СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: Како су величанствена дела Твоја, Господе

Откако смо се последњих деценија ми Срби још више саживели са токовима живота на Западу, све више и више међу нама шири се хистерична помама за служење чистоћи. И то најпре од оне која захтева читав низ радњи над нашим телом, од главе и косе и зуба и до ноката на ногама и рукама, затим томе следе кухињске шерпе и лонце, чаше и тањире, па све до многоструког утеривања чистоће у обојено и бело рубље, за разна гланцања тепиха, намештаја, подова, прозора, купатила, и тако даље, и даље, до свега што испуњава једно градско или сеоско домаћинство. На располагању за виши ниво чистоће, чак и у мањим градовима, отворене су огромне продавнице са безброј производа који нам на несрпском писму и туђим речима примамљиво јемче постизање жељене чистоће, а често и изворне мирисе, затурене негде у памћењу чула. Уз те производе слаткоречиво и опет на несрпском писму нуде нам се и препарати за подмлађивање, улепшавање али и маскирање поодмаклих година, што је ипак и најпосле одраз једне праисконске тежње за бесмртношћу, али с овим савременим видом – простачки вулгаризовано и дивље, и најпре безбожно. И све нам је, с бескрјаним понављањем ове савремене аномалије, постало толико уобичајено да немамо куд него да то схватимо као одраз нашег напора да око себе, у том нашем малом свету, тим средствима одржимо сношљив и пожељан поредак, у њему да ништа рогобатно не штрчи као и ми да смо уклопљени у њ као његов складан део.

А јесмо ли се икад запитали шта заправо носи та наша савремена и неурастечна помама за чистоћом којој служимо и најчешће слепо служимо?

И да ли је заиста баш то у оном лику  тежње  што нам је од Бога дато, како у једној молитви од Светог Духа и Цара Небеског тражимо да нас очисти од сваке нечистоте – где се то односи на тело и дух, на наше живо трајање?

И да ли смо у стању да у томе познамо једино лик оног духа материјалистички схваћеног живота који се своди на неумерену бригу о пропадљивом телу, на рачун нашег духа, и по томе на сасвим изопачену и сасвим лажну тежњу ка чистом лику живота? (Помислимо само колико пута недељено са разних страна стижу препоруке за скидање вишка килограма, целулита, стрија… а да не помињемо теретане у сваком градском кварту где се тело уобличава по холивудском моделу лепоте и савршенства.)

И можемо ли увидети да је  то, из мутног вира похлепе индустријом злопупотребљен, од Бога дат нам, врхунски налог односа према самоме себи, како бисмо разумели другог, свет око себе и надасве Бога, у чијим рукама кључеви су наших душа и света.

Јесмо ли у стању да разумемо да је с том нациљаном и индустријализованом тежњом за чистоћом осакаћена наша словесност, те нисмо у стању да сагледамо и чујемо како Господу и Богу нашем пева све што је створено.

Можемо ли видети да се данашњи човек  поприлично погубио, па би морао да се врати себи, да би схватио шта му се дешава. Без пилула за смирење, без опијата, без аналитичара душе, без бајања, чарања и разних вештина тобожњег поринућа у себе, без источних техника медитације… а надасве без тобожње уметности која хара савременим светом и не кријући да служи кнезу таме, што се у земљи Србији уважава као државни пројекат од највишег међународног статуса, у томе уз нескривено и финанскиски уважавање сатанизма као нужног концепта живота.

Зар не увиђамо да је такво служење чистоћи само огољен симптом изневеравања оног лика живота који припада нама Србима, чедима Светога Саве, да смо у хармоничном односу са Богом, са божанском твари, са Божијом творевином, са другим човеком, и да изгубивши свој изворни лик губимо и однос са Богом и његовим делом.

Па хајде да ту реч одношење према самоме себи, погледамо како то изгледа на неком живом примеру.

Као дете, али и као дечак, на прагу прве младости, у мом селу, Буковићу, у Буковици, у северној Далмацији, гледао сам један свет који данас више не постоји. Не само због тога што су га Хрвати до краја сатрли и очистили од Срба агуста 1995. године, већ и по оном поретку који је најприближнији садржајима који постоје у речи сеоска идила.

Ако на савремен начин пажљивије завиримо у бунар те речи, у живо, можда ће нам најпре уочено бити да нигде, ни по двориштима, ни око кућа, а још мање по путевима има и трунке смећа. Да не помињемо вртове, њиве, воћњаке, винограде –  нгде ни трунке смећа. Што се понавља и при великим сеоским пословима, вршидби, круњењу кукуруза,  кошењу и плашћењу сена, берби винограда, муљању грожђа, труњењу маслина, печењу ракије, свињокољу, зидању куће, новог зида… иза сваког посла, колико год да траје, не остаје никакав траг у ма чему сувишном, што спада у опис нечистоће. А што као законитост важи како за имућније тако и за оно сиротињско домаћинство. Дакле, нема смећа.

А наш човек, грађанин, кроз претке треће или четврто колено сељак, кад се после недељу дана врати са туристичког зјакања по Западу, одмах почне да грми како је тамо све чисто и добро уређено, до стерилности,  а код нас од прљавштине не можеш да дишеш!

У мом селу Буковићу у детињству нисам гледао смеће, ни иза крава, коња, крмака, кокошију, тука, или оваца, као што би неко у томе видео смеће – у сваком домаћинству све иза њих стизало је на посебну гомилу која се зове ђубар који се користио за гнојење винограда, њива и врта. Данас се за ту врсту односа према гнојиву користи магијска реч еколошки чисто.

А оно што у себи нема смећа, оно нам се представља у свом најненатруњенијем виду, дакле као сасвим чисто. Нигде и ништа није се могло наћи као отпад, значи смеће. Владан Десница у свом врло дубоком и, према установљеним мишљењима, наопако схваћеном роману „Зимско љетовање“ описује једног домаћина у мом завичају, који ракију служи у керамичкој чашици коју је он нашао на путу, а била је некако отпала са дрвене бандере,  преко које се жица везивала за спој на следећој бандери. Напросто тај мој земљак, православни Србин, тим чином једноставно није признавао и није знао за постојање отпада који би нарушавао онај довршен и сасвим употпуњен круг живота у коме је он трајао.

А ја сам у дну јаруге, недалеко од куће у којој сам рођен, гледао изједене рђом чауре од противавионских граната, хитлеровски и немачки шлем, такође начет рђом, као и остатке неких конзерви – иначе та јаруга је легло змија и дрвећем надкриљено издубљено корито којим, за великих киша, са свих страна слива  се прилична бујица воде. Што ће рећи јаруга је место у коме се нема шта тражити, будући незахвално за ма какво људско учешће.

А у једном дворишту, мислим да је то била кућа Мандића, видео сам истоветни немачки шлем из кога је домаћица хранила туке и кокошке. Дакле, ни ту није било прихваћено неузглобљавање једног необичног предмета у постојећи поредак живота. Јер оно не може да постоји ако није део нечег далеко обимнијег од себе, што је један дубок знак мудрости наших старих.

И што је ништа мање важно: има у томе неке дубоке детиње чистоте, простодушности и радости.

Да бисмо увидели ненасилан чин на тлу Божијем у људском делању, навешћу како  је у мом завичају све и једно село по кућама наизглед без реда расуто у пределу, онако као кад летња киша крене плахо да расипа своје капи. У неку руку то све изџикљале куће спаја са пределом без икаквих ограда, онако као што кроз свако село северне Далмације у та времена кретао се пут, уочљив само по томе што је камен бивао углачан од хода по њему, као  што и оно мало виреће земље није имало траву. И да у близини села није било винограда, маслина или њива, било би умесно да се каже  да су саме куће изникле из предела као дрво што ниче из семена које је птица ту посејала.

Овде би, на рачун оних огромних продавница за чистоћу тела и покућства, требало да се сетим моје бабе. Она је ланцуне, гаће, кошуље, вуштан, повезачу, кушин… све од лана, пуплина, вуне прала у цеђи коју је правила од лукшије, а ова се правила од луга, односно од пепела са огњишта. Чак је и своју дугу, густу, црну косу, без и једне седе, прала у цеђи. И сијала се и имала мекоту као сам памук. А да не наводим како је прала судове, брунзин, боцуне, пијате…  Или како је чувала сирово месо без фрижидера…  и томе како следи читав један низ наизглед ситних захвата да домаћинство сија од чистоће, а да је на сваком чиста роба.

Овим помало досадним и можда непотребним навођењем и описивањем не желим ништа друго него да нагласим да је међу тим нашим Србима владао дух којим руковођени бејаху у потпуној сагласности са Богом испуњеним пределом у коме живе, а што им је узвраћано било са свим оним што им је потребно. И потпуно им је бивало свеједно да ли је село уроњено у сури камењар, какав крш, или на ободу какве шуме, или на врло израженом ветровитом месту, да се чини како они према Господњој земљи и свему што је на њој нису имали никакве израбљивачке намере, чак и када су отварали минијатурни мајдан камена, зван кава, за плоче којим су покривали куће, и блокове камена из којих су клесали прагове за врата и прозоре, као и степенике или каменице за уље од маслина.

Али све ово што рекох не искључује постојање смећа, као оном што не припада том поретку живота у коме је ситуиран тај наш Србин, старовремски човек. И колико год су настојали ти наши преци да одрже тај свој наслеђен поредак у коме и тело и дух трају у неозлеђеној Божијој средини, смеће се ипак појављивало. И увек као сувишак у природи и поретку који постоји у њој, као некакво ишчашење и поремећај, па му је следовало да буде уклоњено.

Најсликовитије о таквој појави и њеном одстрањивању казује пословица која се могла чути у Буковићу и ширем појасу око њега, што се зове Буковица и Равни Котари, а све заједно Северна Далмација. Пословица гласи: „Ако си убио магарца, онда га и баци у јаму“.

У тумачењу ове изреке каже нам се да оно што је изгубило своју сврху, самим тим и место у поретку живота, треба уклонити са лица земље. Наиме, када магарац, најтрпељивија и најблагороднија домаћа животиња, која постоји само зато да служи, у дубокој старости више не може да стоји, хода, ни да једе, напросто се убија да јој се скрате муке. А да то не би ружило тло и загађивало средину, баца се у јаму – где је место за шта томе слично, као овцу коју је заклао вук, или кокош коју је преклала ласица…

У преносном значењу пословица каже: када си започео један посао, онда га и заврши.

Искористићу овај тренутак да кажем како се не слажем са покојним доктором Јованом Рашковићем који је говорио да су Хрвати клали Србе и бацали их у јаме да би сакрили свој злочин. Моје стајалиште каже да су Хрвати заклане Србе бацали у јаме, јер су их и живе и мртве сматрали смећем такозване „свете хрватске земље“, дакле не шизматицима, гркоисточњацима, Влајима, несједињенима – већ искључиво смећем, као што се овим и разоткрива пун смисао изгона Срба са територије данашње Хрватске. Али се исто тако оваквим разумевању јаме  открива стварно порекло Хрвата које их води у окриље српског православља.

Јама, дакле има сврху по којој се прима смеће, отпад и оно сувишно у Божијем поретку земље и свега што је на њој, па тиме и  живота. У новије време гледао сам како лимарија машине за веш виси при уском грлу јаме безданке, тако гломазно да није могло да се преда утроби земље. Али сам исто тако гледао како од бубња исте машине направљено је решето за печење меса на жару – као и у случају оног јунака Владана Деснице са чашицом за ракију, да се установи незграпном предмету место у Богом установљеном поретку земље и свега што је на њој.

Успут, тек да додам, иако је у питању наш свеукупни људски смисао, да бисмо увидели сву дубину проницања отпада, смећа и јаме, сетимо се шта је била Голгота, на којој је на крст распет био наш Господ и Бог наш Исус Христос – али то је за један многозначно сагледивији и исцрпнији увид.

Сав овај увод био ми је потребан да бих рекао како је човек у хистерчиној потрази за бољим животом, тојест вишим стандардом, дошао до тога да је заборавио и Бога и себе и Господњу земљу и свега што је на њој, њему самом од самог Бога дато на управу и коришћење. И уместо да живи по моделу села, да има све што му је потребно и ништа више од тога, он у шуму  ступа као у дивљину па се тако и односи према њој,  из земље бесно и неурачунљиво кренуо је да копа што му не треба (као литијум, на пример) зарад профита који је основа тобожњег бољег живота,  ставља бистре потоке и рибонсоне реке у металне и бетонске цеви ради веће количине електричне енергије за индустрију и све више и више кућних апарата, или уз неке препарате за улепшавање или за већу производњу поврћа и воћа у воде излива киселине и разне хемијске мешавине који убијају флору и фауну чиме се добија шира скала производа за наводно пунији живот, отпадне воде спаја са водотоковима… и тако даље и даље, потрвене свести о важности тла из кога црпе своје нужне животне потрепштине, да би на тај начин затурио и целовиту свест о себи као о хармоничном делу Господње земље и свега што је на њој. А с друге стране да од изроване и плодносне земље у прилог свеопштој сатанизацији живота разастире мртву земљу, земљу која из себе ништа не може да роди, као у планираном  случају литијума у Мачви. Без јеткости и горчине можемо рећи да у оном дану када је човек пожелео нешто више од оног што му тло Божије даје за хлеб насушни, а своди се на реч домострој, изгубио је хармоничан однос са природом.

Не каже се узалуд да се кроз обожене људе спасава и сва твар. Дакле није нечистоћа узрок, већ последица дубљег несагласја човека са домостројем. Ако бисмо то погледали на јеванђеоски начин, по оној речи Господа нашег Исуса Христа, ми смо слуге Господње у Његовом винограду – а ми данашњи сумасишавши, да не кажем самоубилачки, хоћемо да будемо они који хоће, без обзира на цену, од Њега да преотму виноград.

Ако бисмо хтели да видимо где је проблем смећа разастртог по Божијој твари, у рекама, шумама, брдима, на путевима, градовима, са искуством села најпре морамо схватити да је изобиље велики човеков непријатељ, па зато и извор смећа сваке врсте, у духу и материјалном. Јер колико год више тога узимамо зарад угађања себи, шта год да је у питању, при чему се сасвим затире страхопоштовање Бога, све више и више ће се јављати оног споредног и сувишног – за смеће.

Сетимо се старогрчког мита о Миди у коме нам се на веома сликовит начин описује куда води неумерена тежња ка изобиљу. Наиме овај актер старогрчког мита искористио је једну прилику да му се испуни жеља да све што дотакне руком буде претворено у злато. И заиста све дотакнуто претварало се у злато, па тако и храна и пиће. Усред силног злата изгладнео и очајан, једва је искамчио да му се одузме овај дар.

На крају се најтрезвеније можемо запитати како се супротставити изобиљу које је на нас ломне и крхке, немоћне и подмитљиве, пуштено са ланца зарад бесног угађања себи, зарад бољег живота и вишег стандарда, чиме као бесни пси приступамо обесмишљавању оног апостолског налога: Све ми је допуштено, али није све на корист.

И као што се у једној молитви обраћамо Светом Духу и Цару Истине, са речима да нас очисти од сваке прљавштине тела и духа, да бисмо тиме повратили хармоничан однос са собом и Господњом земљом, најпре се морамо обрачунати са собом самима, уз насушну помоћ Бога нашег и Спасиоца душа наших, Исуса Христа. И без испразне или учене реторике. Тада ћемо, у почетку, са покајањем коме предајемо сву душу нашу, уз навалу  толико тога, увидети да су скрушеност, трпљење и смерност убојито оружје којим се треба борити, уз хлеб наш насушни,  против распојасаног изобиља, или раскаишене неумерености, како ће нам се и отворити капије за предео у коме ћемо са радошћу и страхопоштовањем познати Божију твар у свим годишњим добима, и схватити сву опојно нечастиву бесмисленост од најмање 200 врста пасте за зубе и исто толико врста четкица за зубе.

И као громогласну опомену сачувајмо у душама нашим: ако се одрекнемо Бога и себе,  знајмо да чути нећемо како о Господу и Богу нашем пева све што је створено. Док ће нама Србима светлост и жар трајања Косова, као нашег српског првог и последњег последњег жижка живог живота, за царство небеско, утрнути у тмастој тами свакидашњице, између куповине у Риму и куповине у Паризу, између гучија и диора,  између летовања и зимовања, између карађорђеве и бечке шницле, између мерлота и шардонеа, пежоа и опела, уживања и обавезе, среће и ужитка, сладострашћа и благоутробија… Како ће нам и пропасти слобода од Бога нам дарована, у трајном самосатирању – јер како нам је апостол Паве показао: пут слободе је пут одрицања од себе и на тај начин све веће примицања Божијем окриљу, или ступању у заједницу са Богом.

Да неко не помисли да се овде препоручује, не дај Боже, некакав антропоцентризам у савладавању себе, на крају позивамо се на блиставо јасне и озарене небеском светлошћу  речи апостола Павла: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене“.

Зар у овоме не познајемо надахнутост нашег Светог Кнеза Лазара – када је с мачем у руци на пољу Косову кренуо у бој за царство небеско. Зар смо се тако олако одрекли  слободе под стегом крста златног и прианули уз делатност кнеза таме и слугу њихових, у нашем роду.

И онда се немојмо чудити како нам је Бог наш заветовао реч о томе да царство небеско припада деци. Истовремено још више ћемо се примаћи смирењу пред истином о нама самима ако у души уз апостолово сведочење о Богу нашем у срцу нашем установимо мисао да у човековом свету није врхунац у високом квоцијенту кристалне и флуидне памети, или у стицању високих сума новца, нити у докторским дипломама ма које струке, градњи свемирског брода на фотонски погон, великом знању из разних области, у успеху, необично многобројној популарност преко твитера или других друштвених мрежа на интернету и тако даље и томе слично – већ да  је људски врх само у оглашавању вечности у приањању уз Исуса Христа који је од неизмерне љубави ради нас себе принео на жртву, како нам овде цитирано блиставо сведочи апостол Павле. А са тих недогледних пространства душе уз Господа и Бога нашег као нечујни шапат казује нам се: нипошто не сметнимо с ума, из воље наше и слободе, из самог срца нашег: Овај свет почива на нашем дуговању Господу и Богу нашем, Исусу Христу и Светом Духу. А ту се већ примичемо семену које почиње да живи тек када умре на Господњој земљи и свега што је на њој, као у поменутој речи о слободи, што нам вели да давши себе Господу, постајемо истинити житељи творевине Његове – па бар ми Срби то знамо, по уговору који су наши свети преци за нас потписали на Косову 1389. године о Видовдану.

 

 

 

Срђан Воларевић