СРБИН НА ПРОСЛАВИ „ОЛУЈЕ“ У КНИНУ: Сигнали „разумевања“ из Београда и прослава трагедије сопственог народа

ИСКРА на Фејсбуку

(Српске избјеглице послије хрватске акције „Олуја“) Фото: РТРС

Да се Срби као народ осећају поражено и прилично понижено, није нека новост. Али да се од нас као нешто сасвим нормално очекује да се активно укључимо у величање сопствених џелата, више је од понижења.

Тако је, пре пар дана, српским лидерима у Хрватској од стране тамошњег премијера испоручен љубазан позив за учешће у прослави годишњице злочиначке војне операције „Олуја“.

Реч је, а ово помињем због оних који се у то време нису родили или су били деца, о погрому који се одиграо почетком августа 1995. године, у којем је хрватска држава убила више од 1.800 Срба, а око 250.000 протерала из својих кућа, села и градова. Није неважно напоменути да је свака од кућа из којих су Срби протерани или одведени на стратиште била старија од хрватске државе.

Зачудо или не, лидери Срба у Хрватској, тог остатка остатка закланог и прогнаног народа, прихватили су позив хрватских власти. Обележавању годишњице „Олује“ у Книну присуствоваће потпредседник хрватске владе из Самосталне демократске српске странке Борис Милошевиц́.

Да бисмо сами боље разумели на шта су лидери Срба у Хрватској позвани и на шта су пристали, може нам помоћи мало поређење. Покушајмо да замислимо ситуацију, немогућу, наравно, у којој јеврејски лидери, на позив својих немачких колега, пристају на уцешће у прослави „Кристалне ноћи“. Не иде, јел’ да?

Због чега једно иде, а друго не иде, кљуцно је питање. Разлога су најмање два. Први, нацистичка Немачка је 1945. године дозивела крах, понижење и војну окупацију, која ни до дан данас, у неким аспектима, није окончана. Нацистичка Хрватска, Хитлрова најоданија савезница, захваљујући тријумфу Титових партизана и новој подели света, избегла је 1945. казну за злодела, ужасе и геноцид над Србима, али и Јеврејима, а 1995. је у потпуности рехабилитована од стране такозваних западних демократија предвођених Немачком.

Други је разлог за нас далеко значајнији и задире у срж онога сто је у жанровском смислу драма, а у суштинском агонија српског народа данас. Срби у Хрватској, и не само тамо, осећају се одбаченима и изданима од данашње Србије, прецизније српских власти. Јер, само такав недостатак осећаја заштићености и препуштености сопственој судбини, може да доведе до пристајања на толико самопонижење и додворавање џелатима свог народа.

Не би било ни по јада то што се свака назнака српског патриотизма дочекује на нож, најпре од опскурних другосрбијанских кружока у Београду, а тек онда у Загребу, Сарајеву, Подгорици, Приштини и Бриселу, да овај наратив и светоназор није као свој прихватила и актуелна српска власт.

А владати Србијом посматрајући сопствени народ очима круга двојке, тог маленог, бучног, мрзитељског, презиратељског, квазимодовског друштванцета, те последње ћелије Коминтерне на свету којој су Срби архинепријатељ, више је од несреће.

Због тога не чуди то сто је српска власт, односно Александар Вучић, председник ове земље, послао сигнале „разумевања“ лидерима Срба у Хрватској пре него сто су донели одлуку о учешћу у прослави трагедије сопстваног народа. Још је мање чудно то што су лидери Срба у Хрватској одлично разумели Вучићево „разумевање“. Најмање чуде мотиви хрватских власти, јер, пристанак на злочин од стране жртве, исто је што и потирање, односно брисање злочина.

Чудна је у свему Србија. Она већинска, часна, слободарска и патриотска, у којој нису проскрибоване идеје нације, вере, културе и идентитета. Она која памти и своје велике лидере и дискретне хероје, њихова велика дела и жртве које су поднели за свој народ и своју земљу.

Због чега та Србија пристаје на делегитимисање сваке националне и патриотске идеје и ћутећи прелази преко сваког самопонижења, које је, по својој суштини, самопоништење? Где нас све ово води? Хоћемо ли, ћутећи на саучесниство српских власти у рехабилитовању једног по једног злочина и злочинца, националну агонију и трагедију окончати учешћем неког несрећног српског министра, или мозда баш овог председника, на прослави дана независности Косова? Уз претходно заједничко фотографисање у Рачку, што да не.

Ћутање, колико год понекад деловало благотворно и спасоносно, кошта. Цена се испоручује на крају. А крај је, ако не проговоримо, и јасно и гласно, веома близу. И да не заборавимо, ћутање на издају земље плаћа се губитком државе, части и идентитета. И историје, коју ће писати други, по својој мери и потреби.

Драган Добрашиновић

3 коментара

  1. Станко каже:

    Нисам био толико политички афирмисан да би остао у Хрватској и тражио место својој гузици газећи дело и имена људи који су ослобађали Србске земље. Овај Милошевић гази кости мојих сабораца. Е Срби моји. Шта сте си дозволили. Страх од губитка зидова, вас доведе до тако великог понижења. Срамота ме да вас познајем.

  2. Miodrag каже:

    Ko je nama kriv što prvi dan posle“ oluje“ na isti nacin nismo iselili sve Hrvate iz Srbije u Hrvatsku,na isti način na traktorima i prikolicama i njihove domove podelili izbeglim krajišnicima,a njih poslali u gaćama,da goli žive tamo u srpskim ruševinama.Onda bi se mi odazvali na proslavu „Oluje“a i njih pozvali na naše proslave njihovog skidanja gaca,da obidju njihove bivše domove koji nisu spaljeni.

  3. Божидар Шкобић каже:

    ИЗБЈЕГЛИЦА

    Ником потребан и ниотког жељен, свијетом тумара – као живи дух,
    присиљен да трпи свако понижење и руку да пружа за хљеб или крух!

    Мухаџер – путник – ненамјерник, сваком са пута мора да се склања,
    као просјак, мора да се понижава – без имања и без поштовања.

    Све што је имао – образом градио, очево, као да није постојало,
    и сретан ако је породица здраво – и достојанство барем му остало.

    Док помоћ му, као увреду, дају, и стављају у смјештаје нужне,
    „забринути“ добро плаћени – питају га: „Што има очи тужне!“

    А човјек, жена, па чак и дијете у срцу још носе свој родни крај,
    и жели да већ крај лутању дође – и некад се врати у свој завичај!

    А, шта га чека, мора да се пита тај повратник можда несуђени –
    друга адреса и друга лица – а пријатељи многи расељени!

    Док срце гордо успиње тијело, Да се опстане у новом крају,
    Мисли се куну да заборавит’ неће Живот у једином – правом Завичају!

    Божидар Шкобић – Чика Бошко

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.