакле, могао сазнати шта је воља наше Свете Цркве, онда су то и други лекари православне вере дужни да учине и усвоје. Нажалост, садашњи пастирски рад СПЦ опасно је толерантан према оним лекарима који су, уствари, утробни чедоморци-абортери, па не само да их не одвраћају од тог злочина, него им још и освећују славски колач и у њиховој кући једу славско живот натопљено крвљу невине деце! Ја се са тим никада не могу помирити, јер сви ми знамо којим су новцем материјална добра у тим домовима набављена.“
Овај глас упозорења очито никог није пробудио.
ДОСЛЕДАН ДО КРАЈА И СВЕСТАН БУДУЋНОСТИ
Бивао је чика Столе и у мом Чачку. Држао предавања, учествовао у покајничким литијама које су организовали брат Томо Брајовић и богомолници. Дао ми је, да делим, пластичне моделе тромесечног фетуса, да људи виде о чему је реч кад причају да је фетус „ткиво мајке“. Причао ми је и о томе како је, кад је престао да ради абортусе, имао знатно мање новца него пре. Једном му је син, пун пубертетских жеља ( нормалних, али у поштеној Србији тешко остваривих ), тражио да му купи скупе патике, и, кад је чика Столе рекао да нема новца, овај ће:“А како твоје колеге?“ Онда му је отац понудио трофејну пушку и рекао:“Ево, гледај с прозора, па ако видиш неког с добрим патикама, ти пуцај у њега, скини му патике и обуј!“ Овај је жестоко негодовао, а чика Столе ће:“Е, то ти тражиш од мене – да неког убијем, па да ти купим патике“.
Чика Столе је знао шта долази. Тако је у једном интервјуу ( већ поменутом, датом Бранку Ђурици, за НИН ) наговестио будућност која нас чека:“Ми смо данас суочени са могућношћу да се асексуално стварају људска бића, у материцама жена сведених на ниво инкубатора, или нешто боље – кокошака носиља. Постоји и теоријска назнака да ће се можда материце жена моћи заменити материцама шимпанзи! Емоције, или оно што се назива мајчинском љубављу према сопственом детету овде су искључене, или бар максимално редуковане и нико данас не зна какве ће то имати реперкусије на психичко здравље новорођеног клона. Поготово евентуално рођеног од шимпанзе! У сваком случају, то биће се производи са циљем да се развија и живи до десете године живота, а онда подвргне оперативном одузимању делова организма, зарад уграђивања онима који су толико богати да то могу да плате и који су дали свој генетски материјал (на клонирање). Зар то није остварење хитлеровско-менгелеовских најцрњих снова о „иберменшу“? Нацистички логори би, према оваквим установама, изгледали као забавни друштвени клубови.
Бескрупулозни следбеници др Менгелеа вероватно и ту имају решење: манипулацијама на мозгу могуће је људско биће свести на ниво дигестивног тубуса, то јест организма који се са једне стране храни, а са друге избацује фекалије и урин. Такве ужасе, о којима се не усуђујем ни да мислим, данас је могуће видети само по азилима оне несрећне деце која су прележала тежак менингитис: изгледају лепо, права и здрава, али је свака комуникација са њима немогућа…
Дакле, све у свему једна ужасна визија. И мада Југославија није учествовала на париској конференцији против клонирања, Српска Православна Црква би морала, као морални и духовни стожер Српског народа, заједно са нашим генетичарима и лекарима да расправља о томе и донесе свој суд.“
ИМА ЛИ НАДЕ ЗА СРБЕ?
Србија, рекосмо, умире. Људи попут Стојана Адашевића нема на видику. Нема ко да говори истину. Не да мрмља, него да говори. Ако све то знамо, онда је заиста срамота питати Бога зашто нам се све ово дешава и шта смо ми Њему згрешили. Српски проблем је пре свега религиозно – морални, па тек онда политички. Или, што би рекао Владимир Дворниковић, Срби имају високе моралне критеријуме, које увек примењују на друге, али никад на себе.
Има ли пута спасења?
Има – то је пут покајања. Јер српски Бог, Христос, јесте Бог покајника, о коме Писмо каже:“И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима Његовим: Зашто са цариницима и грешницима једете и пијете? И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави лекара него болесни. Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање (Лк. 5; 29–32).“
Позива нас Христос да се кајемо. Једино питање је – хоћемо ли?
Од одговора на то питање зависи наша будућност.
Бог да прости душу Стојана Адашевића, а нас да просветли и помилује.
