СРПСКА ДЕЦА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Хероји и мученици

УВОДНА РЕЧ

Српски народ је велики народ. То је народ крста часног и слободе златне, народ заветни и крсно – васкрсни. О томе сведочи и судбина његове деце, која су делила судбину својих родитеља и ближњих: као јунаци и витезови с пушком у руци, као мученици у логорима и учесници Албанске Голготе. Ово је сведочење о њима, да их никада не заборавимо.

ЂАЦИ КАПЛАРИ

У књизи „Деца у Великом рату“ Видоја Голубовића и Димитрија Вујадиновића о фомирању Скопског ђачког батаљона, чувених „1300 каплара“, пише:“Већ на почетку рата, 1914. године, од младића старости од 22 до 24 го дине формиран је Скопски ђачки одред. Од септембра до новембра 1915. године мобилисана су млади од 15 до 18 година која нису ни прошла војну обуку већ су придружени трећепозивцима који су их кроз борбе обучавали. „На седници Министарског савета од 5. септембра ове (1915) године донета је одлука на предлог министра војног, да се позову регрути рођени 1896. И муслимани рођени 1885, као и ђаци рођени 1896, и да се сви упуте 15. септембра у кадар.”

Шест ђачких чета имале су своје називе. Прву чету чинили су Ужичани, које су звали Племићи, и које су поздрављали са „Живео воз“, јер су тако Ужичани дочекали први воз који им је стигао у варош. Друга чета су били „Букварци“ ( имали су најмање школе ), трећа су били „Рмпалије“. Ђаци из Београда у четвртој чети су имали надимак „Рзумарини“ ( као, разнежени су ), пета чета беху „Ћевабџије“ ( Лесковчани ), а шеста – „Калаштуре“.Када су, окићени цвећем,пошли из Скопља, људи су плакали:„Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…”

Академик Миладин Пећинар, један од преживелих, сведочио је:“ „Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опоре крви, које смо сами крпили. Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче”.

У Колубарској бици погинуло је преко четири стотине ових младих људи, а из рата их се вратила само трећина.

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, СРПСКИ КЊИЖЕВНИК

Станислав Винавер, велики српски писац, париски ђак, један од 1300 каплара, описао је одушевљење својих вршњака, који су знали зашто се боре:“Прави разлог рату? Има их дубоких и компликованих. То за нас, Србију, не важи. Бар не морамо мислити. Ми се боримо збиља за слободу и да останемо верни себи. То је, изгледа ми, сасвим лако. Много би ми било теже да сам ма које друге нације, која се, можда, бори због пијаце и акција. Зато ћу сасвим лако погинути, ако то затреба, не сматрајући да ми је ма ко подвалио, не бојећи се будућег историчара и његова суда.“

О својим друговима написао је песму која му је и епитаф на гробу:

Изгурасмо, издурасмо,

Изгрцасмо, испливасмо,

Испетљасмо, искичмасмо

Где год цара стара знасмо

Сваком образ осветласмо –

Све од себе, собом, дасмо,

Ограшјима облистасмо:

Одагнасмо, огрејасмо,

Као сунце просијасмо,

Одолесмо, отрајасмо.

ТАДИЈА ПЕЈОВИЋ, СРПСКИ МАТЕМАТИЧАР, ЂАК МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА АЛАСА

Лежимо уморни, после марша и јуриша, крај неке крње и оскудне крушке, која се ту испела, и пружа две-три гране, у име неке опомене, да не треба ићи тако високо. Доле их је безброј. Доле су воћњаци. Тако има и мирних, сталожених народа. Мајор, крај мене, прича ми о Тургењеву. Мени је тако драго што смо у савезу са Тургењевом. Тако ми је тешко што није овде, да нас схвати, заволи и опише. Да смо сви млади. Ми смо сви уображени. Ми смо сви заљубљени у себе. У рат. У себе као у део рата, у рат као будући део себе – као што су његови јунаци били заљубљени у пролеће, у нејасне покрете на планети, у загонетну душу животиње и звезде, у велике речи, у привлачне догме које им је неко поклонио, као играчку живота. (…) Командир прве чете дечак, ваљда му шеснаест година, свеже печени академац. Активни потпоручник. Врло је намрштен. О чему с њим да говорим? По војнички. И он по војнички. Увече седимо, вечерамо, пијемо. Показује ми сандук књига. Кад се сврши рат хоће да учи. Али, ја ћу га – каже – тада презирати. Уверавам да нећу. Не познаје никога. Да га упутим шта да чита. Ја кажем да сад томе није време. Али он воли да чита, макар и целу ноћ. И у академији је читао. (…) Командир ми је погинуо, крај мене. Није се ни сагнуо. Војници су плакали. Они плачу и од напора, блата, одступања. Палимо велике ватре, грејемо руке. Моје поднадуле руке никад више неће исписати интеграл. Мали потпоручник, да ли чита тамо на небу?

СТРАХИЊА БАН НУШИЋ

Син јединац Бранислава Нушића, Страхиња, погинуо је 1915. У џепу његовог шињела нађено је писамце, на коме је стајало:„Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту Браниславу Нушићу”. У писму је писало: „Драги Аго, не тугуј за мном… Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина.”

СРПСКА ДЕЦА У ОДБРАНИ БЕОГРАДА

ТРИ МАЛА ХЕРОЈА

Матеј Арсенијевић, у свом тексту „Има хероја“, пише:“Међу 4.000 бранилаца који су се борили у самом граду највише је било добровољаца и трећепозиваца, а било је и немало жена и голобрадих ђака. У одбрани Београда посебно се истакао својим видовданским јунаштвом и заједничком погибијом на Дунавском Кеју легендарни Сремски добровољачки одред којим је командовао велики србски јунак и патриота, бивши четник, поручник Игњатије Кирхнер. (Од 340 светих ратника тог одреда 250 добровољаца су били шумадински дечаци, сви млађи од 18 година! У три ујутру 7. октобра Сремски одред улази у борбу на Дунавском Кеју – светом месту београдском. Сви официри Одреда гину или бивају рањени у првих десет минута борбе. Погинули и свети Сремски добровољачки одред, бесмртни стуб одбране Београда, остаје да занавек лежи на вечној мртвој стражи на обали Дунава. Четрдесетак преживелих јунака, одступају под борбом, туку се херојски на барикади код Народног позоришта. На дунавском кеју гине јуначки и скоро цео Одред београдских жандарма).

Мртви и раскомадани војници, жене и деца леже по целом херојском Дорћолу, на Теразијама, дуж улице Краља Милана (…), по врачарским и чубурским уличицама, свугде… Београђанке, наше свете Београђанке, наше свете београдске Жене у Белом кроз кишу куршума, између експлозија граната немачких „Мерзера“ од 420 мм, пузе и доносе хлеб и воду, и поје србске ратнике у првим рововима који нису спавали већ четири дана и ноћи. Београдски бели орлићи Душан Вујић (14 година), Светислав Ђорђевић (14 година), Јован Станић (12 година), ученици I мушке београдске гимназије, на првој линији ватре пузећи вуку огромни сандук пешадијске муниције да би га дотурили србским добровољцима у рову код Небојшине куле. (Сва тројица, после уласка Немаца у град, стрељани су због тог свог херојског подвига, што је и забележено на фотографијама једног немачког официра!).“

О томе је писао сликар Богосав Војновић Пеликан, који је тројицу дечака довукао у заклон. Један од дечака имао је старијег брата, ђака – наредника у Десетом пуку, који је цео дан био у окршају. Један је био рањен. Ево Пеликанових сећања: „Па откад сте ви овде међу војницима? Од пре три дана; понели смо нашим батама преобуку и нешто за храну, па смо тако и остали. Јова и Света одмах су нашли своју браћу, а ја још не; али смо се договорили да се не растајемо док и ја не нађем Синишу. А Јову је јуче ранио један Шваба; лепо смо га видели кад је нанишанио из оног врбака с обале… Па што се нисте одмах вратили у варош? Зар вас није страх? Није! Није! Гракнуше сва тројица и ућуташе. Ућутах и ја, јер у томе тренутку само на пет метара од нас сукну из земље један гејзир црнога дима, ситне земље, камења, поломљених пушака, а затим детонација и смрад шедита и сумпора… дечија уста беху згрчена, али су очи говориле: није! није! није! одсече још једном један од ова три јунака; ја и Јова смо Соколци, а Лаза је Душан Силни! Ви ћете остати овде у заклону и нећете се маћи све док не видите да се наши војници повлаче с пруге, и ви онда с њима пођите у варош. Ах, колико ли сам се преварио! Никада наши војници нису пошли с пруге; како су полегали у почетку борбе, нису више ни устали. Узалуд су малишани очекивали! Они на прузи, с образом на пушци, увек окренути непријатељу, боравили су свој последњи сан. Лагано крв из слепоочница, из чела, клизила је у нагарени магацин пушке, клизила кроз цев и излазила напоље. Никога више није било да се одупре непријатељу који се лагано и опрезно помаљао с оне стране пруге, из воде…, а три мала београдска гимназијалца, три соколца још су била на својим местима крај сандука пуног пешачке муниције. Цео тај догађај пређе ми испред очију док сам посматрао фотографију. А онда се окретох фелдвебелу: А шта сте урадили с децом кад сте их ухватили? питао сам фелдвебела. Kriegsgericht! Знате, утврдило се да су додавали метке војницима. А Kriegsgericht у таквим приликама значило је: једна узана авлија, зид, гола сабља спуштена брзо, и плотун! Ето, укратко, историје ових малих београдских сокола! Њихова имена: Душан Вујић, 14 година, син општинског деловође из Београда; Светислав Ђорђевић, 14 година, син учитеља Ђорђевића из Београда; Јован Станић, 12 година, син капетана Станића из Београда. Сви ученици Прве београдске гимназије.“

СЕБИ СУ ПЕВАЛИ ОПЕЛО

Ево једног сведочења о херојима у Добровољачком одреду чувеног Игњата Кирхнера, који је у последњој одбрани Београда показао чуда од јунаштва:„Склоњени у ров према Небојшиној кули, где их је од граната штитио градски бедем, а од шрапнела надстрешница од дебелих дасака, добровољци су се у први мрак, када је топовска паљба нешто попустила, вратили у своје робијашке ћелије. Али, канонада је убрзо забубњала. Око 21 час, у њеном највећем јеку, одједном су ти дечаци и момчићи, спонтано, пркосно, из свег гласа запевали: „Душманска рука пали и руши/ У огњу пламте села и град“… Официри су их ућуткивали, али без успеха. Сасвим неочекивано, ни сами нису знали како је до тога дошло, почели су да певају посмртну песму: Свјати боже, свјати крепки… Певали су, по сећању учесника, не као црквену… већ некако дивљачки, лудачки, као да смо памет изгубили… Раде Милошевић то није заборавио: Младост! Певали смо ту заупокојну песму весело, као да смо полазили у сватове!… У ствари, смејали смо се смрти. Тек у 1 час по поноћи 7. октобра Кирхнер је успео да отера своје људе на спавање. Али, под пуном ратном спремом. Налазили су се у строгој приправности. Много је мајки београдских дечака које су ишле од касарне до касарне, од одреда до одреда и тражиле своје малолетне синове добровољце. Усред борбене хуке, граната, митраљеских рафала, пуцања зидова, рушења кућа, бучног претрчавања преко београдских улица, већ увелико раскопаних гранатама, све чешће се чуо шапат: „Станите, људи, браћо, војници! Видесте ли мога сина, мога Крсту… Забога, он је још дете. Отац му је на положају, у рату, а он отишао од куће, не казујући ништа својој мајци.” Заустављала је Јелена Алексијевић официре, комите, сваког ко је носио пушку: „Станите, браћо, видесте ли мога Крсту? Тек му је 15 година. Рекоше ми да је и он узео пушку и да брани Београд! Погинуће, не зна да се чува.”

У књизи Антонијa Ђурића „За част отаџбине: како се Београд борио у Првом светском рату”, налазимо и овај опис: „Десанка Милошевић ишла је од касарне до касарне, али су оне биле празне. Чекала је шћућурена иза заклона, очекујући да се појави неки официр и примети је: Само преобуку да му дам! – молила је мајка: Њему, моме сину, браниоцу Београда, моме Радивоју, само то, преобуку… А грех је што и он напусти мају: то ми је трећи син на фронту, ко зна где су… И муж је на фронту, још од првог дана рата… Рекоше ми да је мој син слагао официра: рекао је да му је осамнаест, а још нема ни шеснаест година”.

ПЕТНАЕСТОГОДИШЊИ ДОБРОВОЉАЦ

У својој књизи о јунацима одбране Београда 1915, Жика Живуловић пише:“Велимир Животић са надимком Сељак, из Саранова у Шумадији, шегрт на браварском занату у Београду, имао је петнаест година 1914. када се решио да ступи у добровољце. Упис се вршио у кафани „Златни топ“ на почетку улице Краља Александра (данас Булевар краља Александра). Питали су га прво колико је стар. Рекао је да има петнаест година. Официр, комита,издрао се на њега: – Марш напоље! Хоћеш да једеш државни таин бесплатно? Шумадинче није одустајало од своје намере. Причекао је неки дан, па се опет појавио када није било оног брадоње. Казао је сада да је навршио шеснаест година и био примљен.

Отац Милисав се страховито наљутио на њега. Старији син му је у војсци, очекивао је сваког дана да и њега позову. Али, зашто је срљнуо тај малишан? Зар да се Животићи до последњег затру! Није хтео ниједном да га обиђе на Ади. А мајка Драга је стално наваљивала да га види, па да га види.

Попустио је Милисав и у зиму, кад се Велимир због неке грознице нашао у болници, пошао у Београд. Син га је угледао на прагу велике, дугачке собе и у страху се сакрио испод ћебета. Знао је колико је бесан, може и кући да га одведе. Отац је прошао сва одељења, није га нашао и вратио се у село. Пешке до Саранова, као и онда до Београда, када је Велимира водио на занат. Син му је ишао бос.”

СТРОГИ ПИКОЛО

У књизи „Деца у Великом рату“ Видоја Голубовића и Димитрија Вујадиновића пише о још једном малом јунаку:“Шеснаестогодишњи Светислав Света Милутиновић, кога су звали Пиколо, ученик петог разреда гимназије, дошао је у одред у пролеће 1915. Његова мајка Марија (оца је изгубио у другој години), београдска праља, долазила је у почетку на Аду и преклињала команданта да јој пусти јединца. Шта ће дете у ратницима! Свету су другови због тога зачикивали да је мамин синчић. Једног дана, под оружјем, отишао је код мајке у варош (становали су у Балканској улици) и уперио пушку у њу: „Ако још једном дођеш на Аду,

убићу те!” Јадна Марија је престала да иде на Чукарицу. Света је сам долазио по преобуку. Покушавала је тада мајка, како је много касније причала својој унуци Марији, да га макар пољуби кад га види. Али, тај ратоборни момчић није јој ни то допуштао.“

СРПСКА ДЕЦА У ЛОГОРИМА

ЧИТАВЕ ПОРОДИЦЕ У ЛОГОРУ

Аустро – угарски окупатор, цивилизовани Бечлија, са својим слугама, читаве српске породице слао је у логоре. Међу њима су била и деца, која су масовно умирала. Веселин Вукосављевић наводи податке о најбројнијој интернираној породици у логору Нежидер: „Из породице Симе Богдановића, угледног трговца из Пријепоља интернирано је укупно 13 чланова: Сима (син Косте и Јоке) 1871–1923, Персида (рођена Минић) 1874–1940, Лабуда (1898–1939), Јакша (1899–1966), Богдан (1901–1974), Божидар (1903–1967), Будимир (1905–1983), Властимир (1907–1978), Љубица (1909–1985), Надежда (1911–2003), Бранко (1913–1992), Бранкица Бранка (1914– 1916, умрла у логору), удата Симина сестра Дада затечена од полиције у Симиној кући и отерана у интернацију. У логор из породице нису отерани: Симина стара мајка, тешко болесна сестра, Костадин (Којо) налазио се у српској војсци и брат му Андрија који се налазио на школовању у Цариграду (Паризу).“

УЗАЛУДНЕ МОЛБЕ

Несрећни родитељи и родбина су покушавали да их извуку. Окрутног гувернеру окупиране Србије, грофу Салис – Севису, једна породица је писала: „Мој син, а односно наш брат, Александар Димић, свршени матурант, рођен у Београду 27. септембра 1895. године, српски поданик, вере православне, одведен је као цивилно лице од своје куће из Београда од стране аустро-угарских војних власти на дан 30. новембра 1914. године по старом календару и као такав претходно интерниран у Болдогасоњ, а затим преведен у цивилни Интернирунгс лагер у Нежидеру, Аустро-Угарска где се и данас налази у првој групи, Но 3281, соба 28. Александар никад није био војни обавезник што се тврди његовим годинама старости у добу његовог интернирања и његовом болешћу у то време, која је за целу његову околину тада била ноторна ствар. Исто тако, ноторна је ствар за цео Београд: да Александар, наследивши необично скроман темперамент, никад није улазио у какву политику, ни спољњу, нити унутарњу, нити је за такав посао имао одговарајућу и потребну способност. Све ове наводе готови смо документовати одговарајућим јавним исправама на начин који буде одредила његова Екселенција, узвишени господин Гувернер. Па како смо сви долепотписани неспособни за привреду и руковање са имањем, од чије ренте искључиво живимо, то у највећој понизности покорно молимо Његову Екселенцију господина Гувернера, да познатим путем изволи издејствовати код надлежних власти, да се Александар, као ослобођен сваког интерната отпусти и спроведе ко слободан својој кући у Београд.

У нади да ће Висока Екселенција поклонити Своју Високу пажњу овој нашој очајничкој молби остајемо понизни: мати Биљана Димић, удова, сестра Љубица Димић, брат Велимир Димић, стан Београдска улица бр 13.

10. мај 1916, Београд“

Није вредело.

МИЛОРАД К. НИКОЛИЋ РАСИНСКИ: О СМРТИ ТОМЕ МИЛЕНКОВИЋА ( МАКСИМОВИЋА )

У књизи смедеревског песника и новинара Милорада К. Николића Расинског „Нежидерска епопеја или крвави листови живота Срба у Лагеру“, чије је сведочење објављено у књизи „Нежидер, аустроугарски логор за Србе 1914-1918.“ Исидора Ђуковића и Ненада Лукића, постоји и овакво сведочење: „Дечак, логораш Тома Миленковић, рођен у селу Велики Поповац у Округy пожаревачком. Крајем 1915. године кренуо је са оцем и мајком у повлачење са српском војском. Отац се повлачио са својом јединицом, а мајку је изгyбио у повлачењу. У албанско пристаниште Сан Ђовани ди Медуа (Медова) стигао је сам. Није успео да се укрца у савезничке бродове и евакуише. Аустроугарска војска га је ухватила и интернирала у логор Нежидер. У логору су Тому yписали y други разред основне школе. У школи се писало латиницом и учило из уџбеника написаних латиницом по програму за Хрватску. Учитељ, немачки подофицир, извео је Тому на таблу и наредио му: напиши „Живела наша отаџбина Аустрија“. Учитељ је пропитивао друге ђаке док је Тома писао на табли. Одједном учионицом се проломио аплауз ђака. Изненађен учитељ је погледао на таблу и прочитао: Тома је ћирилицом написао: ’Живела наша отаџбина Србија’. Запрепашћен учитељ је Тому опсовао, ударио и отерао на место, час прекинуо и изашао из учионице. Тома је сутрадан кажњен да без хране, по хладном времену, у дотрајалој одећи и обући, сече трску у мочварном приобаљу Нежидерског језера. Неко време је секао трску и неприметно се изгyбио. При повратку у логор на капији је утврђено да Томе нема у строју. Неколико стражара и логораша враћено је да га траже. Нашли су га обешеног о дрво недалеко од места где је секао трску. На рамену му је висила торбица из родног села из које је вирило парче хартије на коме је Томиним ђачким рукописом ћирилицом писало: ’ЖИВЕЛА ОТАЏБИНА СРБИЈА’.”

ЂАЦИ НА АЛБАНСКОЈ ГОЛГОТИ

СВЕДОЧИ БРАНИСЛАВ НУШИЋ

У својој књизи „1915“, Бранислав Нушић је сведочио о албанској Голготи наше деце:„Али слика глади и није била толико страшна док се она само на појединцима сагледала, она је изазвала у нама праву грозницу узбуђења тек када су почеле пролазити крај нас хиљаде и десетине хиљада оних којима је авет глади својом суровом кичицом по воштаном, бледом лицу извајала грубе црте лица клонулости и одрицања.

То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце. Ишло их је четворо по четворо у војничком реду, а невојничка држања. Пролазили су, пролазили сат, два и три. Цео је покрет на друму застао да пропусти многобројне редове или се једва мицао једном половином друма, колико је остала слободна. Била су то све деца, млада као роса, још неогарених уста, тек одвојена од мајки и кућа и одмах поведена путем страдања и патњи. Било их је ваљда око 40.000 деце, која су по наредби поведена у збег, како их непријатељ не би заробио, јер су то она деца која ће марта месеца идуће године бити регрути…

Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њихова детињства, јер угашен поглед оборене главе и тежак бол исписан на лицу даје им изглед стараца од осамдеесет година.

Нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена… Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама…”

КЊИГА РИСТЕ ОДАВИЋА

Пре Другог светског рата, изашла је књига Ристе Ј. Одавића, „Нада српске голготе“, у којој је он објавио делове писмених задатак младих Срба и Српкиња који су прешли Албанску Голготу и нашли се на школовању у Француској. Потресне слике,мисли и сведочења најбољи су доказ да Србија почива на крви и костима својих синова и кћери, и да њена судбина умногоме зависи од односа према прецима. ( Напомена: по старом систему школовања, гимназијалци од првог до четвртог разреда одговарају данашњим основцима од петог до осмог разреда; гимназијалци од петог до осмог разреда су, по годинама, као садашњи средњошколци ).

КАКО СУ НАС НАПАЛИ

Тако седмак Радомир Јакшевац, смештен у град Узес, пише о 1914. и нападу бечке солдатеске на малу земљу слободе:“Већ се одавно небески азур Србије беше узмутио. На плавом хоризонту наше Отаџбине беху црни облаци. Сунчеви златни зраци тешко пробијаху ове црне облаке. Сунце беше помрчало. Црни се орао беше наднео над Србијом и полако се спуштао. Варварске хорде беху навалиле на наш племенити народ са намером да га униште“. А В. Миловић, петнаестогодишњак смештен у Ницу, бележи:”Узбуђен сјајним победама и успесима наше војске, из малена запојен традицијом славне прошлости нашега народа, нисам могао одолети срцу и чежњи, који су ме вукли средини наших војника, који су својим јунаштвом задивили цео свет, и зато одох својем оцу у чету, која је била према Аустријанцима код Текије, где сам се осећао срећан и задовољан што могу и ја следовати примеру наших предака. Живећи међу војницима, проводио сам најсрећније дане“.

Како нам је било? Ђак петог разреда гимназије, Чедомир В. Марковић:“Српски народ бежи на све стране гоњен са свих страна. Одакле се једни спасаваху, други тамо притицаху да потраже склониште и заклон, као човек кад се нађе у кући која гори, коју пламен лиже са свих страна, а он ипак јури на све стране по њој, покушавајући да се спасе…“

Синиша Здравковић, првачић – дете од једанаест година! – у Кану бележи:“Писак нејаких и пригњечених, клетве матера и вапај несрећних, заглушивала је тутњава топова. А кроз сав тај лом, из тога пакла допирао је један mac, један јек из дубине душа оних што умиру: „Ура, Слобода! У смрт, за живот! Живела Србија!““

Гоњени и убијани, Срби су сачували хришћански дух. Велимир Врбавац у Барсенолету, другак, вели:“Баш је наш народ племенит. Он уме да се нађе у несрећи. У овој заједничкој несрећи, наши војници, сви скупа, мисле и надају се доброј будућности. Они су обдарени најбољим особинама, они су пуни врлина и имају пуну и чврсту веру у победу. Они су великодушни и према непријатељима. Сретао сам заробљенике који би помрли од глади, да им нису наши војници давали хлеба“.

РАСТАНАК СА СРБИЈОМ

Растанак са Србијом пред полазак на Албанску Голготу био је тежак.Трећак Душан М. Јовановић смештен у Либурну сећа се свог растанка:“Боже мој! И сад је све исто као што је и пре било. Зелена поља. Кукурузи дишу жудно влажан јутарњи зрак. Бели путови вијугају се низ брдо. Роса се просула по разном цвећу. Небо високо, плаво, недостижно… А сунце сија ли сија, топи се, растапа и расипа своје блиставе зраке“.

Ђак – петак у Ници, Милован К. Живановић, дозива у сећање свој растанак с домом:“Полазећи из своје куће, сретох нашег седог попу који је сагнуте главе ишао улицом. Притрчах му, пољубих га у руку и затражих благослов. Његов сребрни глас, који никада није дрхтао, тада задрхта. Са расплаканим очима, прихвати моју главу, пољуби је и испрекидано ми рече неколико речи.Пољубих га у руку и осетих неку пријатну свежину. Прекрстим се, погледам још једном своју кућу и прошаптах: „Са надом у Бога – напред!“

Душица Стојадиновић, другакиња из Ајачија, памти обасјање свог дома:“На дан нашег поласка, 15. септембра 1915.године, са тугом у срцу обишла сам воћњак, баштицу, живинарник, ломиловала и нахранила моје мало кученце које весело скакаше око мене. Голубови и друга живина гураху се које ће преузети храну из моје руке, незнајући да се ја с њима тога тренутка растављам. Још једном прелетех погледом преко њих и са сузним очима их последњи пут пребројах“.

Драгутин Аранђеловић, матурант у Ници, сећао се мајке:“Када сам при растанку пришао материној руци, нисам хтео сузу пустити да јој не бих повећавао бол. Чак сам се силом и смешкао, говорећи јој, да се не брине за мене, јер ће растанак бити кратак. А шта сам тада осећао и мислио, могло се читати са мог бледог лица.Пољубила ме је три пута у чело. Ти пољупци исто тако нису одавали њене осећаје (јер се и она бојала за мене). Али све показаше њене дрхтаве речи: „Нека те, чедо мило, милостиви Бог чува!“Још једном јој пољубих руку, чија сам добра од тада престао да уживам.Загрливши чежњиво, али брзо, своје сестре и малог брата, скочих у кола у којима већ беху моји рођаци…“

Тако је ђак-четвртак Милан Бојић у Понсу забележио:“Окренуо сам се и видео мајку сву уплакану и наслоњену на вратима. Њен поглед био је упрт за сином који је пошао ни у живот ни у смрт“. Велимир Катић у Ници, шестак:“Најзад приђем мајци да затражим благослов. У том часу нисам помишљао да можда последњи пут узимам збогом од оне, која ме је гајила док сам мали био и певала песме успаванке. Кад сам јој пољубио руку, она ме пољуби у образ и рече: „Сине, збогом и срећан ти пут. Нека ти Господ буде у помоћи, како би те cпacao свих беда и невоља. Пази се, буди паметан и слушај старешине који ће ти бити вођи у твоме путу, а изнад свега не заборави да си Србин!““

Матурант Станиша Павловић у Ници пише писмени задатак:“Увек се радо сећам последњег стиска очеве руке и завета који ми даде: „Родили смо те да нас замениш, стварали смо да сачуваш и умножиш, сада са благословом и топлом молитвом Свевишњему шаљемо те да до краја извршиш свој дуг према Отаџбини“.Исто се тако сећам и топлих материних пољубаца и њених врелих суза просутих на моје груди, које се силно стезаху, да ми не одаду слабост“.

НА СВЕТОМ КОСОВУ

У Турнону, трећак Миладин Солуновић се сећао сусрета са старим краљем Петром приликом повлачења преко Косова ка Албанији:“Једнога дана у Приштини, баш на Светог Аранђела, одем у цркву са стрицем и још неколико војника. На тој служби био је и Краљ Петар. После службе говорио је Краљ о страдању наше Отаџбине и наше браће која су остала под непријатељем. Био је то веома дирљив говор. Није било човека који се није расплакао“.

А трећак Александар Јовановић записао је сусрет са Призреном:“У том зазвонише звона са Призренске цркве, позивајући Србе на молитву. Мој професор ућута и скиде капу. Ми учинисмо то исто. Свачије је лице било озбиљно, свачије су очи биле окренуте к небу: „Боже, дај здравља свима нама: како онима у рову, тако и онима у кући. Награди њихове патње, јер се они муче за праведну ствар. Твоја је рука увек штитила овај племенити народ, па нека му се и сад на невољи нађе. Ми пијемо ову чашу горчине, кад је то већ воља Твоја, али дај да се вратимо у Србију већу и уједињену.“ Ту се професор прекрсти још једном и рече: „Амин.“ Ми сви прихватисмо: „Амин!“ Сваки се од нас осећао миран и охрабрен после ове молитве.“

Матурант Јосиф Павловић забележио је такође сусрет с краљем, који је делио судбину свог напаћеног народа:“На путу из Призрена тргоше ме узвици: „Краљ! Краљ!“ Осврнух се и погледах. Доиста, наш седи Краљ беше пошао пешице са штапом у руци. Око њега не беше више његове кићене пратње. Било је само неколико официра и десетак грађана.Мени се и нехотице скотрљаше две-три сузе низ образе. Наш Краљ – па овако! Али Он, веран своме роду и Отаџбини, увек је подносио све муке и патње заједно са својим храбрим ратницима. То што сам видео, мене је још више охрабрило“.

НА ГРАНИЦИ

Војислав Јовић, четвртак, није могао да заборави прелазак границе Србије и Црне Горе:““Певам. Шта бих могао друго!“ – рече нам Марјановић. Верујте, то је упркос воље, али то ми је одлука да никад, док могу, не клонем. Мада знам да ће се на првом кораку од овог моста (граница између Србије и Црне Горе) свакоме носталгија повећати, болови удвојити, а очајање преовладати наду, и ако у торби немам ништа, ипак мислим да увек певам и да храбро подносим вољу своје судбине“.

Михаило Протић, ђак првог разреда богословије:“На граници своје миле Отаџбине дође ми да се вратим. Али, нисам хтео, јер сам се сетио оне Христове речи: „Благо прогнанима правде ради, јер је њихово Царство Небеско.““

Радмило В. Васић, трећи разред гимназије, смештен у Поатјеу:“Последњи пут се окренусмо и пољубисмо једним погледом поља наше миле Отаџбине. О тај последњи поглед бачен на Србију, како је био жалостан. Ја не познајем ни једнога од мојих другова који се у том тренутку није заплакао“.

А у Ници, Љубиша Милошевић, ђак петог разреда гимназије, записује:“Приближисмо се граници. Људи из колоне истрчавају на њиву поред пута, чепркају ногом снег и узимају по комадић стврднуте земље, своје српске земље.Када то видех, обузе ме још већа туга.Сироти људи, мисле ваљда да никад више неће видети своју Отаџбину ни своју кућу.Несвесно се и сам сагох, те узедох један комадић земље, као камен тврде“.

Девојчица Даринка Ђорђевић, шестакиња:“Из Призрена кретосмо за Ђаковицу.Хладан ветар дувао је, све се ледило. Пели смо се преко Чакора. Било нас је пуно, читав караван. Стари Црногорци терају натоварене магариће, из чијих пртљага вири по која главица, поцрвенела од зиме и плача. Ветар све више и више бесни, носећи читаве сметове снега којима затрпава пут.Сав свет иде веома полако. Нико никог не гледа и ни за шта не пита. Сви замотани неким сурим ћебетима, те се само по кретању познаје да су то живи створови.Ишла сам мучно извлачећи ноге из снега. Испод мараме вирили су ми праменови косе који су били слеђени и који су звецкали ударајући један о други… Ја зиму ипак нисам осећала.Ишло се напред, полако и без речи…“

Милорад Миловановић, четвртак у Поатјеу:“Непријатељски аероплани летели су над нама и бацали бомбе, али нико није обраћао пажњу на њих јер се у то време живот није нимало ценио. Мислили смо, што да живимо кад је наша Отаџбина пропала… Али доцније, помишљајући да, кад Србија буде васкрснула, иде и време када ћемо моћи положити понешто на олтар своје драге отаџбине, чували смо свој живот.“

ПОЧЕТАК ГОЛГОТСКОГ ПУТА

Ђорђе Спасић у Сент Етјену бележи:“Избеглице су умирале на све стране од зиме и од глади. Видимо једну сељанку како носи на рукама своје мртво мало мушкарче. Ово невинашце испустило је своју душу одмах при уласку у Пећку Клисуру. Немоћна да се растави од свога детета, носила га је и плакала. Прешли смо је, да не бисмо гледали ужас који стеже срце свакоме… Једна бледа жена, у поцепаној сукњи и скоро босих ногу, води по залеђеној стази једно сасвим изнемогло коњче, натоварено са нешто мало пртљага. Са стране се виде две промрзле дечје главице. Њен је муж у војсци, а она се решила да побегне са своја два детета, чим је непријатељ запретио да ће заузети и њено село.

Издржала је цео пут и ево је сада где прелази преко Жљеба. Подупирући се својим јаким дреновим штапом, води оно своје коњче и покаткад се окрене да види своја два црва – једино благо које је до сада могла да сачува од непријатеља.

-Најо, кад ћемо кући? – пита једно од деце.

-Још мало, роде, још мало! – одговарала је она, уздржавајући се да јој сузе не груну на очи.

Боже мој, шта ти је је згрешио овај несрећни народ да толико пати?…“

Војислав Богићевић у Ници:“Мене је у Никшићу највише изненадила храброст наших војника, који су допуштали да им се врше разне операције без опијања. Посматрао сам један такав пример: наш један рањеник допустио је докторима да му ваде комадић олова из главе, али да га нипошто не опијају. Било нам је тешко ово посматрати, а како ли је њему тек било трпети?“

Милан Живановић, још једна избеглица у цветној Ници:“Ветар ме је шибао право у лице. Ноћ полако пада. Преко ведрог неба од једном се навукоше облаци. Ситан снег, гоњен оним страшним ветром, по че ме такође шибати. Хладноћа ми допире до сржи костију. Руке ми се укочиле држећи дизгине а коњ је дрхтао пода мном.

Да се не бих укочио, морао сам – као и сви остали – сјашити с коња и, газећи до више чланака блато и снег, продужити пут.

Поред нас иду наши хероји – без хлеба, без одела, без обуће, са пушком и промрзлим рукама, укочених погледа… Иду – куда? Старешине су им казале, да је потребно поднети и ту жртву, јер је Отаџбина од њих тражи, а они су, иако видећи пред собом само смрт, ипак ишли, уверени да ће вршећи дужност наћи и ту смрт, која ће им муке скратити.

Као да још гледам старце из трећег позива како спавају вечитим сном у снегу поред пута. Седали су да се одморе и више се нису подизали“.

У АЛБАНИЈИ

Александар Петровић, шести разред, Ница:“У Албанији, зима 1915.Стигох у Љум-Кулу. Овде ми изгледаше све страшно, јер свугде унаоколо гледах велике ватре од поломљених кола; гледах изнемоглог сељака како цепа своја кола и меће их на ватру, а ватра их обузме и за час плане; гледах изнемогле волове како жалосно ричу као да жале своја кола. Сузним очима сам гледао ископане рупе и топове поред њих, који су били спремљени за затрпавање. Дуго сам гледао наше дивне топове, замишљајући их као неке дивове и јунаке, који су изнемогли, па ми дође мисао: „Зар дивови који су на Куманову, Скопљу, Битољу, Београду и Церу просипали страшну ватру на непријатеља, да сад очекују час, овако изнемогли, али јоште живи, да се спусте у гроб да их претрпа црна земља, само да не би пали непријатељу у руке?..“Пођоше ми сузе на очи и упитах се: куда ћу сад?”

Седмак Петроније Василијевић:“Морали смо преноћити на снегу испод неких стена.Сву ноћ чује се јаук војника, који су свој шињел или шатор дали можда само за кору хлеба, а сада се мрзну“. Драгољуб Крстић:“Смрти се више нисам бојао. Гледао сам јој хладно у очи. Једнога дана уби се један војник зрном из своје брзометке. Један старији и ваљан војник рече над њим: „Кукавица! Он себи живот није дао и нема права да га одузме! Зар синови Србије немају храбрости да трпе муке за њу, да живе за њу како би и она имала користи од њих?“Ово је охрабрило и моју душу и моје тело“. Трећак Бранко Милошевић у Либурну:“На самом уласку у шуму лежало је неколико мртвих војника. Један од њих беше још у животу, али то није био живот него последњи трзај човека који у страшним мукама умире. Лежао је поред ватре несвесно брљајући руком по жару. Рука се пржи и цврчи, а он је све више и снажније набија у жар…“

Седмак Божидар Петровић у Узеу:“Врло често наилазимо на лешеве којима рука или нога вири из снега.Наиђосмо на једно место где један заробљеник умире од глади. Један наш војник извади последњу кору проје из своје торбе – за коју је вероватно дао своју последњу кошуљу – накваси је снегом и пружи му“. Катарина Костић, пети разред Гимназије:“Често на овом путу, где ништа друго не виђасмо осим планина, стена и неба, немађасмо ни воде да је пијемо, те се често задовољавасмо када је нађемо у шупљини коју је коњ начинио копитом, а у коју је киша нападала“.

Јован Ристић, такође петак:“Покрај пута нађосмо једну жену коју је снег већ нешто мало завејао. На њеним грудима седео је дечко од осам година и горко плакао. Приђосмо да помогнемо тој јадници, али за њу већ није било помоћи. Она је била мртва. Пре једног или два часа умрла је од глади или, што је још вероватније, од зиме. Њене непомичне плаве очи биле су отворене. У њима се огледало мутно небо и њена зла судбина. Јадна мати! Сигурно је своје плаве очи отворила да и последњи пут види свога малишана, али да он не примети да она умире… Са њеном косом играли су и дечко и ветар…Један војник рече: „Дајте га мени, ја ћу га узети.“ Приђе детету узе га и принесе његово лице мајчином лицу. Дете, и не знајући можда шта ради, пољуби своју мртву матер. Војник га метну себи на раме, узе торбу која је била поред мајке и оде…“

Драгиша Арсић, пети разред гимназије, у Либурну:“…Поглед ми се заустави на једном нашем мртвом војнику који лежаше у снегу са осмејком на бледом, испивеном лицу. Мене прође нека језа и рекох у себи: „Боже мој, шта ли је јадник при последњем тренутку мислио, када је издахнуо са оваквим осмејком на лицу? Можда на оца, на мајку, а можда, ако је ожењен, на своју жену и своју дечицу која се Богу моле за њиховог доброг оца, да им се жив и здрав кући врати!..“

УМОР , ХЛАДНОЋА И ГЛАД

Војислав Стојановић у Ници:“Умор, хладноћа и глад сатираху нас немилосрдно.

„Горе сиво небо, доле пусти кланци,

Ни гаврана нема, ни горскога вука;

Празна су нам срца, празни и стомаци,

Идемо врхунцу страдања и мука“.

Драгиша Станишић срео је краља Петра са својим народом:“На путу из села Спаса сустигох нашега Краља. Он је на ногама имао чизме, преко којих беху навучене српске сељачке вунене чарапе, које беху ишаране гранама. Чарапе бејаху преко чизама стога да се не би клизао, јер нарочито тога јутра била је необично велика поледица, у руци је имао штап којим се подупирао“.

И Душан С. је видео краља:“Неколико официра и војника протрча поред нас. Журе уз брдо и разгрћу ногама снег за стазу која је широка једва два до три педља. За њима полако пење се Краљ, поштапљући се неким грубим и простим штапом. И док му је оштри зимски ветар нагонио сузе на очи и мрсио беле, као снег беле бркове. Он је корачао тихо у Изгнанство, као прост војник, по стрмоглавим и залеђеним албанским Алпима, по остацима некадашње Виа Егнацие.Иде стари, легендарни Краљ, без велике пратње, повучен у себе, сјајан у патњи, иде мирно, велик и побожан“.

Вишеслав Дринчић, седмак из Узеа:“Поред пута лежи војник укочен као мумија. На њему је поцепано одело, кроз које вири блатњави костур. Кроз прогорелу шајкачу виде се чуперци косе, а по њима хиљаде гњида поганих инсеката. Лице му бледо, зуби исцерени… Око појаса му издрте фишеклије, низ кукове обешена канија без тесака. На левој нози, која нема ногавице, зјапе велике ране, по којима гмижу црви. На грудима му је медаља за храброст још из 1912. године.Док он тако лежи, више њега лете гаврани, чекајући сумрак, па да слете на свој плен…“

Слободан Гојковић, пети разред Гимназије:“Hajгope сам се намучио у Кастратима. Нигде ни стазе ни пута. Сваки иде куд хоће, јер је свугде једнако. Преко мртвих коња газило се као и преко камења. Било је и људских лешева, жртава глади и умора. Сви ти несрећници били су сасвим опљачкани. Ничега на њима нема, осим кошуље, а било их је и без кошуља, сасвим голих. Лежали су овде-онде, наши дивни и храбри војници. А киша пада као из кабла. Блато је до колена, а ми, спотичући се и глибајући, једва одмичемо. Тако смо ишли шест дана“.

Мирко Мирковић, Ница:“Друмом иду неке црне прилике. Ко је то? То су избеглице Срби, пошли од кућа голи и боси; неки место опанка или ципела обавили ноге крпама од џакова, неки се огрнули ћебетима, сагнули главе, чини вам се као да нешто траже по земљи…

И они мали планински коњи уморни застајкују сваки час на путу – и они су гладни. Често су пута остајали по два и три дана без икакве хране, а онда коњи једу и дрво.

Ноћ је била хладна. Крај шатора је горела ватра. У шатору смо лежали ја и отац. Дршћемо од зиме, јер смо остали без ћебета.На ватри пуцкарају последња три кестена које смо имали за вечеру“.

БОЛ КОЈИ НАДИЛАЗИ РАЗУМ

Сведочење Р. Богдановића:“Једнога дана, идући из логора у Љеш, пут ме нанесе поред места где су сахрањивали мртваце. Једна кола пуна лешева, нагомиланих један поврх другога, стајала су чекајући истовар. Из те гомиле вирила је једна рука, грчевито се ухвативши за пречагу од кола. Несрећник је био само обамро, а болничари, немајући времена да гледају да ли је заиста мртав, бацили га на кола са осталим мртвацима. Никада ми се живот није учинио беднији ни жалоснији него гледајући то“.

Риста Петровић, ђак – петак:“Недалеко од реке Мат видео сам једног заробљеног аустријског војника: лежи на земљи и умире од глади. Ја му дадох комадић хпеба, последњи који имадох, али га он није могао појести, јер је толико био изнемогао, да је и умро држећи мој комадић хлеба изнемоглом руком“.

Матурант Божидар Живадиновић:“Свиће…Ситна киша непрестано пада, праћена јаким ветром који не да ока отворити. Погдегде само још се светлуца по мало жара око којега се купе бедни дечаци, регрути, који га непрестано распирују, не би ли се колико толико угрејали.

Већ смо толико дана под кишом, без шаторских крила, без једног јединог покривача, већина са поцепаним и прогорелим оделом, а сви са скроз подераном обућом. С времена на време долазило се до таквог очајања, да смо проклињали час када смо на свет дошли и мајку која нас је донела.

Ишао сам кроз наш бедни „логор“, добро мотрећи да не згазим кога, јер се већина, уморна од пута, спустила и полегала по земљи, без обзира што је по њој толико блата. Мало даље од себе чујем јецање. Чујем и речи: „Марко… теби је зима! Ево ти мој шињел да се угрејеш!“ И сагледах младића, како се са тешком муком мало придиже, скиде шињел и простире га по оном до себе. Када им сасвим приђох, чух исти глас: „Друже, оди, ја не могу… Окрени ми брата да му руке угрејем!…“ И ако ни мени није било много боље, приђох и дохватих му брата да ra окренем. И окренуо сам га. „Је ли жив?“ – упита ме и, не чекајући мој одговор, поче му брисати блатом упрљано лице и задахњивати га ваздухом из својих груди…

Када се разданило видели смо крај ове приче. Не могавши их раставити из братског загрљаја, обадвојицу смо сахранили у истом положају у ком су и умрли…“

Ђак Учитељске школе Петар Милосављевић:“У путу за Валону наиђосмо на два дечака који су на коњу придржавали и чували једну жену. Један од наших жандарма упита једног од њих:Је ли вам то мати? Мора да је много уморна?

Дечко му плачући одговори:

-Мати нам је мртва. Умрла је на путу.

Носили су је до првога места да је сахране“.

ШЕСНАЕСТОГОДИШЊИ ПЕСНИК

Професор др Сребрица Кнежевић, у својој књизи „Пожаревљани студенти и наша омладина у ратним збивањима током 1912–1919. године“: „На овом месту, и за ову прилику сматрам прикладним јер осећам моралну одговорност да изнесем до сада необјављене податке поетског стваралаштва такође шеснаестогодишњака, дечака, ђака добровољца Новице С. Поповића који је својим поетским надахнућем оставио драгоцен документ попут модела војничке и националне привржености, дисциплине, борбе за самоодржање и преживљавање и који се може сматрати типичним обрасцем читаве те генерације која је у рату учествовала. Новица је из Прокупља, оставивши за собом безбрижне ђачке дане, кренуо у сусрет неизвесним војничким обавезама. У годинама његовог војевања много се тога збило. Прешао је Албанске врлети, таман помислио да се укрцавајући се на брод, спасао, да би доживео торпиљирање и бродолом. Операција, прележани тифус и маларија, боравак у многим савезничким и у нашим болницама остали су овековечени његовим стиховима. Мастиљавом или обичном оловком, бојицом, ређе мастилом (кад је шта имао и могао да употреби) својим стиховима, само за себе меморише све те, упечатљиве доживљаје своје младости. Њему је тај његов нотес био веран садруг коме је све поверавао. Нотес је брижљиво чувао и сачувао, и са њиме се вратио у своју земљу где је у Београду 1919. био демобилисан у Војној болници као болничар II резервне болничке чете Моравске дивизије. У другој својој стихованој исповести сопствених доживљавања, добровољац Новица С. Поповић, који је у рат кренуо у својој 16. години казује:

Идемо кроз снежне амбисе, врлети,

Где нема путева, где пустош царује

Куд погледаш амбис и снежни намети

А уз то страхоте ветра и олује.

Овде смо сви пали у чељусти смрти

Са страхом газимо намете и крше

Овде, онде пуцањ! То су Арнаути

Пресрећу дивљачки и пљачкају наше…

Застадосмо мало. Чу се нека вика.

Неколико коња склизнуло у амбис.

Не гледајућ на то, јер стара је слика

Ми прођосмо хладно, пењући се на вис

Ево нас на врху овог горостаса

Олуја нам не да ока отворити

А ипак видесмо чуда и ужаса

неколико наших на вису смрзнути

Дали драги живот сред ових висина

На Чакору кога нису познавали

Шта ће на то рећи драга Отаџбина

кад су за њу овде и живот свој дали

На Земљиној кугли док стоји Чакора

И док траје света причати се хоће

Туда прође народ не знајућ замора

Даб’ мог’о до свога јединства да дођe

НАДА И ОПОМЕНА

Ти дечаци, те девојчице прешли су голготски пут, пршли кроз смрт у нови живот, гледајући толико смрти и патње око себ, само зато што су имали веру у Бога и љубав према Србији. Они су, као Александар Костић, гимназијалац шестог разреда, говорили:“Ја волим свој народ, јер је патио више него икоји други, а никад није изгубио присуство духа“.

Или као његова вршњакиња, Милица Саковић:“Требало је изгубити Отаџбину да бисмо научили да је волимо. Ја сам уверена да ништа од нас није могло створити боље Србе него ове садашње прилике“.

Пред собом су имали свог краља, као један млади Тодоровић, који записа:“Кадгод се човек нађе у несрећи, он увек мисли да му је други крив. Тако исто и народи. Кадгод народ тражи узрок својој невољи, он обично оптужује свога управљача. Али српски народ правилно је ценио свога Краља Петра I. Никада се у њему није варао нити га је и за шта оптуживао. Где год би га видео, викао му је: „Живео наш Краљ!““

Мала Радмила Николић, дванаестогодишња девојчица, имала је свест велике Српкиње:“Острво Корзика је лепо, али је наша Србија много лепша. Код нас је све много лепше. Тамо ми је сахрањена наја, тамо је у гробу и стари мој деда. Све нам је тамо. И радост и жалост. Зато и дању и ноћу Бога молим да ослободи Отаџбину нашу из ропства и да нас живе и здраве у њу врати. Лепо нам је и овде, али је још лепша земља наша, лепа и мила Србија“. И сви су, заветно, понављали:“Турци су набијали на коље наше претке; усијаним клештима кидали су груди наших матера; клали су децу српску, да би Србина затрли, али никада нису могли убити Дух Српски. Србија је ипак ускрснула. На згариштима, а из пепела наших дедова – јунака и мученика, и наших матера- изникнула је моја Србија – моја Отаџбина. Тако ће исто бити и сада!Може Виљем бити колико хоће силан са својим топовима, и имати колико хоће пријатеља, као што су издајници Бугари и некултурни Турци. Иако сви они удружени убијају сада тело српско, дух наш, Дух Српски неће и не могу никад убити!“

НА РАСТАНКУ

ДЕТЕ И РАЊЕНИК

Под станичном стрехом, на камену хладну,

Где ратници кисну и туробно ћуте,

Седела је она, и дечицу гладну

Скупила под своје материнске скуте;

Тек стигли из Мачве; полу–смрзли скоро; Ишибани кишом новембарског неба;

Било их је седам; сад их је петоро,

И два Божја дана нису вид’ли хлеба.

И, док киша сипи и воз снажно свира,

Дотле једно мâло цвили непрестано

Гласом тако тужним, да у срце дира:

„Нано, ја сам гладан! Дај ми хлеба, нано!”

А светина врви, стиже са свих страна;

Газећи немарно по станичном блату,

Очекује своје. За плач малишана

Нико и не хаје. Тако је у рату.

„Хлеба! Хлеба!” јечи… Ту, уз саму жену,

Блед рањеник један на каменој плочи

Лежаше, и, плачем пробуђен, он прену

И уздахну тешко и отвори очи.

И, с надчовечанским напором и с муком,

Одиже се малко на лежишту својем,

И застаде часком, подупрв се руком,

Дишући дубоко, сав обливен знојем,

Па чисто озарен, пун милоште благе,

Управив на дете кротке очи плаве,

Он последњим својим заостатком снаге

Извуче лагано торбу испод главе.

И, гле: витез славни из последње борбе,

С пет дубоких рана од пушчаних зрна,

Извади, дрхтећи, из војничке торбе

Свој последњи оброк: комад хлеба црна,

И пружи… и гласом пуним благе сете,

И очинске душе и милоште неба,

Позва к себи гладно, расплакано дете:

„Мали, ходи чики! Узми, ево хлеба!”…

Војислав Ј. Илић Млађи (1877–1944)

Извор: Објављено као фељтон у „Вечерњим новостима“