СРПСКЕ МОНАХИЊЕ, СВЕТИЛНИЦЕ ХРИСТОВЕ – Посвећено мати Гликерији, игуманији манастира Ћелије
ПОВОД ЗА ОВАЈ ЧЛАНАК
Недавно се навршило осамдесет година од када је у манастиру игуманија ћелијска Гликерија ( Јањић ), која је у дванаестој години живота, по прозрењу и благослову Светог Јакова Арсовића, из Београда стигла у светињу у којој и данас пламса као воштаница пред олтаром Бога Живога. Касније ће у Ћелије стићи и њена сестра Антонина, славни иконописац, која је свој пут прешла и ушла у небеске обитељи. Осамдесет година живота је много, а камоли осамдесет година манастирског подвизавања. И ми, Срби, треба да узнесемо славу Богу што је ова духовна кћи оца Јустина жива и иде својим путем ка Ономе Који је једини Пут, Истина и Живот човека и света.
Тим поводом и овај текст – не да бисмо нашу драгу игуманију ћелијску уздизали до неба похвалним речима које њој, подвижници, нису неопходне ( јер се то, у духовном животу, тако не чини – да монаштво не би имало сувишна искушења, за њега се, у тишини и са благодарношћу, Богу молимо ), него да бисмо се сетили шта нама значе дивне монахиње српске, светилнице Јагњета Божјег у многој тами наших мученичких векова.
О ЖЕНСКОМ МОНАШТВУ
Женско монаштво представља саставни део живота Православне Цркве од њених најранијих времена. Од првих хришћанских девственица и подвижница, преко средњовековних игуманија и светитељки, па до савремених монахиња, жене које су се посветиле монашком подвигу дале су немерљив допринос духовности, богослужбеном животу и мисији Цркве. Православна традиција високо вреднује монаштво као “анђелски живот” – подвиг одрицања од света ради потпуније посвећености Богу. У том подвигу кроз историју су учествовали и мушкарци и жене под једнаким условима и по истоветном монашком правилу, при чему су жене прихватале постриг под истим условима и вођене сличним типиком као и мушкарци. Монахиње, исто као и монаси, полажу завете сиромаштва, девствености и послушности, стремећи идеалу хришћанског савршенства и заједници са Христом – Небеским Жеником, како су то описивали Свети Оци.
РАНА ЦРКВА
Корени хришћанског монаштва налазе се у апостолском добу и раној Цркви, када се јавља идеал девствености и подвижништва ради Царства небеског. Још у новозаветно време помињу се жене које су се посветиле Богу: Дела апостолска говоре о четири девојке – кћери апостола Филипа, које су живеле девствено и пророковале. Свети Игњатије Богоносац, у првом веку, сведочи да је по градовима Мале Азије живео велики број девственица посвећених Господу, упућујући им поздраве у својим посланицама. О тим раним подвижницама пишу и апологети другог и трећег века, попут Оригена, Тертулијана и Светог Кипријана Картагинског, који помињу жене заветоване на девственост ради Христа.
У прва три века хришћанства овај начин живота није још имао облик организованог монаштва у манастирима, али су постојале жене које су живеле аскетски, често остајући у породичном дому уз посвећеност молитви, служењу сиромашнима и очувању целомудрености. Називане су девственицама или удовицама ако су биле старије и без мужева. Рано црквено предање познаје и институт ђакониса – жена које су постављане да служе при крштењу жена и у добротворне сврхе. Иако ђаконисе нису биле монахиње у данашњем смислу манастирског живота, та служба показује да је Црква од почетка уважававала допринос жена посвећених Богу.
ПУСТИЊАШТВО И МАНАСТИРИ
Почеци пустињачког и манастирског живота у трећем и четвртом веку захватају и жене. Када су Свети Антоније Велики (умро 335. г.) и остали оци-пустињаци повукли у пустињу, убрзо их следе и ревносне хришћанке. Историја бележи имена раних пустињских мајки („амма”) – на пример, Света Марија Египћанка ( пети век), која је живела четрдесет седам година у пустињи борећи се са страстима и задобивши светост, или Света Синклитикија Александријска, чије изреке су ушле у зборник изрека пустињака. Те ране подвижнице, иако ван манастирских зидова, поставиле су образац женског подвига у тиховању, посту и молитви. Паралелно са пустињачким идеалом, у четвртом веку развија се и општежитељни (киновијски) облик монаштва. Свети Пахомије Велики, оснивач првих организованих манастира у Египту око 320. године, установио је и једну женску обитељ – према предању, у његовој монашкој заједници замонашила се и његова сестра. Убрзо после тога, женски манастири ничу и у Палестини, Малој Азији и широм хришћанског Истока.
Значајно је напоменути да од самих почетака монашког покрета, мада су мушки манастири бројнији, жене такође оснивају своје обитељи. Свети Јован Златоуст крајем четвртог века сведочи да је у то доба у Цариграду било отприлике једнако женских као и мушких монашких заједница. Житија бележе пример Свете Олимпијаде, ђаконисе Цариградске цркве, која је била блиска сарадница Златоустова и водила женску киновију (манастир) у Цариграду. Успостављање женских манастира утицало је не само на живот тих заједница, већ и на ширу црквену културу.
Проф. др Ксенија Кончаревић истиче да су женски манастири постали средишта духовности чији се утицај ширио и на жене које су живеле у свету, па чак и на велике богословске умове тога времена. Пример за ово је Света Макрина Млађа, сестра Светог Василија Великог и Светог Григорија Нисијког – она се замонашила и привела завету многе слушкиње на породичном имању, претворивши га у монашку заједницу. Њена духовност и поука толико су утицале на браћу да је Григорије Нисијски назива „Учитељицом”.
ЖИВОТ У МАНАСТИРИМА
У погледу устројства, женски манастири су у начелу следили иста правила као и мушки. Монахиње су полагале исте завете и пролазиле кроз идентичан обред пострига као и монаси. Црквени канони од четвртог века препознају постојање женских монашких заједница, називаних monasteria gynaecea, и прописују им слична правила управљања као и мушким манастирима. У почетку је било и мешовитих двојних манастира (monasteria dupla), где су у оквиру истог комплекса живели и монаси и монахиње одвојено, под заједничким старешином – пример су неке обитељи у Египту и Светој Земљи основане од стране Светог Пахомија и других. Тако је било и у православној Ирској: Света Бригита Килдејрска руководила је са шест хиљада монахиња и монаха.
Међутим, Седми васељенски Сабор (Други никејски, 787. г.) забранио је такве двојне манастире, инсистирајући на јасном разграничењу, ради очувања поретка и избегавања саблазни. Од тада па надаље женски манастири се оснивају независно од мушких, са игуманијама на челу, док је духовно руковођење обично поверено неком клирику. Треба напоменути да је, историјски гледано, број женских манастира био мањи од мушких. Према неким проценама, у раној Цркви на сваких десетак мушких обитељи долазила је једна женска. Ипак, каквоту и утицај женског монаштва никако нису били занемарљиви. Црквени писци попут Светог Јеронима сведоче о заједницама побожних жена у Риму (Јероним је духовно руководио удове Паулу, Eвстохију и друге племкиње које су основале женски манастир у Витлејему у четвртом веку).
Блажени Теодорит Кирски у петом веку описује живот монахиње Домне и додаје: “Има много других подвижница које живе усамљено, или у заједници проводе време у молитви и рукодељу… Безбројно мноштво оваквих школа врлине (манастира) постоји не само у нашим крајевима него и по целом Истоку”. Из овог сведочанства видимо да су женски манастири већ тада били распрострањени по читавом хришћанском Истоку и да су их савременици сматрали “школама хришћанске философије”, једнако као и мушке.
ВИЗАНТИЈА И СЛОВЕНИ
Током византијског периода (4–15. век) женско монаштво је постало чврсто установљени део црквеног живота. У самим престоницама, Цариграду и Солуну, постојали су знаменити женски манастири које су често основале припаднице племства или чак царске породице. Цариград је имао манастир Свете Ирине и друге, у којима су се монахиње бавиле преписивањем књига, неговањем болесних и добротворним радом. Благочестиве царице, попут Пулхерије (сестре цара Теодосија Другог у петом веку), иако нису биле монахиње у пуном смислу, живеле су аскетски и помагале женске манастире. Царица Пулхерија се као млада заветовала на девство и окупила девственице, дворске госпе, око себе, практикујући својеврсни монашки живот чак и на двору. Овај пример сведочи о дубоком поштовању које је монашки идеал изазивао и у највишим слојевима друштва.
Ширењем хришћанства међу словенским народима од деветог века, идеал монаштва преноси се и у новокрштена друштва. У Бугарској, већ у 9–10. веку, помиње се Света монахиња Теодора, као и заједнице девственица повезане са Охридском архиепископијом. Кијевска Русија прима хришћанство 988. године, а племените жене дају пример побожности – у дванаестом веку Света Ефросинија Полоцка оснива женски манастир у Полоцку и постаје заштитница црквене просвете.
СРПКИЊЕ НА ПУТУ ХРИСТОВОМ
Сличан развој догађа се и код Срба након примања хришћанства: у најранијим вековима српског хришћанства нема пуно података о монахињама, али се зна да су се у средњовековној Србији истакнуте владарке често монашиле пред крај живота, поставши тако пример за друге. Један од првих јасно забележених случајева монашења у раној српској држави јесте случај Ане, жене великог жупана Стефана Немање. Она је у 12. веку, пошто је њен супруг Немања напустио престо 1196. и замонашио се (поставаши међу светима преподобни Симеон Мироточиви), такође примила монашки чин. Ана Немањић је на Благовести 1196. постриг примила од епископа Калиника, добивши монашко име Анастасија. Повукла се у манастир Пресвете Богородице у Топлици, док је њен муж Симеон отишао у Студеницу, а потом на Свету Гору. Ово је први познати пример да једна владарка у Србији ступа у монашки подвиг. Света Анастасија Српска, како је касније прослављена, поставила је образац за многе побожне жене племићког рода које ће следити њен пример кроз наредне векове.
ПРАВИЛО ЖИВОТА
У Византији и на православном Истоку у то доба већ су била формулисана и монашка правила – Свети Василије Велики је саставио Аскетска правила која су се односила и на женске и на мушке општежитељне манастире. Срж духовног живота је иста: непрекидно молитвено правило, заједнички богослужбени циклус, рукодеље и рад, строга дисциплина и послушност према настојатељици. Црквени канони су, међу осталим, прописивали да монахиње као и монаси морају бити под духовним руковођењем. У пракси, игуманија је управљала женским манастиром, али је епископ епархије постављао свештено лице, духовника, који би служио Литургију и вршио Свете Тајне за сестринство, будући да жене не могу бити рукоположене. Ова уређеност постојала је још од раних векова и одржала се до данас.
У законима и канонима средњовековне Византије видимо такође бригу да се очува достојанство и аутономија женског монаштва. Царски закони су штитили имања манастира, а типици (правилници) манастира често садрже одредбе о животу монахиња. Један занимљив пример је типик који је написала преподобна мати Теодора, игуманија једног женског манастира у Цариграду у тринаестом веку, у коме подробно прописује дневни поредак и врлине које монахиње треба да упражњавају. Током вишевековног развоја Православне Цркве на простору Византије и касније међу православним Словенима, женско монаштво је постало саставни део црквеног организма.
УТИЦАЈ ЖЕНСКОГ МОНАШТВА
Монахиње су се бавиле молитвом, али истовремено су често биле укључене у шире кутурне токове: многе су постале ктиторке храмова, или су своје везе са властелом користиле за посредовање у потрази за миром у доба сукоба, или за помоћ сиротињи. Средњовековна монахиња није била изолована од света у потпуности, а њена духовна снага неретко је зрачила и ван манастирских зидина, утичући на заједницу верника, па чак и на државне послове ако је била на положају.
Црква је препознавала плодове женског монаштва те је многе од њих канонизовала, а у синаксарима и црквеном календару налазимо бројне светитељке монахиње (преподобне матере), које су и верницима даване као узор побожности и вере.
СРЕДЊИ ВЕК У СРБА
Православно монаштво у Србији појављује се са учвршћивањем хришћанства и оснивањем првих манастира у 12. веку. Документи о најранијим српским монасима су релативно обилни (житије Св. Симеона, Св. Саве и др), али о првим монахињама нема много сведочанстава. Ипак, посредно знамо да су током тринаестог века постојале женске монашке заједнице у Србији. Сам Свети Сава, први српски архиепископ, био је син монахиње – његова мајка Ана, како рекосмо, примила је постриг и постала монахиња Анастасија 1196. године, како је већ речено..
У тринаестом веку владарке из династије Немањића често су биле покровитељи Цркве и монаштва. Једна од најзначајнијих била је краљица Јелена Анжујска (супруга краља Уроша Првог, мајка Драгутинова и Милутиновa). Она је забележена као ктиторка и заштитница женских монашких подухвата: основала је прву познату школу за девојке у својој задужбини Градцу. Пред крај живота (почетком 14. века), краљица Јелена се сама замонашила под именом Јелисавета и упокојила се 1314. године као монахиња у манастиру коју је основала у Брњацима (на данашњем северном Косову). Црква је рано канонизовала краљицу Јелену – постала је прва српска светитељка са написаним житијем. Архиепископ Данило Други, у „Житију краљице Јелене“, за њу каже да је била „оштра речју, а блага по нарави, непорочна животом, а у заповедању кротка да обрати доброразумним речима, да теши нелицемерно и безболно.(…) Великога и малога, богатога и сиромашнога, праведника и грешника, болеснога и здравога – свакога од њих једнако је поштовала и свакоме је дужну част одавала“. На свом двору, створила је неку врсту домаћичке школе, где су се девојке из сиромашних кућа училе везењу, ткању, шивењу. Добијале су одговарајуће васпитање и касније мираз за удају.
Током четрнаестог века, у време моћне српске државе под краљем и царем Стефаном Душаном, постоји неколико познатих монахиња. Царица Јелена, жена цара Душана, по неким изворима је након мужевљеве смрти 1355. такође примила монашки завет.
СВЕТА ЕВГЕНИЈА И МАТИ ЈЕФИМИЈА
Велики пример је монахиња Јефимија. једна од најистакнутијих жена у српској историји. Јелена Мрњавчевић, удата за деспота Угљешу, остала је удовица након битке на Марици 1371. и потом се замонашила под именом Јефимија. Она је провела једно време на двору кнегиње Милице, где се истакла као списатељица: сачувана је, између осталог, њена чувена “Похвала кнезу Лазару” извезена златом на покрову за кивот Косовског Великомученика. Пред крај живота, Јефимија је живела у манастиру Љубостињи заједно са осталим сестрама које је окупила кнегиња Милица, и ту се упокојила почетком 15. века. Црква је није званично канонизовала, али у народу и култури остаје упамћена као светла фигура српског средњег века.
Посебно поглавље средњовековне српске историје припада кнегињи Милици, супружници кнеза Лазара, која је након мужевљеве погибије у Косовској бици (1389) преузела власт као регент и истовремено се окренула духовности. Кнегиња Милица је владала Србијом од 1389. до 1393. као мудра и побожна владарка, а потом је одлучила да владарску власт препусти пунолетном сину Стефану Лазаревићу и сама крене монашким путем. Повукла се у свој манастир Љубостињу, који је недуго пре тога подигла као своју задужбину, посвећену Мајци Божјој. Ту је Милица замонашена око 1393. године, добивши монашко име Евгенија. Према изворима, после неколико година проведених у монашком смирењу, Евгенија је примила и велику схиму, узевши ново монашко име Јефросинија, када је постала игуманија љубостињске обитељи. Као монахиња, била је у дипломатским мисијама код султана Бајазита Првог 1398–99. године, Мати Евгенија и њена духовна сестра, монахиња Јефимија, путовале су на турски двор да заступају интересе свога народа. Упокојила се у Љубостињи, где је и сахрањена, а Српска Црква ју је канонизовала као преподобну мати Евгенију. Данас се њен спомен слави 19. јула/1. августа и убраја се у највољеније српске светитељке.
МАТИ АНГЕЛИНА
Преподобна мати Ангелина Бранковић (око 1440 – 1520) била је кћерка племића Аријанита Комнина, удата за слепог српског деспота Стефана Бранковића (сина деспота Ђурђа). Са мужем и децом прошла је тешко изгнанство након пада Србије, све време чувајући веру и васпитавајући децу хришћански. Након што јој је супруг Стефан умро 1476. године, Ангелина се вратила са синовима у Срем (на тадашњу угарску јужну границу). Посветила се подизању манастира Крушедола на Фрушкој Гори, где је сместила мошти свога мужа (деспота Стефана) и где су касније и њени синови – епископ Максим и деспот Јован – постали монаси. И сама Ангелина се замонашила у манастиру Крушедолу, задобивши надимак “Мајка Ангелина” због своје бриге за народ. Упокојила се 30. јула 1520. Непосредно после смрти, народ ју је почео поштовати као светитељку. Њене мошти и мошти њене породице почивају у Крушедолу. Света мајка Ангелина нарочито је вољена међу Србима у Срему и данас се њен дан (12. август по новом календару) свечано слави. Она је пример жене која је спојила улогу супруге, мајке и монахиње, те својом милосрђем и добрим делима заслужила да је народ назива “утешитељком сиромашних”.
СУМРАК ЖЕНСКОГ МОНАШТВА
Средњовековни период за српско женско монаштво завршава се трагично са турским освајањима. Коначно падом српске деспотовине 1459. године и падањем под турску власт, многи манастири бивају порушени или напуштени. Мушки манастири су делимично опстајали у тешким условима, али женско монаштво је готово сасвим нестало у вековима турског ропства. Разлози су вишеструки – поред општег страдања Цркве, женама је било још теже да опстану у манастирима због несигурности, опасности од отмица и насиља, као и недостатка подршке. Ипак, сећање на славне монахиње средњег века преносило се кроз црквено предање. Свете преподобне мајке Анастасија, Евгенија, Ангелина и друге биле су у календару, њихове мошти (где су сачуване) биле су поштовaне и то је одржавало искру женског монаштва током тешких векова.
ТУРСКО ДОБА
Османска власт (15–19. век) донела је драстичан пад броја активних манастира на просторима некадашње српске државе. Многи мушки манастири су опустели, а женских је било још мање. Према истраживању архивске грађе, након 1459. готово да није било активних женских манастира у ужој Србији. Изузетак су могли бити понеки манастири у крајевима који су привремено били под хабзбуршком или млетачком влашћу (где је било више верске слободе), али и ту су женски манастири били реткост. На простору данашње Србије, традиција женског монаштва се практично изгубила у време турске владавине. Ако би која побожна жена желела монашки живот, неретко би се замонашила у неком мушком манастиру (добијајући посебан третман, то јест живећи одвојено у келији у оквиру манастира). Постојали су и случајеви да понека удовица или девојка живи као пустињакиња при некој цркви или у близини мушког манастира, без формалног монашког дома. У народном памћењу из тог времена остали су ликови побожних жена које су називане “калуђерице” иако нису имале манастир – често су то биле старице које су носиле црно, држале строг пост и молитву, живећи усамљенички. Но, формалних женских монашких заједница није било.
СВЕТА ПЕТКА
Као снажно сећање на женско монаштво, негован је култ Свете Петке. Преподобна Параскева – Света Петка, велика православна подвижница 11. века, чије су мошти почивале у Србији (у Београду од 1417. до 1521.), наставила је да буде дубоко поштована као заштитница народа, нарочито жена. Иако Света Петка сама по себи није основала манастир (живела је као отшелница), њено име је постало симбол женског светитељства и монашког идеала. Многе се жене у народним причама заветују Светој Петки, или макар живе побожно “по Петкином примеру”. Народна песма назива Свету Петку “матером”, чиме јој приписује улогу духовне мајке и покровитељке, слично улози игуманије која бди над народом у невољама. Векови османске доминације представљају период скоро потпуног прекида организованог женског монаштва међу Србима. Док су поједине мушке обитељи (манастири као што су Хиландар, Пећ, Дечани, и др.) успевале да се одрже, женске нису. Ово ће остати тако све до друге половине 19. века. Чак и након стицања слободе од Турака у првој половини 19. века у обновљеној Кнежевини Србији, у првим деценијама готово да није било монахиња. Први српски владар модерног доба, кнез Милош Обреновић, обнављао је и градио манастире, али они су били попуњавани мушким братствима.
ОБНОВА ЖЕНСКОГ МОНАШТВА
Након вишевековне паузе, женско монаштво у српским крајевима почиње лагано да се обнавља у другој половини 19. века. У периоду националног препорода и обнове црквеног живота под Обреновићима и касније под краљем Миланом и Александром Обреновићем, јављају се поново побожне жене спремне на монашки позив. Међутим, услови су и даље били отежани. У целој Србији није постојао ниједан активан женски манастир до пред сам крај 19. века. Тек након ослобођења јужних крајева (Старе Србије и Македоније) 1912. године, стање се нешто променило. У огромној обновљеној Патријаршији српској (која је обухватала Србију, Црну Гору, БиХ, Далмацију и сл.) женског монаштва скоро да и није било. Наиме, за обнављање опустелих манастира било је потребно и људства и искуства, које на домаћем терену није постојало након толико векова прекида.
Божјим промислом, тај недостатак надокнађен је приликом која се указала након 1917. године – избеглиштвом руских монаха и монахиња услед бољшевичке револуције. Улога руских монахиња у оживљавању српских женских манастира била је пресудна. После Октобарске револуције, велики талас руске емиграције нашао је уточиште у Краљевини СХС (Југославији).
Међу избеглицама биле су стотине православних монаха и монахиња. Они су Српску Цркву обогатили не само интелектуално и духовно, већ и практично. Конкретно, око осамдесет руских монахиња стигло је у Србију почетком 1920-их, и то организовано: са игуманијом Јелисаветом (Екатерином) Јефимовском на челу, дошло је читаво сестринство чувеног руског Леснинског манастира. Оне су биле распоређене по већим опустелим манастирима у Срему: у фрушкогорске манастире Велика Ремета, Хопово, Кувеждин, Петковица и др. Својим присуством, ове руске монахиње су унеле нови живот: обновиле су монашко правило, дисциплину и молитвени дух, али и својим примером подстакле локалне жене да ступају у монаштво. Резултати су били очигледни убрзо.
РУСКО – СРПСКЕ ВЕЗЕ
Према статистикама, пред Други светски рат (око 1940. г.) Српска Црква је имала чак 27 женских манастира са око 397 монахиња Та експанзија, назовимо је “руско-српска монашка ренесанса”, имала је далекосежан значај: обновљен је континуитет женског монаштва у Србији након вековне празнине. Рускиње су биле учитељице Српкињама у монашком животу – многе од тих Рускиња биле су племенитог порекла и врло образоване (игуманија Јелисавета била је из племићке породице, као и њена помоћница игуманија Теодора). Оне су у манастире унеле и дух милосрђа и просветитељства: у манастиру Хопово и другде, сестре су, поред молитве, бавиле и ручним радом, иконописањем, гајењем цвећа, али и неговањем сирочади и болесних, чиме су манастири постали уточиште многим невољницама и потребитима. На тај начин настављена је древна улога женских манастира као средишта хришћанског човекољубља у најплеменитијем смислу. Други светски рат (1941–1945) прекинуо је даљи замах монашке обнове. Многи манастири су претрпели разарања (посебно фрушкогорски, који су страдали од окупатора и усташа). Поред тога, ратне прилике довеле су до страдања и расејања монаштва. Неки руски емигранти су наставили пут даље на Запад (бежећи од комунизма који је запретио и Југославији 1944/45), тако да је известан број руских монахиња напустио Србију. Остале су српске монахиње, које су се уобличиле у оквиру богомолничког покрета Светог владике Николаја.
КОМУНИЗАМ
Нове власти биле су отворено непријатељски настројене према монаштву: манастирска имања су одузета аграрном реформом, монасима и монахињама је често био отежан пријем нових чланова, а атеистичка пропаганда је одвраћала народ од одласка у манастире. У таквим условима, бројно стање монаштва се смањивало – многи манастири остали су са једним или два стара монаха или монахиње. Но, управо у том периоду догодило се нешто што заслужује посебан осврт: монахиње су биле те које су изнеле терет очувања манастира у послератном периоду. На симпосиону о женском монаштву у Жичи 2011. истакнуто је да су након Другог светског рата управо монахиње сачувале наше манастире и светиње.
Примери су бројни: манастир Ћелије код Ваљева након рата практично преузимају сестре (стара игуманија Сара и потом мати Гликерија са сестринством); манастир Пећка Патријаршија, симбол духовности, опстао је захваљујући пожртвованости игуманије мати Февроније и неколико сестара које су ту провеле цео живот чувајући пећки трон и светиње. Таквих примера има много и у другим епархијама: Жича, Грачаница, Девич, Ждребаоник у Црној Гори, итд – свуда су након рата монахиње биле те које су “држале стражу”. У условима кад је број монаха опао (многи су побијени током рата), жене су испуниле ту празнину. Упркос гоњењима, у другој половини 20. века монашки живот се постепено стабилизовао. Већ 1960-их, па нарочито 1970-их, долази до благог духовног препорода српског православља у Југославији. То се одразило и на монаштво: млади образовани људи почињу поново да траже духовност. У женским манастирима бележи се постепен пораст нових подвижница.
О МАТИ ГЛИКЕРИЈИ
Мати Гликерија Јањић је дугогодишња игуманија манастира Ћелије код Ваљева и једна од најпознатијих савремених монахиња у СПЦ. Рођена је 30. децембра 1934. у Београду, у побожној породици. За време Другог светског рата, на Чубури, где је живела, њу и њену сестру срео је Свети Јаков Тумански, отац Јаков ( Арсовић ), који им је дао крстиће и учио их побожним песмама. После тога, она је осетила призив да свој живот посвети Христу и дошла је у манастир Ћелијње. Ускоро је у Ћелије дошао знаменити архимандрит Јустин Поповић (потоњи свети Јустин Ћелијски). Замонашена је педесетих година, те је имала благослов да три деценије (од 1952. до 1979. када је авва Јустин упокојен) проведе уз овог великог духовника. У том периоду стекла је богато молитвено и подвижничко искуство, а сам отац Јустин ју је сматрао својим “добрим анђелом чуваром” – бринула се о његовом животу и раду, учећи од мудрог старца и молитву и богословље.
Још током 1970-их, за време комунизма, манастир Ћелије је привлачио тајно младе интелектуалце (који ће касније постати познати свештеници и владике) – долазили су због оца Јустина, а мати Гликерија их је гостила и сестрински подржавала.
Игуманија Гликерија се показала као веома успешан духовни и административни кормилар: упркос комунистичким притисцима, успела је да окупи нове монахиње и да развије живу делатност у манастиру. Под њеним руковођењем, сестринство је градило и обнављало – подигнуте су нове манастирске зграде: народна трпезарија, нова црква Св. Јована Златоуста (као капела) и капела на гробљу, а стара манастирска црква Св. арханђела Михаила је реновирана. Круна свега је била црква са три олтара, троцрква посвећена Светом Јустину Философу, Светом Сави и Светој Марији Египатској. Сестре су, предвођене игуманијом, поред молитвеног подвига, свој труд улагале у изградњу лепоте коју данас видимо кад крочимо у Ћелије.
Игуманија Гликерија посебно је дала допринос на пољу духовне културе и мисије. Још за живота оца Јустина, сестре су пажљиво припремале његове рукописе за штампу. Изашла су и Житија светих у његовом преводу, а сестре су се ангажовале око штампања и ширења свештених дела.
После пресељења оца Јустина у вечност, мати Гликерија је, уз његове духовне синове – епископе, била душа објављивања Сабраних дела оца Јустина. То је било од огромног значаја за целу Цркву, јер су списи оца Јустина за време комунизма били мало познати широј јавности. Управо залагањем игуманије Гликерије и њених сестара, светојустиновска богословска мисао је доспела до ширег круга верника и постала узор савременог православног богословља, не само у Србији, него и у свету. Тако су ћелијске монахиње на челу са својом игуманијом утицале на духовни живот читаве Цркве Божје, од Истока до Запада.
У Ваљеву је, залагањем мати Гликерије, основана позајмна спомен – библиотека Оца Јустина, чији је циљ био буђење верног народа, а низ предавања и духовних вечери постадоше саставни део манастирске мисије.
Мати Гликерија је 2003. дочекала канонизацију владике Николаја (који је основну школу учио баш у Ћелијама): деценијама пре канонизације, Ћелије су певале тропар Светог Николаја Лелићког и сликала његове иконе, на трагу Светог Јустина Ћелијског, који је говорио да је славни Велимировић највећи Србин после Светог Саве.
Годие 2010. године, игуманијин духовни отац Јустин је канонизован – његове мошти су положене у ћелијску цркву, где и данас чудотворе.
Мати Гликерија је један од живих сведока духовних великана 20. века. Њено име “Гликерија” значи “слатка, блага”: сва њега сладост потиче од Господа Исуса Христа, коме певамо акатист као Исусу Најсладоснијем. Сласт Христова заслађује сваку греховну горчину овога света, и само она даје снагу монаштву да иде путем врлине и спасења.
РЕЧ МАТИ ГЛИКЕРИЈЕ
У једном интервју, игуманија Гликерија је дала основне обрисе своје оданости Богу и народу:“Давне 1948. године отац Јустин је остао без службе јер више није био професор Богословског факултета. Нашао се у беспућу, без грађанског права, без пензије, без ичега. У малој црквици Светог Саве којој сам и ја припадала, отац Јустин се сусрео са мати Саром, тада игумнијом манастира Ћелије. Она га је познавала раније преко владике Николаја па га је позвала у Ћелије. Имао је само један услов, да свакодневно служи Свету архијерејску литургију. Ја сам у Ћелије дошла годину дана раније, са непуних 13 година. Господ ме је призвао те сам као дете дошла у манастир, годину дана пре оца Јустина. Са њим сам у Ћелијама провела 30 година његовог живота.(…)
Био је то мали, сиромашни манастирчић којем је 46. године било одузето сво имање. Имали смо само малу зградицу са шест соба, без струје и воде и свега 2,5 хектара неплодне земље. Отац Јустин је живео у једној собици, никад се није мешао у манастирски живот. Говорио је како је он монах професор а да смо ми праве манастирске монахиње. Много је ценио женско монаштво. По цео дан је преводио житија светих. Одлично је познавао црквенословенски, руски и грчки језик. Трудио се да превод буде јасан свакоме, па и сељаку да може лако да их чита. Није био дозвољен приступ њему. Поједини су са страхом долазили ноцу у манастир. Једном га је, `52. године, УДБА позвала на разговор па смо са њим кренуле и ми монахиње. Нас двадесет. Кад су рекли да су звали само оца Јустина а не и нас монахиње, мати Сара је објаснила да са „главом иде и цело тело“. После три сата разговора вратили смо се заједно у манастир. Од 1962. године почели су да му долазе његови духовни синови, владике Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј. Говорио им је да ће га народ тек пола века после упокојења почети проучавати. Да ли је био већи филозоф, исповедник или молитвеник, то само будућност зна. Зато је 2010. и проглашен за свеца.“(1)
Пут светости је једини пут који је Србима остао ако мисле да опстану. Неће нас спасити вештина, него врлина, каже Владика Николај.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Православно богословље посматра монаштво као најбитнији фронт црквеног живота, најистуренији одред у борби за Бога и душу. И монахиње се често називају “анђелима у телу”, јер својим одрицањем од овоземаљских веза теже да живе већ сада у реалности будућег Царства Божјег. У том смислу, нема разлике између мушкарца и жене: и једни и други су подједнако позвани на светост. Апостол Павле учи учи да у Христу нема ни мушког, ни женскг, него су сви једно у благодати Господњој (Гал 3,28). Монаси и монахиње носе исту ангелску схиму, полажу исте завете, стреме истом циљу обожења. Број и квалитет монаштва (било мушког, било женског) сматра се поузданим мерилом духовне снаге једног народа.
Дакле, у погледу есхатолошког циља и идеала, монаштво је исто за оба пола. Свети Оци су често хвалили монахиње једнако као и монахе. Свети Јован Лествичник пише: “Сви који су спремно одбацили оно што припада овоме животу, учинили су то или ради будућег Царства или из љубави према Богу”. Он не прави разлику по полу – напротив, говорећи о мотивима, каже да је многе подвижнике покренуо “незадрживи порив душе ка Бесмртном Женику”. Овај израз “Женик” односи се на Христа, који се у Новом Завету назива Жеником Цркве. Свако крштено лице – мушко или женско – јесте део Цркве-Невесте, и свака душа је невеста Господња. Монаси и монахиње на посебан начин остварују своју љубвеобилну везу са Христом, јер се одричу земаљског брака да би се везали само за Њега.
Посебно се за монахиње уобичајило да се називају “невесте Христове”. Ова слика Женика и невесте пружа монахињама велику утеху јер у Христу налазе пуноту љубави и смисла. Свети Теодор Студит пише сестринству једног женског манастира: “Ваш Женик није од овога света, Он је најлепши између синова људских, и ви сте Његове изабране невесте; зато чувајте се чистим и безазленим, да бисте увек гледале лице Његово”.
Монахиње пред собом нарочито имају лик Пресвете Богородице која је била “Невеста неневесна”. Дјева Марија је Првомонахиња, она која се потпуно сјединила са Богом, родила Богочовека и сачувала девство, надишавши сва ограничења телесног брака. Богородица се зато и сматра узором свим монахињама, јер је живела девствено, у молитви, послушна Божјој вољи, и истовремено је била мати Спаситеља. Мајка Божја упућује монахиње да молитвено и духовно рађају христолике врлине.
Православна теологија посматра монаштво као харизму (дар) Духа Светога. Није свако позван у манастир, али они који јесу, одговарају на посебан Божји позив. Тај позив се даје и мушкарцима и женама без разлике. Историја Цркве нам показује мноштво светих подвижница чији су животи били испуњени благодаћу. Свете равноапостолне жене (нпр. Марија Магдалина или Нина Грузијска, која је била мисионарка, девствена подвижница која је крстила Грузију), као и духовне јунакиње манастира, пустиње, мученице за Христа, јуродиве ( попут Свете Ксеније Петроградске ) дају дубоко утемељење женском стремљењу ка највишим степенима светости.
Православно учење о спасењу је универзално: у Христу су и мушкарци и жене позвани да крену путем обожења. Монаштво је, зато што значи свецело предавање себе Богу, један од најсигурнијих путева ка обожењу.
Нека Господ поживи мати Гликерију, и дарује јој сва Своја времена и вечна блага, као уздарје за одану службу!
Нека нас молитве Светих Подвижница воде ка Христу, и нека Господ прими нашу благодарност Њему, Подвигоположнику, због свих оних племенитих слушкиња Својих које су нам постале узор и нада у тешким часовима историје и наших личних немоћи!
1. https://lagrande.rs/2019/09/20/troprestolni-hram-je-kruna-i-radost-monahinja/
