СВЕТИ МУЧЕНИК ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

 

        СУМЊЕ И КОЛЕБАЊА

За усташоидне Хрвате, српско страдање у НДХ је мит. Један од оних који су оличење тог страдања, Свети новомученик јасеновачки Вукашин, за њих је такође мит. (1) Али, лик старца Вукашина је камен спотицања и стена саблазни и за неке међу нама.

Зашто?

Зато што Титови комунисти никад нису дозволили Србима да попишу своје жртве и да их подробно идентификују.

Ко је хтео да се бори за пуну истину, бивао је ућуткан, на овај или онај начин. И сада нам неоусташе из Хрватске академије знаности и умјетности прете – спречиће нам пут у пропалу ЕУ (нарочито ово У, латиницом ) ако се будемо бавили својим жртвама у Јасеновцу.(2)

Али се ми морамо бавити својим жртвама. Зато овај запис о Старцу Вукашину.

Крећемо од сведочења о још једном Мандрапи, његовом сроднику, у логору смрти.  Да се види да је та породица постојала.

 СПАСОЈЕ МАНДРАПА У ЈАСЕНОВЦУ

        Ево шта каже Вукашин Жегарац у Београду 1942, пред Недићевим Комесаријатом за избеглице:“Бацили су нас у једну отворену шупу, која је била под водом, јер је тога дана падала киша и снег. Кад смо стигли у ту шупу, била је већ ноћ увелико. Уморни и испребијани и прегладнели морали смо одмах да легнемо у ту воду. Нису нам дали времена ни толико да се како тако снађемо и сместимо. Тако у води преноћисмо ноћ. Кад сам се ујутро смео да дигнем (јер нам није било допуштено устати пре одређеног знака, па чак и главу подићи), било је на нама 10 сантиметара снежног покривача. Био сам укочен као клада. К томе су усташе целу ноћ обилазиле ту шупу и кундачили нас. Псовали су нам све што нам је најсветије. Разуме се, да ујутро многи нису више стали на своје ноге. Много их је остало укочених и на мртво премлаћених. Крај мене је лежао Спасоје Мандрапа, чиновник финансијске дирекције из Сарајева и он је остао мртав, јер су га ноћу премлатили.“(3)

        Мандрапе су постојале.

        Још један Мандрапа је убијен у Јасеновцу.

 

        КО ЈЕ БИО СВЕТИ ВУКАШИН?

Крајем маја сваке године у СПЦ се помиње Свети Вукашин Јасеновачки, од Мандрапа родом из Хецеговине, чија је породица живела у Сарајеву и била веома угледна и побожна. Доведен је у Јасеновац да би био заклан са хиљадама других Срба. Усташе су се, једне ноћи, такмичеле у клању, и највише жртава је побио извесни Жиле Фригановић (или Фрковић). Усташки зликовац, видећи Вукашина како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља, рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудео, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао и објавио.(4)

РЕЧ И ЧОВЕК

Лик Светог Вукашина није могао остати у српском мученикослову без пропитивања. Тако је Матија Бећковић, у једној беседи, о њему рекао:“О двехиљадитој години хришћанства уписан је Вукашин из Клепаца у свете српске мученике, а на икони новопросијаног светитеља нашла се његова реч: „Само ти, дијете, ради свој посао“.Седамдесетих година прошлог века у издању Јеврејске општине у Београду појавио се зборник успомена преживелих јесеновачких логораша: „Да се не заборави“.Ту је први пут објављен прилог психијатра др Недељка (Неда) Зеца у којем је описао сусрет са злочинцем који му се обратио за помоћ у време док је као јасеновачки заточеник радио у логорској амбуланти./…/

Чуло се, потом, да је старац Вукашин пре рата живео у Сарајеву, да је рано отишао из свог села, да се презивао Мандрапа, да је то чувена и честита породица, да су и други његови сродници пострадали у Јасеновцу … али, зачудо, нисмо видели ни његову крштеницу, ни његову фотографију. Иконописац га је видео и олицетворио као бркатог сељака у белој кошуљи, с прслуком и херцеговачком завратом, а прве његове иконе видели смо у Тврдошу и Острогу, у цркви у Земуну и Хановеру. И лик му је општи, збирни и заједнички, какво му је и име. Нови нос, нове уши, нове очи, нови лик и ново име добио је тамо камо се запутио.
Кад ме је деведесетих година, док сам ишао у Житомислић и Пребиловце, пут навео на Клепце упитао сам за старца Вукашина, али нико од оних које сам заустављао и питао није о њему ништа знао. Најпре сам помислио да Вукашин, можда, и није био из Клепаца и да се није тако ни звао. Могуће да се звао Вукашин из Клепаца, а да није ни Вукашин, ни из Клепаца. Др Зец записао је оно име које му је поремећени џелат казао или како је запамтио да му је казао. А то је поуздано једино ако је један тачно запамтио, а други тачно записао. Али, могуће омашке небитне су и не тичу се суштине. Могао је то бити Крсто из Вукосаваца, Рашко из Тепаца, Вуксан из Сланаца, Вукман из Карловаца. И сви су они могли бити – Вукашин из Клепаца. Вук је збирно име српског народа. Вукашин, Вујадин, Вукота, Вуксан, Вучета, Вукашин само су изведенице из нашег заједничког имена. Старац Вукашин је и Стари Вујадин који не одаје своје јатаке ни за ноге, ни за руке, ни за лажљиве очи.

Несумњиво је оно најважније – да је тај један, који јесте, ма ко био и ма како се звао, пре него што је пострадао на правди Бога – рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао.“За остале појединости др Зец није се ни распитивао, па је име записано без презимена, онако како се именују светитељи.Неспорна је само та реч која је пала на страшном месту, у одсудном часу, и добила космичке размере као дело једино могуће унутрашње слободе. И ма како се звао тај који је то изговорио, он је постојао, и постојаће док постоји онај који је из њега проговорио и језик на којем је та реч изговорена. Света је реч,а не човек. Реч је посветила онога који ју је изговорио, повезала и благословила његов живот и његову смрт. Биографија те речи једино је истинито житије тог светитеља.Реч је света, и свето је оно што је рекла, и свет је онај који је изговорио, а ко је он био најбоље је знао онај чији је праобраз узео и који је из њега проговорио. Посветила је уста која су је изрекла и оног чија су то уста била. Да то није била реч Божја не би била ни изговорена, ни запамћена, нити би прешла пут од Голготе до вечног живота./…/Убица Жиле Фригановић сведочио је против себе и немамо разлога да му не верујемо. Помишљамо да претерује кад признаје колико је поклао, готово сумњамо да је могао заклати онолико колико се похвалио, не искључујемо ни могућност да је др Зец погрешно навео његово име, а једино не сумњамо у то да је реч која му је речена могао измислити.“(5)

Песник Матија Бећковић не изражава сумњу у речену реч, али као да изражава сумњу у идентитет старца Вукашина.

Миленко Јахура, у свом документованом истраживању овог случаја, бележи да се „може се поуздано закључити да је Василије – Васо Витковић из Љубушког, стар око 93 године, невино, мученички пострадао у љето 1941, у геноциду Независне Државе Хрватске над српским народом у Витаљини, МЗ Храшљани, општина Љубушки, да му му је је при мучењу ножем сечена брада и драна кожа са лица и да је присиљаван, од стране злочинаца- усташа, да каже: „ Живио поглавник “ и да је на то одговорио кољачима „Ради, синко, свој посао!“(6)

Што не пориче реч старца Вукашина. Учвршћује је као општи став српских новомученика.

        ФИЛОСОФ И СУМЊЕ

Философ Александар Пражић, у својој књизи „Национално самоубиство“ ( Пешић и снови, Београд, 2009), у којој поставља питање наше склоности колективном суициду, сматра да је Недо Зец целу ову повест измислио, и то по налогу комуниста. У њој му ништа није логично:“Пре свега, зашто би усташе имале психичке проблеме због учешћа у ликвидацији Срба’?/…/Али, чак и ако је било тако, зар је хрватска држава толико оскудевала у психијатрима из властитог народа, који би на прави начин прискочили у помоћ тао где су свештеници подбацили, да је душевно здравље својих елитних бојовника, па самим тим и борбену готовост хрватске војске, поверавала бризи припадника омражене мањине?/…/Ако су у Јасеновцу ликвидиране стотине хиљада Срба, зар је било тешко уклонити и једног тако незгодног сведока какав је био Недељко Зец?/…/Али, чак и ако допустимо да се све догодило баш тако, мада нам здрав разум говори да су све то пуке бесмислице, намеће се питање да ли је могуће за неколико сати заклати хиљаду и сто људи. /…/Дакле, све су то будалаштине, у које нико разуман не може да поверује, а ако и поверује, онда је сигурно посреди нека ирационална заслепљеност.“

Пражић се пита како је Фригановић, који се у клању такмичио с другима, могао да процени душевно стање старца Вукашина као стање апсолутног мира. Клање се одвијало као на покретној траци, па како је Вукашин могао то да гледа „са стране“? Зар је могуће да је усташа запамтио личне податке старца Вукашина у заносу клања, па их после пет месеци, пренео Зецу, који их је памтио све време у логору? Зар би усташа причао Србину како је клао Србе, а затим га молио за помоћ, и то на коленима? Зар би неко, коме су сечене уши и нос, од бола могао мирно да изговори речи које су му приписане?

По Пражићу, Недо Зец је био „слободњак“ у логору, кога су усташе трпеле зато што им је био потребан. Касније је, да би избегао сумњичење комуниста, направио конструкцију о којој је рече:“При том, сигурно није био толико маштовит да измисли епизоду са Србином који кољачу каже:“Ради ти, дијете, свој посао!“ То је, без сумње, истинит догађај, а доктор Зец, који је, чини се, доста времена проводио међу усташама, вероватно је чуо како га они кроз смех препричавају као забавну анегдоту. Те речи, кроз које се огласио српски самоубилачки порив, храбрећи неког млађаног кољача коме је у тренутку слабости задрхтала рука, он је касније искористио као шлагворт за своју прилично невешто срошену конфабулацију. /…/Трагање за одговором на ова питања упућује нас на хрватске комунисте као кориснике и могуће наручиоце измишљотине доктора Зеца.“

Тако каже Александар Пражић.

Већ му је одговарано, и то озбиљно и темељно.(7)

ХРВАТСКИ КОМУНИСТИ И ПРИЧА ДР ЗЕЦА

По Пражићу, хрватски комунисти, којих је било мало, али су на територији НДХ били распоређени на кључна места, имали су за циљ да на све могуће начине спрече освету Срба Хрватима због усташких злочина. Они су Србе партизане усмеравали против Срба четника, као и против Италијана, који су спасавали српски живаљ од усташа. Хрватским комунистима ова је прича одговарала двоструко – показала је усташе као неспособне да реше хрватско државно питање, а Србима као узор дала неког ко је спреман да га закољу без отпора. Јер, по Пражићу, „да је искористио близину усташине главе како би му одгризао уво или кажипрстом ископао око, те тако скупо продао свој живот, то би већ било вредно пажње и похвале. Овако, он је значајан једино као жалостан симбол српског суспрезања агресивности према непријатељу и њеног окретања на себе, као конститутивне слабости која је најодговорнија за трагичну судбину целог народа у међуратном, ратном и послератном периоду“. Канонизујући старца Вукашина, по Пражићу, СПЦ је озаконила архетип „што се, ношен фасцинирајућом снагом митских представа, преко аветињског архетипског лика светог кнеза, одрицања од царства земаљског и опсесивног зова косовске раке, испољава у нама као једно од најмоћнијих оруђа националног самоубилачког порива, који нас помоћу њих хипнотише, пасивизује, заглупљује и истрајно мами ка колективној пропасти“.

Пражић је, иначе, изразити критичар култа Светог кнеза Лазара:“Издавши овоземаљско ( и, самим тим, једино могуће) српско царство да би себи обезбедио место у анационалном небеском поретку, Лазар је стекао не само ореол српског светитеља, него и статус архетипског лика у болeсном делу расцепљеног националног бића“.

Косовски култ је, дакле, болесна појава, сматра Пражић.

ХРИСТОНОСНА ЖРТВА ИЛИ САМОУБИЛАЧКИ ПОРИВ

Шта рећи на све ово?

Наравно да су усташе имале психичких проблема због клања. Зато су непрестано пили и опијали, и живели у сталном страху. Ђорђе Милиша, аутор књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“, објављеној о сопственом трошку 1945 ( забрањена 1946. на захтев Ватикана ) прича да је Макс Лубурић стрепео од сопствене сенке. Том Милиши, касније новинару загребачког „Вјесника“, усташа Маричић, кољач, када се разболео од тифуса, био је присан; са њим је разговарао, призивао га, причао му о својој заљубљености. И претио му, повремено, да ће, кад се опорави, убити из револвера ( што се није десило ). И Милиша је био незгодан сведок, па је остао жив.(8)                                                                   Да ли је за неколико сати могуће заклати хиљаду и сто људи, у шта Пражић такође сумња? Ако се узме у обзир вештина клања, специјална сечива „србосеци“ израђена у Немачкој, која раде „брзо и ефикасно“, и демонска опседнутост кољача – то је могуће. Није свако клање извршено тако да коначно убије жртву, нарочито кад су у питању биле масовне ликвидације. Не треба заборавити да су у јаме често бацани полуживи и недоклани људи, који су данима умирали у највећим мукама, затрпани у хумке са лешевима.

У тренуцима крволочног заноса, довољно је угледати једну личност која делује мирно и сталожено, па да се сав занос, заснован на уживању у страху и мукама жртава, одједном сруши. Старац Вукашин је био ту негде, можда баш у реду за клање, а својим небеским, Христовим миром, сасвим одсутан. Фригановић му је, као таквом, име запамтио јер је Новомученик потпуно изашао из режима уобичајеног умирања логораша – његова неовдашња сталоженост је изговорила своје име које се заувек урезује у душу. И то је било зато што је Фригановић, видевши га и чувши, престао да буде машина за убијање, и дошао до прага људскости, које нема без савести. Као што смо рекли, неке усташе ( не све усташе, наравно, али ипак ) су осећале своје злочинаштво, па су тражиле помоћ – Фригановић не приступа Зецу као Србину, него као лекару, у ванредним условима логорског живота ( као што се десило Маричићу са Милишом ). Влатко Мачек, који је и сам био заточен у Јасеновцу ( у бољим условима него обичнин логораши, наравно ), помињао је једног усташу који му је рекао да зна да ће за својен злочине горети у паклу, али да ће горети за Хрватску.

СРПСКИ ПРОТЕСТАНТ О СРПСКОМ МУЧЕНИШТВУ

Домаћи протестант, Милош Богдановић, у својој књизи „Проклетство нације“, пориче било какву светост Светог ђакона Авакума који је, одбивши да се потурчи да би спасао живот, 1814. изговорио кликтаву песму српског христоносног страдалништва:“Нема лепше вере од хришћанске: Срб је Христов, радује се смрти!“

Богдановић каже:“Запазимо да он не велича Христову личност, већ саму хришћанску веру. Запазимо и то да ђакон Авакум не пева о Божјем карактеру, него о карактеру своје нације, што је такође другачије од, на пример, апостола Павла који уздиже Христову личност изнад заједнице светих:“Јер ми не проповедамо себе, него проповедамо Исуса Христа, Господа нашега“( Друга Кор. 4,5). На крају Авакум говори осветничке речи:“Скоро ћете и ви долијати…“, што је такође типична одлика непросвећених пагана, сасвим супротна Христовом учењу о љубави и благосиљању непријатеља/…/ Авакумово страдање се веома разликује од, на пример, страдања Исусовог ученика Стефана, који страда не због неке оружане побуне, већ због тога што браћу позива на покајање. У Стефановом последњем говору централна личност је Бог који је показивао љубав према јеврејском народу и који је од тог истог народа одбачен. Стефанове последње речи стављају у први план Христову личност и откривају дух љубави и праштања према онима који га каменују/…/“(9)

Наравно, увек треба да будемо опрезни кад протестанти тумаче Свето Писмо, јер га они пречесто тумаче pro domo sua.  Обратимо пажњу на речи које је Свети Стефан упутио Јеврејима који нису примили Месију, Господа Исуса Христа:“Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Којега од пророка не протјераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте, ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте“. ( Д. Ап. 7, 52-53 )

Свако писмен може да види да Првомученик Христов представницима СВОГ народа каже да су ТВРДОВАТИ, НЕОБРЕЗАНИ СРЦЕМ И УШИМА, као и да су ИЗДАЈНИЦИ И УБИЦЕ Спаситеља. Речи Светог Авакума Турцима да ће „скоро долијати“ личе на учтивост у односу на речи Стефановог праведног гнева. Да и не говоримо о томе да речи Светог Авакума да је СРБ ХРИСТОВ и да се, због тога, РАДУЈЕ СМРТИ, јер је Христос смрт победио, управо указују на средишње место личности Господње у исповедању Авакумовом, као и у Стефановом.Православна Црква је, и то је сасвим јасно, Црква Авакумова управо онолико колико је и Стефанова. А протестанти Цркву немају.

Они немају да покажу своје мученике за веру Господњу, какви су били српски попови и калуђери кроз векове.

Милош Богдановић подвиг Светог Вукашина сматра изразом гордости.        По њему, начин на који се Вукашин обратио кољачу није хришћански:“Од мученика Вукашина из херцеговачког места Клепци, усташе су тражиле да гласно викне:“Живео поглавник Анте Павелић!“ иначе ће га убити. ПОСЛУШНОСТ ЗАХТЕВУ НИЈЕ ЗНАЧИЛА ОДРИЦАЊЕ ОД ХРИШЋАНСКИХ ПРИНЦИПА,ВЕЋ ПОСЛУШНОСТ ИСУСОВИМ РЕЧИМА О БЛАГОСИЉАЊУ НЕПРИЈАТЕЉА ( подвукао В.Д. ). /…/Овакав пример страдања није био у стању да у срцу непријатеља побуди љубав, јер ПОБУДЕ ОНОГА КОЈИ СТРАДА НИСУ ИЗРАЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ХРИСТУ ( подвукао В.Д. ) и одбране хришћанских начела, већ су израз повређеног гордог ја. Христов дух опхођења према непријатељу је сасвим супротан. Он је показивао љубав и према онима који су га пљували у лице“.(7)

Богдановић не уочава да је старчево обраћање усташи присним „Дијете“ исто што и Христово благосиљање непријатеља, кога је демон обузео и навео на злочин. Његов небески мир и благосиљање убице били су усташи најстрашнија казна – он је ускоро полудео.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Став старца Вукашина није никакав израз српског самоубилачког порива, него реч свеколиког трпљења у Христу и веровања у коначну победу правде Божје, која је, после свега што се десило 1941-1945, казнила папине следбенике у Хрватској најтежом казном – непокајивошћу. Огроман број њих и даље верује да је усташтво било права ствар, и поистовећује се са злочинцима, чиме душе заувек губе – а има ли страшније казне од те?

Такође, ни то не смемо заборавити: поступак Светог Вукашина није био једини „модел“ деловања Срба у НДХ: огроман број њих није се дао клати – они су се против усташа борили са пушком у руци. Јер, и јунаштво и мучеништво су део нашег народног предања.

Хрватским комунистима могло је, из њима знаних разлога, да одговара да се прича о старцу Вукашину, али они ту причу нису схватили из дубине њене хришћанске сложености, нити су је могли схватити – јер, били су безбожници. Њу, можда, ни Недо Зец није схватио – он ју је само пренео. А Срби, који су страдали и умирали вековима, нису то чинили због „самоубилачког“ култа Лазаревог, него зато што су знали да, осим овог, постоји и вечни живот, и да је земна отаџбина, за коју се треба свим срцем борити, ипак само припрема за живот у небеској  Отаџбини, са Светом Тројицом.

Свети Вукашине Јасеновачки, моли Бога за нас!

                        ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ:

1.https://www.hkv.hr/hrvatski-tjednik/20958-sveti-novomucenik-vukasin-jasenovacki-izmisljeni-je-lik-srpske-pravoslavne-crkve.html

2.https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1119542/primitivni-ton-mrznje-sanu-stavu-hazu-moramo-odreknemo-mita-jasenovcu

  1. https://www.muzejgenocida.rs/dow/Jasenovacki-logor%E2%80%93Saslusanja-srpskih-izbeglica.pdf
  2. https://forum.krstarica.com/threads/zver-umorna-od-klanja-prica-o-svetom-starcu-vukasinu-klepackom.644680/

5.https://www.pecat.co.rs/2016/04/samo-ti-dijete-radi-svoj-posao-najvaznija-srpska-rec/

6.https://slobodnahercegovina.com/milenko-jahura-otkriva-starac-vaso-vitkovic-iz-ljubuskog-prvi-starac-vukasin/

7.https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:739588-NECE-MOCI-Nacionalno-samoubistvo

  1. https://pdfcoffee.com/qdownload/u-mucilistu-paklu-jasenovac-djordje-milisa-pdf-free.html
  2. http://www.enlite.org/prokletstvo_nacije.pdf

   ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ