Срђа Трифковић: Бродолом немачког естаблишмента

Фридрих Мерц – фотографија: European Union

Реторика којом ЦДУ покушава да одговори на све јачи изазов од стране АфД-а могла је да прође у успаваној и богатој Немачкој од пре једне деценије. Међутим фразе из ере Ангеле Меркел више не пролазе, данашња Немачка је сасвим другачија земља

Шокирани немачки канцелар Фридрих Мерц поручио је да остаје на функцији упркос тријумфу деснице на покрајинским изборима, који је његовој странци донео понижавајући пораз. Видно уплашен и блед, Мерц се у понедељак обратио новинарима у Берлину, изјавивши да је убедљива победа Алтернативе за Немачку (АфД) у источној савезној покрајини Саксонији-Анхалт узрмала његову Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) „до самог темеља”.

Према прелиминарним подацима о промени афинитета бирача, које је објавила немачка агенција „Infratest-dimap“, највећи прилив гласова АфД-у није дошао из редова ЦДУ-а, већ од незадовољних грађана који су претходне изборе бојкотовали. На њих отпада нето учинак од око 170.000 гласова.

Људи који су својевремено дигли руке од гласања јер се политика намерно дефинисала као нешто аполитично и резервисано за стручњаке, сада су подржали странку која је обећала суштински другачије усмерење. То је директна последица деценија фрустрације политичком класом која на свако конкретно питање одговара пуким описом процедура.

ЦДУ је највећи кривац и највећи губитник и то сасвим заслужено. У Саксонији-Анхалт освојила је скромних 17,2 одсто гласова, што представља заиста историјски пораз. Међутим, водеће личности ове странке су у покушају да објасне катастрофу прибегле додатним, већ излизаним фразама. Овај феномен заслужује детаљнији приказ јер је са изузетном јасноћом оголио интелектуални и морални „банкрот“ како саме странке, тако и читавог политичког естаблишмента.

Дебакл ЦДУ

Вибке Винтер, млада шефица посланичке групе ЦДУ-а у Бремену, објаснила је током дебате на телевизији „Welt“ да њена странка „очигледно није пришла људима на начин који би им дао утисак емотивне посвећености“. Винтер је тиме практично омаловажила оно што у стварности представља политички земљотрес највишег ранга, сугеришући да ова катастрофа за ЦДУ није последица дубоких политичких процепа у немачком друштву, већ неуспеха странке да пружи адекватну терапеутску подршку емоционално и психолошки рањивом бирачком телу.

Када је водитељ питао какве би последице требало да сноси савезни канцелар Мерц (ЦДУ), Винтерова је одговорила: „Имамо стабилну савезну владу, а то нам је, посебно сада, неопходно. Имамо устав који функционише.“ „Значи, све се наставља по старом и то је сјајно“, приметио је водитељ.

Млада нада ЦДУ у успону узвратила је да „резултате треба пажљиво анализирати“. Када је модератор указао на то да је пораз ЦДУ-а са свега 18 и нешто одсто гласова коначан и убедљив, Винтерова је само поновила: „Морамо да сачекамо и видимо шта ће се даље дешавати… морамо да сагледамо резултате у Саксонији-Анхалт… Морамо да видимо какав је коначни исход.“

На крају, ЦДУ није освојила ни тих 18 и нешто одсто, већ једва преко 17 процената, док је Улрих Зигмунд, носилац листе АфД-а, успео да обезбеди скоро 44 одсто гласова. Дебакл за ЦДУ заиста је историјских размера. Ипак, наступ младе наде хришћанско-демократске номенклатуре, која је у свега два минута три пута поновила једну те исту бесмислену реченицу, можда је подједнако симболично сведочанство.

Наступ Винтерове на телевизији „Welt“ био је само једно у низу катастрофалних појављивања младих демохришћана у ноћи изборног пораза. Државни министар у канцеларији савезног канцелара Филип Амтор је рецитовао нешто другачији скуп фраза у програму АРД-а.

„Демократија значи владавину већине“, каже он. „Верујем да су сва једнодимензионална објашњења овог престројавања на страначкој сцени кратовида и да су сви једнодимензионални описи недовољни.“ Прећутао је, додуше, која је то једна димензија о којој говори и које су нам друге уопште на располагању. „Немамо уставну кризу“, додаје Амтор помало тајанствено, „већ устав који може добро да се носи чак и са овако компликованим изборним резултатима.“

Савезни министар унутрашњих послова Александер Добринт (ЦСУ) изјавио је да су покрајински избори у Саксонији-Анхалт били „политички земљотрес” искључиво зато што су противници и критичари система успели да искористе „страхове и стрепње” да би одлучили изборе. Другим речима, прави се опет исти наратив – проблем је, тобоже, у психолошкој лабилности бирачког тела. „Нашој земљи су потребне промене”, наставио је Добринт. „Људи желе одлуке које изнова награђују труд и постигнуће… Нећемо препустити ствари песимистима; потребан нам је оптимизам како бисмо превазишли изазове.”

Трули наратив

Ово је интелектуални ниво данашњих водећих мејнстрим политичара у Немачкој. Винтерова и Амтор, обоје у својим тридесетим годинама, деле исту биографију: Млада унија (подмладак ЦДУ-а), страначка стипендија, рани мандат и функција. Амтор је постао посланик у Бундестагу већ са 24 године, док Винтерова – која важи и за истакнуту заговорницу експанзивне климатске политике унутар Уније – већ са 30 година предводи посланичку групу.

Како је политички коментатор Јан А. Карон приметио у десно-центристичком листу Junge Freiheit, Винтерова и Амтор представљају пример младих политичких каријериста који су још у раној младости научили да у немачкој политици нису награђени они који говоре нешто суштинско, већ они који не кажу ништа погрешно:

„Једна генерација демохришћанских политичара на одласку изградила је читаве каријере избегавајући да се ухвати укоштац са било каквим суштинским питањима. То им је сјајно полазило за руком – све док није дошао дан када се од њих захтева конкретан одговор. А онда стоје тако и понављају како то све треба „пажљиво размотрити”. Наступ нове генералне секретарке ЦДУ-а, четрдесетчетворогодишње Франциске Хоперман, која је на АРД-у изјавила да до бирача нису успели да допру на емотивном нивоу, савршено се уклапа у овај образац.“

Овај тип политичара, свеприсутан у коалицији ЦДУ/ЦСУ, директно је наслеђе шеснаестогодишње владавине Ангеле Меркел. Меркелова је до савршенства довела вештину да са много речи не каже ништа, као и да уместо одговарања на питања вешто врда све док интересовање за тему не спласне. Своје политичке маневре представљала је као пуко управљање неизбежним. Током шеснаест година то је била најуспешнија формула у земљи, а читава једна генерација политичара социјализована је и обликована на тим основама.

У немачкој политици нису награђени они који говоре нешто суштинско, већ они који не кажу ништа погрешно, каже Карон

Таква политичка тактика могла је да прође у успаваној и богатој Немачкој од пре једне деценије. Међутим, за наследнике Ангеле Меркел она је одавно постала потпуно неупотребљива. Данашња Немачка је сасвим другачија земља. Политичка померања су дубока, док су политичке, економске, социјалне и културне кризе већ наступиле или се тек очекују. У тренутку када је АфД из месеца у месец најјача странка у анкетама, фразе у стилу Ангеле Меркел представљају де факто проглашење банкрота.

Језик којим се служе Винтерова, Амтор и Хоперманова симптоматичан је за политички стил који годинама уназад поуздано ствара незадовољне грађане који више и не излазе на изборе. Карон закључује:

„Врдави одговори политичара ЦДУ-а истовремено разголићују политички стил коме недостаје било каква смерност. Након што су годинама занемаривали вољу бирача и вређали сопствени народ – нарочито на истоку Немачке – они сада, пред укљученим камерама, одбијају да озбиљно признају сопствени неуспех и пруже искрену анализу проблема… ЦДУ није успела да се обнови ни у погледу својих навика, ни у комуникацији, ни у садржају. На тешке изборне поразе она одговара искључиво празним паролама о истрајности.“

Снажење АфД-а

Током изборне кампање, Свен Шулце из ЦДУ-а упозоравао је да АфД жели да „окрене земљу наглавачке“, док је Армин Вилингман из СПД-а апеловао на бираче да „не ризикују“. За сада, „заштитни зид“ (санитарни кордон) остаје непремостив.

Алтернатива за Немачку изложена је демонизацији и етикетирању као „неонацистичка“ због својих затева за затварање граница, депортацију („ремиграцију“) странаца који се тешко асимилују, престанак попуштања имигранатима криминалцима, подршку традиционалној породици и немачким вредностима, као и због активног залагања за нормализацију односа са Русијом.

Све је то једноставно питање здравог разума и вођења политике – како унутрашње, тако и спољне – као уметности могућег, због чега ни у ком случају није „екстремно”. Многи бирачи то добро разумеју – у некадашњој Источној Немачкој чак 40 одсто и више њих.

Отуда је Зигмунд пунио градске тргове одушевљеном масом, док је коалиција ЦДУ/ЦСУ с муком попуњавала чак и затворене сале. Она једноставно нема кохерентан наратив за 21. век. Мигрантски таласи, деиндустријализација, дигитални поремећаји и све тоталитарнија држава само су четири од низа изазова на које она нема јасан одговор. Пошто не може да понуди никаква решења, одбијање да пружи одговоре претворила је у свој главни заштитни знак.

То се јасно осећало још много пре изборне кампање, када политичари из коалиције ЦДУ/ЦСУ нису нудили никакве убедљиве политичке аргументе, већ су се ограничили на упозорења о неопходности одржавања „заштитног зида” према АфД-у. Странци која жели да придобије бираче потребан је знатно шири апел од пуке тврдње да су њени конкуренти парије са којима она ни по коју цену, ни под каквим околностима, не би склопила било какав договор.

Након избора прошле недеље у Саксонији-Анхалт, АфД је у очима огромног дела немачког бирачког тела додатно утврдио своју слику као једине наде за спас земље. Међутим, с обзиром на Мерцову решеност да настави по старом, биће потребно још две до три године пропадања Савезне Републике у економско и морално посрнуће пре него што АфД добије прилику да ту наду преточи у одржив програм националне обнове и опоравка.