СПАСА НАМ НЕМА, ПРОПАСТИ НЕЋЕМО: НАД ТРЕЋИМ ИЗДАЊЕМ КЊИГЕ СЛОБОДАНА АНТОНИЋА „ДВА ЗАВЕТНА НАРОДА – РУСИ И СРБИ“ ( КАТЕНА МУНДИ, БЕОГРАД 2026. )

ОБЈЕКТИВНО ГЛЕДАНО

И Срби и Руси нестају.

Пре свега, демографски.

Русија се и даље држи као нуклеарна сила, али води један рат против Запада ( преко Украјине ) који траје предуго ( са прекидима, од 2014. године до данас ), у коме страдају они сами у „два издања“, руском и украјинском ( јер, и Украјинци су Руси, без обзира на вештачко стварање украјинске нације ).

Србија је поражена, под окупацијом америчко – бриселском, са ненародном влашћу одевеном у српску заставу. 

И томе се краја не види. 

Као да је Бог допустио да наши непријатељи победе и уклоне нас са овога света.

И тешко је издржати у мрчави 21. века, који је, како рече Владимир Соловјов, био толико напредан да му је пало у део да постане последњи. 

 

СТРАДАЊЕ ЗАВЕТНИХ НАРОДА

Из библијске перспективе, сви народи који су успоставили завет са Богом страдају из два разлога: један је њихово одрицање од заветности, а други је завет који, упркос свему, опстаје у њима. То јест, Запад против Руса и нас ратује зато што смо постали идолопоклоници који су се поклонили западним идолима прогреса и утопијске потрошачке будућности ( и сад то плаћамо ), али они сами против нас ратују зато што се боре против Христа у нама.

Зато се вреди замислити над овом необичном дијалектиком.

Срби и Руси, дакле, нису само два словенска и православна народа са историјским везама, него народи чији идентитет, у најдубљем смислу, има сотириолошку димензију. Осим српског Косовског завета, ту је и руска идеја, са нарочитим односом према есхатологији, хришћанском универзализму и појму заједнице спасења.

У читању наше заветне стварности нам помаже књига Слободана Антонића „Два заветна народа – Руси и Срби“, која је, у „Катени Мунди“, доживела већ три издања. 

 

СРБИ, РУСИ И ЗАВЕТНОСТ 

Однос Срба и Руса није само дипломатски, политички или културни, него је пре свега заветни, страдални и есхатолошки. Хришћанска добротворка Драгиња Петровић 1896. године послала је младом руском императору Николају Другом крст који је, по предању, пронађен на Косову после Косовске битке, и био је лични крст кнеза Лазара. Косовска жртва предаје се руском цару, који ће касније и сам понети сопствени крст у одбрани Србије. У писму Драгиње Петровић руском цару стоји да Срби гаје „оданост и љубав према Русији”, а крст се предаје „из велике љубави према цару целе Русије”. 

Руски цар је ушао у рат због Србије, иако Русија није била спремна за велики војни сукоб. Он је 1914. године, на молбу српског престолонаследника Александра, одговорио да ће Русија остати уз Србе, а касније је, у ситуацији када су савезници оклевали да помогну српској војсци после албанске епопеје, запретио сепаратним миром, што је убрзало савезничку помоћ. 

Владика Николај наглашава да је руска помоћ Србији 1914. године била жртва „без икакве користи”, јер је Русија ушла у рат свесна могућих последица. Он ту жртву назива дугом који „не могу вратити ни векови ни покољења”.  Цар Николај је поновио жртву кнеза Лазара, а руска страдална историја са може упоредити са косовским заветом српског народа.

Свега овога не би било без наше унутарње, мистичке сродности. 

 

О АНТОНИЋЕВОЈ КЊИЗИ 

Слободан Антонић у својој књизи пише о мистичним сродностима Срба и Руса, али без патетике и напуштања чињеничне основе. Његова књига је настојање да се историјске, социолошке и духовне чињенице повежу у једну целину. У првом делу разматра се питање зашто Запад тешко разуме Русију и Србију. Затим се описују ранији и савремени западни планови према Русији и Србији. У трећем делу испитује се да ли постоји дубља духовна разлика између источних хришћана, односно Руса и Срба, и западне Европе. Есеј је написан пре рата на Украјини, али управо тај рат и савремени међународни положај Србије књигу су учинили актуелнијом. 

Прво издање изашло је 2022, друго 2023, а треће, допуњено, јавља се у тренутку када Украјински рат и даље траје и када су се, по ауторовој оцени, догодиле „крупне, структуралне промене у Русији”. Истовремено, Србија је, како пише, 2024. запала у дубоку политичку кризу, што је заветној идеји код Срба и Руса донело нова искушења. Због тога је у треће издање додато ново, завршно поглавље о Србима и Русима као заветним народима и заједницама спасења. 

 

ДРУГА СРБИЈА И „РУСИЗАЦИЈА“ 

Као и увек када је НАТОумна Друга Србија у питању, Антонић улази у полемику са њеним идеолошким преупрошћавањима, а пре свега са појмовима „русизација” и „русификација”, које су, тобож, спроводе на простору Србије. Он наводи оцене Хелсиншког одбора и Соње Бисерко, према којима је Русија дубоко утицала на српске институције, медије, културу, Српску Цркву, академску заједницу и политичке структуре. Наравно да није у питању објективна анализа, већ стигматизација оног дела српске јавности који не прихвата безусловно ЕУ-НАТО наратив. Изрази попут „русизација” и „рускоколонаши” служе да се затре свака могућност другачијег мишљења.

Међу другосрбијанцима се сама тема православне цивилизације, византијског наслеђа, словенства и узајамне историјске помоћи проглашава сумњивом. Оно што се назива „идентитетском русизацијом” заправо је покушај да се дискредитује сваки отпор западном идеолошком оквиру. Јер хистерија није усмерена само против Русије, него и против српске антиколонијалне политике. Србија и Русија у савременом свету остају носиоци нечега што Запад више не разуме, али би да уништи, једном и заувек: спремности на жртву, живота за идеју и осећаја заветне обавезе. Зато Србе и Русе треба дисквалификовати и претворити у „ментално заостала“ чудовишта, која ни не заслужују да постоје. 

 

БОТАТСТВО, РАТ И ПРЕВАРА

Западна, атлантистичка цивилизација, иако потекла од некадашњих хришћанских народа, више није вођена хришћанским принципима, него, како каже Антонић, паганско-демонским тројством: Плутоном, Марсом и Меркуром, односно богатством, ратом и преваром. Срби и Руси су, са своје стране, опет по Антонићу, „одважни, спремни на жртву, воле идеју и живе за њу”. 

Због тога Запад, чак и када покушава да рационално процени Русе и Србе, често не успева да предвиди њихово понашање. Историја односа Запада према Русима и Србима је испуњена погрешним проценама, неспоразумима, сукобима и поразима. Антонић даје три главна разлога тог неразумевања. Пре свега, ту су западна ароганција и стереотипизација. Империјални Запад се ослања на отуђене, прозападне руске и српске елите, и, наравно, потцењује постојање дубинских разлика у „духу народа”, односно у друштвеном карактеру и политичкој култури Руса и Срба. Запад најчешће не греши зато што нема податке, него зато што те податке чита на погрешан начин. 

 

НЕМАЧКО ВИЂЕЊЕ РУСИЈЕ

Први велики пример таквог погрешног читања односи се на западно, посебно немачко, виђење Русије. Антонић полази од две књиге објављене у Србији 1912. године: О Русији и Русима Владимира Станојевића и Модерна Германија Мирка Косића. Из Станојевићевог приказа издваја се германолика слика Русије као „колоса на глиненим ногама”, док се Словени описују као народ неспособан за државу. Аутор ту показује да није реч о случајној предрасуди, већ о дубоко укорењеном германском погледу на словенски свет. Немци Русе и Словене не виде као равноправне историјске субјекте, него као масу којој је потребна дисциплина, надзор и туђе вођство.

Косићева анализа Немачке служи Антонићу као други важан доказ. Косић, иако препознаје немачке врлине ( марљивост, поузданост, дисциплину, истрајност и рационалност ) истовремено указује на опасну страну модерне Немачке: милитаризацију, охолост, тежњу ка светској доминацији и презир према Словенима. Посебно је важно што је Косић још 1912. године уочио да се Немачка спрема за велики рат, пре свега против словенског света. Када се економска и војна моћ споје са цивилизацијском надменошћу, други народи се више не посматрају као равноправне политичке заједнице, него као препрека коју треба уклонити или подредити.

 

САГЛЕДАВАЊЕ БАЛКАНА 

Антонић показује да су Немци балканске Словене видели као расно и културно ниже, а Балкан као природни правац немачког продора ка Леванту и Малој Азији. Они су веровали да немачка култура и цивилизација имају право да „заузму Балкан, Малу Азију, Сирију и Месопотамију” и да из њих истисну „немоћне и неспособне расе”. Јасно је да онај ко другог сматра нижим, не може стварно разумети тог другог.

После Првог светског рата, тај став се, према Антонићу, није суштински променио. Немци су и даље потцењивали Русе, а један од разлога било је то што су веровали оним руским интелектуалцима који су о сопственом народу говорили најгоре. Антонић наводи Ивана Солоњевича, белог Руса који је живео у Немачкој и који је упозоравао да су Немци слику Русије често градили на основу руских аутостереотипа. Немци су прихватали негативне оцене руских западњака као објективну истину о Русији, не схватајући да су ти извори често били отуђени од сопственог народа.

 

ПОГРЕШНО ЧИТАТИ РУСИЈУ? 

Када је исталијански мислилац Романо Гвардини оптужио Достојевског да је писац лишен било каквог реализма, јер његови јунаци ништа не раде, него само причају, и то на метафизичке теме, литвански философ Антанас Мацејна, који је Русе добро познавао, овако му је одговорио:“Током четири године скитања по забитима Немачке, аутор овог списа нигде није видео да Немци, приметивши приближавање вечери, остављају свој рад у пољима, у кућама, у радионицама, излазе пред капије својих имања, седају у мале групе и воде дуге разговоре, који трају до саме ноћи. У Русији је то, међутим, обична ствар. Рад код Немца испуњава цео дан. За разговор он има недељу. Али човек који је шест дана ћутао мало шта може рећи и седмог дана. Зато разговор у Немачкој и уопште на Западу није саставни део људског постојања. Он је негде на периферији, као рад у Русији и уопште — на Истоку. Руски човек не посвећује свом раду цело време, јер у његовом доживљају рад не испуњава и не изражава целог човека. Чим сунце почне да се нагиње ка западу, руски човек оставља свој посао и иде другима, али не да би тај посао наставио, као што то чине девојке у немачким селима, окупљајући се у „Wohnzimmer“ и седајући око упаљених пећи; не, Рус иде другима – да разговара. И у тим разговорима управо се и открива руска свакодневност са својим бригама, са својом одговорношћу и са својим племством. Западни човек испољава себе у раду. Руски човек испољава себе у разговору. Свакодневни облик постојања западног човека је рад. Свакодневни облик постојања руског човека је разговор. Западни човек постоји радећи, руски човек постоји разговарајући. Зато у изворима западног доживљаја стоји дело – идеја „Фауста“. У изворима источног доживљаја стоји реч – Јеванђељска идеја. За Исток је сталан и упоран рад – редак случај и зато – периферна вредност. За Запад је дубока реч, која тесно повезује људске и светске проблеме – специјалност философа и такође – периферна вредност. На Истоку сви философирају, на Западу сви раде. Реч и рад су облици испољавања и постојања Истока и Запада и, тиме, облици испољавања свакодневности. Западна свакодневност испољава се и остварује у раду, источна у речи.“

Живети од речи – то је ирационално… Ирационализам је, међутим, немирење са тоталитарним претензијама разума.

 

ДОСТОЈЕВСКИ И ИРАЦИОНАЛИЗАМ  

 

Године 1864, када у Европи почиње да тријумфује идеологија сцијентизма као вера у коначну победу разума и науке, Достојевски објављује манифест ирационализма и волунтаризма, „Записе из подземља“. „Човек из подземља“ каже да свако ко је уман мора да се побуни против закона природе које је открила модерна наука, јер је то обичан камени зид. Човек има право на глупост, и не жели да се његов живот управља по логаритамским таблицама:“Господе Боже, а шта се мене тичу закони природе, и аритметика, кад се мени, због чега било, ти закони и два пута не допадају? Наравно, ја такав зид нећу пробити главом, ако заиста немам снаге да га пробијем; али се ни помирити нећу с тим просто зато што је преда мном камени зид.“

То немирење са каменим зидом очигледности основа је руског, али и српског, ирационализма. 

 

И НЕШТО ДУБЉЕ

У интревјуу који је, поводом своје студије о скривеној матријархалности српске патријархалне културе ( „Од црвенкосе богиње до слепих певачица“ ) дала потписнику ових редова, Славица Гароња Радованац је истакла:“Словенима је мрзак и стран појам државе, чиновништва, не воле новац и ћифтинство им је страно, воле живот у заједници, негују култ даривања и милосрђа, емпатичности, демократичности и једнакости (и за све друге народе, не само за себе), и зато није чудо да су се православни Словени највише пригрлили идеје комунизма почетком 20. века. Везани су за земљу и своје обичаје, а изнад свега воле слободу. Ова матријархална подлога са трансформацијом у православном хришћанству, свој крајњи продукт добија симбиозом старих култова и толеранције (милост, благост и опраштање). Наравно, Словени имају и мана: поводљиви су, некритички прихватају „туђе“ као боље, а кад пригрле туђу веру, оданији су до фанатизма новој вери од њених твораца. Једина су раса у Европи расцепљени на два тако супротстављена крака хришћанства (Источно и Западно), а данас су и (непомирљиво) идеолошки располућени. Једино су Словени били најдуже у историји без својих држава, дакле, поробљени и културолошки егзистирали као делови различитих, туђих царстава (сем Русије), што се нарочито болно одразило на Балкану.“

И ово се не сме заборавити.

Као, наравно, ни, како Антонић каже, „инверзни национализам“, који је био застава многих представника руске и српске интелектуалне класе, и то не од скора. 

Стереотипе аутошовиниста међу Србима и Русима су усвајали наши непријатељи, и кретали у ратне походе. 

 

КЛЕВЕТЕ МАКСИМА ГОРКОГ

Тако још Максим Горки руског сељака описује као сујеверног, лењог, безидејног, ограниченог на сопствено село и лишеног дубље религиозности. Таква слика, када је прочита западни освајач, постаје потврда већ постојеће предрасуде: Руси су пасивна маса, неспособна за виши историјски живот, и зато погодна за освајање. И управо је ова врста „руске русофобије“ допринела великим немачким заблудама о Русији.

Тај механизам се најјасније види код Алфреда Розенберга. Розенберг, нацистички идеолог, преузео је идеју да Руси нису истински државотворан народ и да су руску државу у суштини створили Викинзи, Немци и други западни елементи. Ако се Русија тумачи као хаотична маса којој је потребна гвоздена песница, онда се немачко освајање може представити као историјска мисија увођења реда. 

 

РОЗЕНБЕРГ И ДОСТОЈЕВСКИ

Још важнији пример је Розенбергово читање Достојевског. Антонић истиче да је Розенберг тачно осетио да је „Достојевски лупа за руску душу”, али је из тог увида извео потпуно погрешан закључак. Уместо да код Достојевског препозна духовну дубину, моралну драму, покајање, слободу и трагичну борбу личности, он је руску душу свео на болест, патњу, мазохизам, ропство и одсуство личносног начела. Розенберг зато у руској способности за страдање није видео моралну снагу, него знак дегенерације. 

И увек је тако: Запад често препознаје облике спољашњег понашања, али му промиче унутрашњи смисао истог. Оно што је за православну духовну традицију жртва, подвиг или трпљење, за Запад је слабост или патологија.

 

ПОГРЕШНО ЧИТАЊЕ: УЗРОК ПОРАЗА

Из такве погрешне процене произашле су и катастрофалне војнополитичке заблуде. Антонић подсећа да су не само Немци, него и западни савезници, попут Черчила и америчких званичника, сумњали у способност Руса да дуго пружају отпор Хитлеру. Немачки ратни извештаји из 1941. године, како их Антонић приказује, пуни су чуђења пред руском упорношћу: Руси се боре и када су опкољени, не предају се лако, а понекад целе јединице радије гину него што прихватају капитулацију. Ово је за Антонића доказ да западни модели нису успели да предвиде стварну снагу народа који су претходно описивали као лењ, пасиван и недржавотворан.

Нацистички крижари су изгубили јер су заборавили историјске истине: они које су западни посматрачи сматрали слабима и хаотичнима претходно су победили Монголе, Пољску, Шведску, Турску и Француску. Пољаци су 1612. заузели и запалили Москву, Французи су то учинили 1812, али су се сви ратови, како Антонић наглашава, ипак завршавали руским победничким парадама у европским престоницама:„Овамо су надирали сви; и сви су доживели једну исту судбину: коначни и неумитни пораз.” 

Да, баш је тако. Јер историја тешко опрашта велике грешке у процењивању великих народа. 

 

СРБИ: ДЕМОГРАФИЈА И ВАЖНОСТ

А Срби?

Срби су, каже Антонић, „демографски мали народ, али историјски важан”. Запад је и са Србима правио пропусте, јер их је погрешно процењивао зато што је превише веровао локалним „познаваоцима”. Ти познаваоци су често били, или јесу, припадници компрадорске или аутоколонијалне елите. Они су пресекли живу везу са сопственим народом и Србе посматрали кроз негативне аутостереотипе. 

Својим западним налогодавцима и платиоцима су причали причу коју су западни моћници хтели да чују, али та прича није била употребљива јер није истинита. 

И код Руса и код Срба Запад не греши само зато што је непријатељски расположен, него зато што погрешне изворе проглашава поузданим сведочанствима. Код Руса то су били отуђени интелектуалци који су сопствени народ приказивали као примитивну масу. Код Срба су то домаће аутоколонијалне елите које Србе тумаче као варваре ван цивилизацијских токова. У оба случаја, Запад чује оно што жели: да су Руси и Срби заостали, ирационални, опасни, неспособни и непредвидљиви. Баш зато се касније изненаде када се ти народи покажу као издржљивији, организованији и отпорнији него што је претпостављао.

 

НЕРАЗУМНИ И НАДРАЗУМНИ

Запад друге не разуме јер их чита кроз наопаке наочари користољубља, крајње себичног интереса и културне хијерархије „надмоћних“. Руси и Срби често делују из дубљих историјских, духовних и заветних мотива, који се не могу прорачунати. Зато западни аналитичар који гледа само материјалне каузалне везе између појава не успева да схвати зашто неки народ прихвата страдање и отпор онда када би, по хладној рачуници, требало да се покори.

Историјско понашање Руса и Срба не може се разумети ако се они посматрају као обични објекти западне политике. Они су за Антонића народи са посебним историјским искуством, дубоким памћењем и снажним осећањем мисије. Када Запад то превиди, он прави исту грешку изнова: потцењује, преупрошћава, ослања се на отуђене посреднике, а затим се чуди отпору који није умео да предвиди.

 

ЕКСКУРС: „ЧЕКАЈУЋИ ХАНДКЕА“ ГОРАНА РАДОВАНОВИЋА 

Документарни филм Горана Радовановића „Чекајући Хандкеа“ говори баш о томе. Стефан Петровић, Србин из Велике Хоче, власник винарије која припада његовој породици, жели да подигне спомен – плочу на згради свог винског подрума, који је својевремено посетио носилац Нобелове награде за књижевеност, Петер Хандке. Арбанашке окупаторске власти га у томе спречавају и сурово га кажњавају.

Сизифовска димензија радње овог документарног филма лежи у томе што постављање спомен – плоче постаје борба са читавим системом ограничења. Велика Хоча се може назвати изопштеном, изолованом и гетоизираном енклавом, окруженом албанском већином. На Косову и Метохији, за Србе нема неутралне топографије – сваки српски простор наше заветне земље је место страха, притиска и ограничене слободе. Зато радња Радовановићевог филма није заснована на спољној драматургији великих догађаја, већ на драматургији малог чина који открива сву страдалност оних који су остали на заветној земљи, Косову и Метохији. 

Стефан Петровић је, иначе, претрпео праву тортуру када су специјалци тзв. косовске полиције опколили његов дом у Великој Хочи и запленили 42.000 литара вина, наводно због дуга и „нелегелане производње“. Молбе Стефана Петровића биле су узалудне, а његово вино је отето до потоње капљице.  То није била роба, него породични рад и традиција: Петровићева породица се шест деценија бави овим послом. Зато заплена вина удара не само на економију, него и на породицу: Срби, сматрају НАТО државолики, морају да нестану из Метохије. 

Редитељ Радовановић је тим поводом рекао да Петровића кажњавају због Хандкеа, због посете српском гробљу у Ораховцу, због срушених надгробних плоча, због деце која у филму певају песму Великој Хочи као симболу српског идентитета, па чак и зато „како Хандке никада више не би пио хочанско бело вино“. По Радовановићу, један човек и његова винарија постају место на коме се укрштају културно памћење и локални идентитет са страхом окупатора од повратка писца који је својим присуством означио солидарност са српским светим простором.

Све је сумњиво: винарија, зид, физичко присуство домаћина и Хандкеов лик као знак сећања. Радовановићев ранији играни филм „Енклава“ се такође бавио тешким животом српског народа на Косову и Метохији. И „Енклавом“ и филмом „Чекајући Хандкеа“ поставља се питање како је могуће да у 21. веку један народ у Европи живи у страху, изолован, унутар полулогорског простора.

Радовановић је сведочио о режиму у Приштини, о међународној заједници која повлађује некажњеним убиствима и крађама српске имовине, као и о идеји протеривања оних који нису Албанци. Зато се Хандке не чека у Београду, већ у Дечанима, Хочи, Грачаници, Бањској, Митровици и Лепосавићу. Дочекати Хандкеа значи супротставити се крајњој неправди. 

Ирационално, али насушно…

„Друга Србија“ од тога луди…

 

„БЕОГРАДСКИ ЛИБЕРАЛИ“ И ПОСТИСТИНА

Западни центри моћи као главни извор обавештавања често користе оно што им говоре такозване liberal Belgrade groups. То су групе домаће компрадорске, односно аутоколонијалне елите, које су давно пресекле органску везу са сопственим народом. Зато оне Србе не познају изнутра, него их посматрају кроз негативне аутостереотипе. 

Најјаснији пример за то јесте, опет и опет, питање Косова. Антонић показује како је Запад почетком двехиљадитих формирао уверење да је Србима Косово престало да буде важно. За то су коришћена два извора: истраживања јавног мњења и мишљење домаћих „познавалаца”. У једном истраживању из јуна 2003. године, наводи се да се са тврдњом „Косово и Метохија су изгубљени за Србију” слагало 55% испитаника, 23% није имало став, а 22% се није слагало. Али Антонић сматра да је проблем био у начину постављања питања: ако се испитаник пита шта му је важније – посао, здравље, породица, деца, сигурност или Косово, онда ће Косово природно изгледати као нижи практични приоритет, што не значи да је оно изгубило идентитетски или политички значај.

 

WISHFUL THINKING ИЛИ ШТО ЈЕ БАБИ МИЛО, ТО ЈОЈ СЕ И СНИЛО 

Из таквих истраживања, по Антонићу, западни наручиоци добијали су закључак који су желели да чују: Срби су се уморили од Косова, Косово више није суштинско питање, па се може ићи ка решењу које би удовољило максималним албанским захтевима. Али тај закључак био је, у његовом тумачењу, производ лоше методологије, идеолошке селекције саговорника и западњачког wishful thinking-а. Када су домаћи „креатори јавног мњења” сопствену позицију представљали као став целог народа, Запад је добијао потврду сопствених стереотипа.

Антонић затим као пример таквог посредничког гласа наводи Александра Тијанића и његов текст „Шта ће Србима Косово”. Тијанић је тврдио да Срби „масовно лажу да воле Косово”, да је Косово за њих „лажна заклетва”, те да им „експоненцијално опада интересовање за Косово”. Срби су представљени као исцрпљен, осиромашен, апатичан народ, коме је потребно да из унутрашње политике избаци Косово и призна фактичко стање. 

 

СРБИ СЕ НИСУ ОДРЕКЛИ

Антонић наглашава да је човек који је тако писао о Косову 2003. године већ наредне године постао директор РТС-а, и то у време владе која се сматрала једном од патриотскијих после 5. октобра. Он затим преноси тумачење Слободана Рељића да је Тијанић био избор „истинске српске дубоке државе”, а да том дубоком државом владају западњаци: медијски систем није само одраз домаће политике, него инструмент обликовања српске свести у смеру прихватања тезе да је Косово изгубљено.

Ипак, Антонић закључује да су све такве процене, и оне из 2003. и оне из 2008. године, биле погрешне. Срби нису „дигли руке” од Косова. Зато, како каже, Запад и данас „главиња са Србијом око Косова”. Чак и ако би неко из Србије нешто потписао, то не би нужно значило крај питања, јер је проблем дубљи од једног политичког акта. Овде се среће формула „Die unberechenbaren Serben” („непредвидљиви Срби”), која ипак, барем нама, не значи хаотичност, него западну неспособност да схвати дубинску историјску и заветну структуру српског односа према Косову.

 

ХИТЛЕР СЕ ПОНОВО РАЂА 

Хитлер и нацизам се, по њему, често погрешно схватају као изоловани инцидент у историји Запада. Насупрот томе, Антонић тврди да је немачки фирер само отворено и брутално најављивао оно што је Запад већ на другим местима радио спорије, суптилније или онда када је имао прилике. Посебно је важна његова тврдња да је Хитлер истребљење Индијанаца узео као модел колонизације словенских земаља, нарочито Русије.

Антонић наводи мишљење које је, према Херману Нојбахеру, владало међу немачким вођама 1941. године: „Било би најбоље када би Србија једноставно нестала с географске карте.” Тај став он повезује и са једним ранијим западним коментаром из 1914. године, према коме би „ваздух Европе” био чистији када би Србија могла да се одвуче на сред мора и потопи. Ови примери показују да антисрпска логика није само нацистичка, већ да припада ширем западном империјалном погледу на мале, непокорне народе.

 

ХИТЛЕР И ПРОДОР НА ИСТОК

За разлику од кајзеровске Немачке, која је тежила ширењу ка Блиском истоку и прерасподели прекоморских колонија, Хитлер је као главни простор немачке колонизације видео словенски Исток – најпре од Балтика до Црног мора, а затим и до Урала. Русија је простор за немачко насељавање, искоришћавање и расно-политичко преуређење. Хитлер, као читалац Карла Маја, Русе је поредио са „црвенокошцима” и  колонизацију Русије је замишљао као европску верзију освајања америчког Запада. Једна од најважнијих формула тог дела јесте да је на европском Истоку за Немце постојала само једна дужност, то јест „германизација путем насељавања Немаца и третирања мештана као црвенокожаца“.

Тако је настао „Општи план за Исток“ (Generalplan Ost, 1942). Према том плану, словенске земље између Балтика и Црног мора требало је колонизовати кроз систем немачких пољопривредних имања. Колонизацију је требало да изврши између шест и дванаест милиона Немаца, док би се преко Урала уклонило 31 милион Словена. Протеривање би, према наведеним подацима, обухватало 65% Украјинаца и 75% Белоруса, а преостали Словени служили би првенствено као послуга и помоћна радна снага.

 

ДЕМОГРАФСКИ СЛОМ СЛОВЕНА

Валтер Пери, у свом тексту о Хитлеровој политици рађања на окупираним словенским територијама, истиче:

“Нацистичку демографску политику можемо овако резимирати:

1. Биле су разрађене медицинске и законодавне мере за контрацепцију, абортусе и надзор над децом чији је циљ био смањење природног прираштаја у непожељним групама становништва. Контрацептивна средства била су широко доступна и често су дељена бесплатно. Абортуси су били легализовани, безопасни и лако доступни на специјалним клиникама или код локалних лекара. Мајке које су биле приморане да раде на силу су одвајане од деце у раном дечјем узрасту, да би мајчинство било што небитније.
2. Контрола рађања је код нејеврејског живља спровођена добровољно, али увек под притиском који се у најмању руку састојао од тврдње да је избегавање рађања детета лакше него његово подизање. За оне који су живели у тешким условима то је било довољно да би попустили пред притисцима. Код Јевреја су стерилизација и абортуси често били принудни.
3. Средства масовних информација су заједнички радила на пропаганди таквих мера истичући личне проблеме који настају због више деце и учећи људе како помоћу мера контроле н абортуса може да се избегне рађање. Подстицани су порнографија и секс без деце (укључујући ту и хомосексуализам) са циљем слабљења породице, одвраћања од политичког отпора и разарања духовних вредности.
4. Углавном, као и тотално уништење, истински циљ ове политике – смањење броја непожељних група становништва – чуван је у строгој тајности. То је повремено доводило до сукоба између твораца ове политике и њених извршилаца, који каткад нису знали њене циљеве. После рата нацистичка политика у области демографије и Источној Европи довела је до појава новог појма у међународном законодавству – злочин геноцида.“

Додајмо: оно што није „одрадио“ Хитлер, касније је учињено свим Словенима. Доживели су демографски слом. Очито је да је Хитлер само врх леденог брега једног старијег и опаснијег плана.

ШКОЛА ЗА НИЖУ РАСУ И ПЛАНОВИ ЗА БЕОГРАД 

Хитлер је хтео да Словене држи у стању образовне запуштености. Антонић наводи да словенско образовање, по писцу „Мајн кампфа“, не би смело да иде даље од основног читања, писања и рачунања. Математика и озбиљнија знања били би непотребни, јер се од покорених народа није очекивала самостална култура, наука или државотворност. Још радикалније, Руси и други словенски народи били би преведени на латиницу, док би саме речи „Русија” и „руски” биле забрањене, замењене терминима „Московија” и „московски”. Јер, није била планирана само политичка победа, већ систематско брисање идентитета.

Тако је било и са Србијом. По првом плану, из јула 1941, два милиона Немаца, односно фолксдојчера из Мађарске, Румуније и Југославије, требало је концентрисати у подунавску немачку државу Prinz Eugen Stadt. Та творевина би штитила комуникацију Дунавом и представљала војну крајину према немачком животном простору. Срби би, по том плану, били исељени из Београда, Смедерева и других места уз Дунав, јер су морали бити потиснути од Дунава и Београда да би се показала њихова „политичка безначајност” и спречиле нове завере против Немачке и европског поретка.

БЕЛЕ КОЛОНИЈЕ

Београд би, том плану, постао срце немачке подунавске државе, стратешка тврђава Рајха и центар контроле над сливовима Тисе, Драве, Саве и Мораве. Посебно су важни Ђердап и Борски рудници. Ђердап је био значајан због пловидбе Дунавом и због планиране изградње огромне хидроцентрале, док је Бор био једно од најзначајнијих европских налазишта бакра. 

Срби и Руси нису били прекоморски народи у класичном колонијалном смислу, али су у западним и посебно немачким плановима третирани као становништво које треба раселити, културно разградити и економски искористити. У томе се, по Антонићу, открива дубља логика западног односа према словенском Истоку: Срби и Руси су нижа раса, коју треба потчинити или истребити. 

 

ЗНАЧАЈ ДУНАВА

За Хитлера и немачке стратеге Дунав није био само река, већ будући економски коридор великог немачког простора. Антонић наводи да је Хитлер говорио о Дунаву као о реци будућности, јер је он требало да повеже Немачку са Црним морем, украјинским житницама, нафтним областима око Бакуа и угљем Донбаса. У том смислу, Београд, Ђердап и Борски рудници добијају централно место: Београд као стратешка тачка контроле, Ђердап као кључ пловидбе и будуће хидроенергетике, а Бор као рудни ресурс од изузетне важности. 

Немачки будући Völkerordnung није замишљан као поредак равноправних држава, него као систем привредних колонија. Земље ван Рајха, нарочито оне на ободу немачког великог простора, требало је да се одрекну развоја сложене индустрије: аутомобила, електротехнике, локомотива, машина, прецизне механике, хемијске индустрије и слично. То је требало да остане немачки монопол. „Нижи“ народи били би усмерени на пољопривреду, рударство и најгрубљу прераду сировина, односно на облике рада за које није потребна висока квалификација.

 

СРБИЈА КАО КОЛОНИЈА 

Колонија није нужно само прекоморска територија са другачијом бојом коже становништва, него је то и земља којој се одузима могућност самосталног индустријског, технолошког и политичког развоја. Србија би, у таквом систему, постала периферија која производи храну, даје руде, шаље раднике и служи као тржиште за производе германског господарског центра. Срби и Руси су европски, хришћански, бели народи, али су ипак у западним плановима третирани колонијално.

Као конкретан доказ таквог третмана Антонић наводи окупациону праксу у Србији 1941-1944. 

Преостала индустријска постројења дата су на управу великим немачким фирмама, а производња је била усмерена према потребама Рајха. За Србију и српско становништво није остајало готово ништа. Чак и када се инвестирало у саобраћајнице, то није било ради развоја Србије, већ ради бржег извлачења сировина. Поред руда, из Србије су масовно одвожени жито и дрво. Већ 1941. сељацима је одређено колико жита морају да предају, а 1942. Србија је морала да испоручи стотине хиљада тона пшенице, кукуруза и других житарица. Антонић наглашава да је тај „откуп” плаћан новцем који је Србија сама давала као контрибуцију за сопствену окупацију, што значи да је Немачка српску робу фактички добијала бесплатно.

 

СЛУГЕ У НОВОМ ЕВРОПСКОМ ПОРЕТКУ

Немачки стратези су Југоисточну Европу посматрали као огроман резервоар радника. Антонић наводи процену да је управо „радна снага с Југоистока” била највредније извозно добро које те земље могу дати Немачкој. Балкан је требало да обезбеди милионе радника, од којих би велики број били сезонци. Иако је рат ометао пуно спровођење тог плана, само из Србије је у Немачку отишло или било отерано око 80 хиљада радника. За нацисте ( или НАТОисте ) Србија није земља чије становништво има политичку вољу и достојанство, већ складиште употребљивих тела.

Цео систем експлоатације тржишта, радне снаге и сировина требало је да буде представљен као прича о „заједничкој европској будућности”. Још 1940. препоручивано је да се уместо израза „немачка привреда великог простора” говори једноставно о „Европи”. Немачка пропаганда није отворено говорила да жели да господари другим државама, већ да Европа треба да постане „економска целина” у којој се народи „економски употпуњавају”. 

По Антонићу, сам Хитлер је, на свој начин, био „велики европејац”, само што је изједначавао европско са општегерманским. Немачки рат није представљан само као класични освајачки поход, него као велико економско преструктурирање Европе. Гебелсова формула, коју Антонић наводи, гласи да то није рат „за престо и олтар”, него „рат за сировине”. Тако је идеолошки речник Европе, у немачкој употреби, служио је да прикрије голу економску чињеницу: Србија би била само маргинална колонија, магацин из којег се узимају јефтина радна снага, храна и сировине.

 

ОКУПИРАТИ РУСИЈУ 

Антонић затим прелази на савременије западне пројекције русофобије. Његова основна тврдња је да се Русија за сада спасила од судбине која јој је била намењена, али да Запад није одустао од намере да је као државу распарча, а као културу разори. Он анализира НАТО тезу о Русији као „последњем колонијалном царству”. Та теза своди се на идеју да је Сибир главна руска колонија: велики простор, малобројно становништво и огроман део извозних ресурса. Из таквог тумачења изводи се закључак да Русија треба да буде „деколонизована”, односно територијално умањена.

Цинизам је јасан: западне силе које су саме уништиле или маргинализовале сопствене староседеоце сада показују наводну бригу за сибирске народе и њихову аутономију. Русија је, вели НАТО, империја која мора да се одрекне свог простора, док се западни колонијализам не доводи у питање. Тако се дискурс „деколонизације” претвара у инструмент геополитичког разграђивања Русије.

 

ШТА ЋЕ ИМ СИБИР? 

Антонић наводи и западне гласове који су Русији саветовали да се „ослободи” Сибира ако жели да постане део Европе. Ото фон Хабзбург је говорио да Москва мора да схвати како је у доба деколонизације немогуће задржати простор од Урала до Пацифика, те да Русија може мислити на Европу тек када напусти азијске области. Збигњев Бжежински је, слично томе, заговарао идеју лабаве руске конфедерације, састављене од европске Русије, Сибирске републике и Далекоисточне републике. 

Антонић, наравно, повезује руску и српску ситуацију. Он наводи Стратфорову прогнозу да је „мало вероватно” да ће Руска Федерација преживети у садашњем облику, као и тезе о могућем отцепљењу Северног Кавказа, Карелије и Источног Сибира. У том контексту помиње се и стварање „Сибираца” као посебне нације, што Антонић пореди са пројектима стварања нових идентитета у Србији, попут „Војвођана” као нације, или са тезом да је Косово „српска колонија” које Србија треба да се ослободи како би ушла у Европу. 

 

ТРАГОМ ХИТЛЕРА 

Србија и Русија се и на Хитлеровом и на НАТО Западу посматрају као простори које треба ограничити, раставити, економски подредити и идентитетски преобликовати. За Русију је главна заштита у нуклеарној сили и патриотској елити која не би „продала сопствену земљу за кеш”. Србија, међутим, остаје много рањивија. Њен данашњи положај Антонић види као сличан ономе што назива нацистичким „планом Б”: промена свести, ограничени суверенитет, деиндустријализација, јефтина радна снага, јефтине сировине, покорено тржиште и дотирање страних инвеститора као облик бесплатног рада „домородаца”  .

Србија, за разлику од Русије, нема ни нуклеарну моћ ни довољно стабилну патриотску елиту која би је штитила од спољног притиска. 

 

ПУТЕВИ ОДБРАНЕ

Срби не могу да победе огроман систем отвореном снагом, него пре свега треба да остану оно што јесу. Он подсећа на Химлерово запажање да је „српски народ изграђен столећима у устанцима” и да „Србин остаје Србин”, чак и када делује поражено. Из тога Антонић извлачи закључак који звучи као програм отпора: „Ми само треба да останемо Срби – и то је довољно.” 

Тиме се колонијално питање претвара у питање идентитета: ако се народ не може физички уклонити или економски потпуно подредити, онда га треба преобликовати изнутра. Али, ако се одупре преобликовању, то већ представља проблем за империјални систем.

Као што каже песник Рилке:“Ко говори о победи? Издржати – све је“.

Антонић у својој књизи цитира Сергеја Наришкина, директора Спољне обавештајне службе Руске Федерације, који је приликом боравка у Београду говорио да Други светски рат представља подсећање на историјску мисију Русије и сродних словенских држава: да сачувају Европу од коначног одвајања од хришћанске традиције и од покушаја стварања „Врлог новог света” на земљи. Антонићу је важно што овакав став не износи богослов или књижевник, већ човек из самог врха руске државне и безбедносне структуре. То му показује да се у руском државном погледу на свет и даље јавља категорија хришћанске мисије, а не само језик интереса, економије и војних савеза.

 

ХАКСЛИЈЕВ РОМАН

А шта је тај „врли нови свет“ о коме говори Наришкин?
Антонић указује управо на Хакслијев роман Врли нови свет. Он га не чита само као књижевну дистопију, већ као пророчку слику савременог атлантистичког капитализма. У том свету више нема породице, природног рађања, традиционалне религије, историје, уметности, дубоке љубави, нити трагичне свести о смислу. Деца се производе вештачки, људи се условљавају од најранијег доба, сексуални промискуитет постаје друштвена норма, а трајна љубав се посматра као нешто опасно и непристојно. Породичне речи попут „мама” и „тата” постају непријатне и срамотне. Свет је „ослобођен” од старих веза, али је управо зато потпуно контролисан.

Антонић указује на три стуба Хакслијевог света: секс, дрогу и забаву. Сексуални промискуитет није само приватна ствар, већ обавеза доброг понашања. Дрога, названа „сома”, постаје средство стабилизације маса: ако човек осети бол, празнину, незадовољство или недостатак смисла, систем му нуди хемијско умирење. Забава, пак, постаје замена за културу. Људи више не читају књиге, не траже истину, не разговарају о вечности – они конзумирају чулне надражаје. Тако настаје поредак који није заснован на голом терору, него на пријатној покорности.

 

ОРВЕЛ И ХАКСЛИ

Овде Антонић прави важну разлику између Орвела и Хакслија. По њему, савремени свет више не личи толико на Орвелову 1984, него на Хакслијев Врли нови свет. Код Орвела власт контролише људе страхом, надзором, болом, казном. Истина је забрањена. Код Хакслија људи више ни не желе истину, јер су заокупљени уживањем. Код Орвела су књиге забрањене, а код Хакслија их нико не чита јер су сви предати забави, сексу, наркотицима и потрошњи. Управо зато је Хакслијев модел, по Антонићу, опаснији за савремени свет: он не мора да сломи човека споља, јер га заводи изнутра. Систем не забрањује смисао; он га чини непотребним.

На савременом Западу имамо цивилизацију хедонизма, опијата и трансхуманизма. То није више класични хришћански Запад, него постхришћански поредак у коме се човек своди на потрошњу и техничко управљање животом. У таквом свету слобода се више не схвата као духовна зрелост или морална одговорност, него као право на ужитак. Зато Антонић у Хакслијевој дистопији види парадигму данашње цивилизације која човека не приморава да заборави Бога, него га постепено навикава да му Бог више не буде потребан.

 

ИСТОК КАО РАЗЛИКА 

Исток и Запад се и данас разликују. Главна разлика није у томе што је Исток „савршен” или безгрешан, него у томе што у њему још постоји осећај да историја има смисао, да човек није само потрошач и да жртва није бесмислена. Док Запад тежи моћи, техници и користи, православни Исток тежи целосности, смислу, братству и спасењу.

И опет је  битан Достојевски. Антонић истиче да је код њега руска идеја повезана са појмом свечовека, а не натчовека. Натчовек је западни, ничеански идеал моћи, снаге, надилажења слабих који су достојни презира и стајања „изнад” морала. Свечовек је, насупрот томе, човек који тежи братству, саосећању, опраштању, прихватању туђег страдања и свеопштем уједињењу људи. Достојевски је, како Антонић каже, сматрао да руска национална идеја није национална себичност, него „свечовечност”. Бити прави Рус, по пишчевом тумачењу, значи постати „брат свих људи”, не мачем, него снагом љубави и сапатње.

 

ЖРТВА РАДИ ВИШЊЕГ

Ту видимо разлику између западног начела користи и руског начела жртве. Западни човек, чак и када говори о једнакости и братству, пита шта тиме добија. Руски хришћански идеал, напротив, подразумева да личност жртвује себе ради више целине, и то „без тражења икаквих права”. Зато руски народ хоће да буде хришћанин, да се бори за „понижене и увређене”, за „бедне људе”, за оне „на дну”. Овај мотив Антонић повезује са руском историјском мисијом: Русија не треба да влада свима, него да страда за све.

И Владика Николај, у Антонићевом приказу, стоји на истој линији. Он супротставља Ничеовог натчовека и Достојевсковог свечовека. Натчовек је јак, моћан и изнад обичних људи, а свечовек добар, кротак и окренут спасавању слабих. Зато Владика Николај каже да је свечовек „идеал нас Словена”, а у одсудном тренутку треба стати уз Достојевског. Тиме Антонић наглашава да разлика између Запада и Истока није само политичка, него антрополошка: различито се схвата шта је човек, и шта је коначна сврха историје.

 

СЛИЧНОСТИ РУСА И СРБА

Антонић поставља питање: да ли су Срби, макар у прошлости, били слични Русима? Његов одговор је потврдан, али са свешћу о слабостима савременог нараштаја. Он критикује „презентизам”, односно уверење да је данашња генерација нужно паметнија од претходних. Насупрот томе, подсећа да је почетком XIX века Србија била земља неписмених сељака, без школа, без развијених културних институција, са сиромашним и често неписменим свештенством. Па ипак, тај народ није изгубио ни хришћанску веру ни српско име. Антонић то види као историјско чудо: народ који је споља изгледао слаб, културно сиромашан и институционално неразвијен, успео је да сачува унутрашњу духовну вертикалу.

 

ЗАВЕТНОСТ КРОЗ ВЕКОВЕ

У том контексту он наводи руског конзула Александра Гиљфердинга, који је 1857. године међу Србима у Босни и Херцеговини био задивљен чињеницом да се народ, упркос незнању, прогонима и искушењима, сачувао у Православној Цркви. Гиљфердинг је питао шта је тај народ сачувало у „чистој вери”, и одговор налазио у снази хришћанске љубави која живи у народу:„Стојећи у мраку манастира Дужи и слушајући молитве као и код нас (у Русији), окружен гомилом припростог света, чудновато одевеног, обријаних глава, с црвеним капама у рукама, суморно сетног израза лица – света који на мене, туђина гледа као на рођеног брата, нехотице сам се питао: како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења, одржао у крилу православне цркве?”

Срби су опстали јер су се држали наслеђених истина, Видовданске етике и моралног императива да се не одступи упркос жртви.

 

СРБИ НЕКАД И ДАНАС

Савремени Срби су, по Антонићу, слабији од предака, корумпирани конформизмом и вођени компрадорском елитом, али ипак остају „острво” које атлантистички систем није сасвим прогутао. Управо зато питање није само да ли ће нас Запад политички савладати, него да ли ће нас духовно превести у свој хакслијевски свет без историје, породице, вере и завета.

Антонић озбиљно заснива мисао о Србима као народу који је, упркос слабим институцијама, сиромаштву и историјском притиску, успео да сачува свој духовни идентитет. Срби су у појединим периодима били готово без јаке црквене организације, са неписменим или сиромашним свештенством, без развијених школа и модерних културних установа. Па ипак, тај народ није био дехристијанизован. Напротив, „маса неписмених сељака и одрпаних свештеника” успела је да сачува „чистоту вере и народно име”. 

У том контексту поново се јавља сведочење руског конзула Александра Гиљфердинга. Њега је, приликом сусрета са Србима у Босни и Херцеговини, посебно погодило то што је у сиромашном, прогоњеном и необразованом народу препознао исту православну молитвену атмосферу као у Русији.

То и јесте мистика. Тајна која не подлеже тоталитарној рационализацији.  

 

ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА: РУМУНСКИ МИСЛИОЦИ 

Слободан Антонић каже да Бог човеку и народима шаље знамења, а да је задатак човека да их препозна. У том погледу, историја није случајан низ догађаја, него простор у коме се открива судбина: догађаји носе „нарочита значења”, која треба разоткрити, јер човек без судбине „и није човек”. 

Ту се позива и на румунске мислиоце, који су, осењени византијским наслеђем, умели да читају знаке времена. 

Још је Мирча Елијаде увидео да је западни човек изгубио метафизичку дубину и одрекао се хришћанства. Он више не живи у свету који је испуњен светим значењима, него у свету који је „рашчараван”, испражњен од тајне и сведен на профано. Тај Запад је потонуо у материјалистичке и сцијентистичке празноверице. Антонић овде користи формулу румунског философа Константина Нојке: „Запад се одлучио за маст, а не за културу”. 

Емил Сиоран је мислилац који је, бар у својој румунској фази, веровао да народи имају своју судбину. Велике културе могу имати само они народи који су ту судбину препознали. Ту се посебно издвајају Руси, јер имају „монументалну сврху”. 

Наравно, Антонић на основу ове Сиоранове тезе не закључује да је сваки облик руског политичког радикализма исправан. Напротив, он наводи и став румунских хришћанских егзистенцијалиста да бољшевичка револуција није решење, јер су се револуције често завршавале тиме да зло које је требало уклонити постане још веће.

Источни народи нису пристајали на утопију. Антонић наводи Ежена Јонеска, који каже да је Православна Црква остала ван историје, али је историју прихватала – правила је компромисе са епохом, али „никада с небом”. Историја се не одбацује, али се не обоготворава. 

 

ШУБАРТ О РУСИЈИ

Из тога Антонић извлачи закључак о „аутентичном духу источног хришћанства”. Тај дух, по њему, није ни утопијско бежање из историје, ни западњачко покоравање историје техником и моћи. Он је способност да се унутар историје сачува нешто „тајновито, чисто, непроменљиво”. Овде се јавља немачки философ, Валтер Шубарт, који супротставља западни и источни тип човека. Западни човек тежи специјалистичком, парцијалном знању – он свет дели, анализира, раздробљава и технички контролише. Источни хришћански човек тежи целини, смислу и саборности. 

Руси, по Шубарту, нису народ који се само бори за територију, моћ или геополитичку корист. Чак и када је реч о Цариграду, Шубартово тумачење каже да Руси не желе Цариград само као стратешку тачку. Они га желе јер сањају да се крст врати на куполу Свете Софије. То је за Антонића пример трансцендентног и есхатолошког руског месијанизма: руска историјска имагинација није само империјална, него апокалиптичка. Она промишља историју као борбу за коначни смисао.

 

ЗАДАТАК РУСИЈЕ

Шубарт је говорио:“Запад је даровао човечанству најсавршеније облике технике, државности и комуникације, али га је лишио душе. ЗАДАТАК РУСИЈЕ ЈЕ ДА ВРАТИ ДУШУ ЧОВЕЧАНСТВУ. Управо Русија поседује ту снагу коју је Европа изгубила или у себи уништила. Русија је део Азије и у исто време члан хришћанског друштва народа. Она је хришћански део Азије. У тој особености и изузетности је њена историјска мисија. Индија и Кина су далеки европском човеку. А у Русију га већ воде путеви везани, пре свега, за заједничку религију. Зато само Русија може удахнути душу у, од властољубља страдајући, у прагматизам погружени – људски род… Ја овим не желим да кажем да ће европске нације изгубити свој утицај. Оне ће изгубити само духовно вођство. Оне ускоро неће представљају владајући људски тип и то је срећа за човечанство… Оне осећају духовну беду око себе. Зато траже нове могућности. Може бити да је сувише смело, но треба јасно рећи: Русија је једина земља која је способна да спаси Европу и спасиће је уколико се у свеукупности животно важних питања, придржава ставова супротних оним које заузимају европски народи. Из дубина својих беспримерних патњи она ће црпсти најдубље познање људи и смисла живота и објавити га народима Земље. Руси поседују душевне предуслове за то, предуслове које данас нема ниједан европски народ.“

Најважнија је Шубартова мисао да руски народ на себе узима улогу налик Христовој улози међу људима: не да влада свима, него да страда за све. Смисао руског позвања је задржавање коначног тријумфа зла. Антонић овде повезује руску мисију са библијским појмом „онога који задржава”, односно са идејом да нека историјска сила спреча вапојаву антихриста, последњег лажног месије у злу уједњеног човечанства. Руси нису посебни зато што су расно или природно бољи, већ зато што, у овој интерпретацији, ваплоте идеју саборног, братског свечовештва.

 

НАТЧОВЕК И СВЕЧОВЕК, ПОНОВО 

На Западу је идеална личност постхришћанског доба натчовек: самодовољан, издвојен, надмоћан. На хришћанском Истоку идеал је свечовек: личност која саборно усваја друге, која страда са другима и која не тражи спасење без заједнице. У овој антрополошкој разлици Антонић види језгро сукоба две цивилизације. Запад тежи господарењу, Исток саборности. То јест, Запад тежи техничком управљању животом, Исток смислу и спасењу.

Антонић поставља питање да ли ће „вавилонски” Запад ипак савладати хришћански Исток: нити је победа загарантована, нити су Срби и Руси безгрешни. Напротив, он упозорава да су и Срби и Руси историјски рањиви, унутрашње подељени и изложени снажном притиску. Али кључна нада није у политичкој техници, већ у очувању заветне свести. Јер, „Руси споро прежу, али брзо јашу“. 

 

ЗАВЕТНА СВЕСТ

Антонић одмах наглашава да заветна свест није само религијски појам  и ствар црквеног језика, него стварна социолошка сила. Она може бити покретач историјског и политичког деловања једног народа. 

Као први пример наводи Исидору Секулић, која је Србе описала као „народ у чијој је историји царство небеско одлучивало и у државној политици”. Антонић ову реченицу повезује са 27. мартом 1941. године и узвиком „Боље гроб него роб”, јер у том догађају види деловање заветне свести: народ се не руководи само рачуницом користи, већ осећа да постоје ситуације у којима је морални избор важнији од политичке безбедности. Последице тог избора биле су страшне, укључујући рат, окупацију и геноцид над Србима, али Антонић управо у томе види доказ да српска историја не може бити објашњена само демографијом, реалполитиком или интересом.

Уосталом, српски идентитет се не може разумети без идеје Завета. Антонић не тврди да су Срби „изабрани народ” у етнички искључивом или расном смислу. По новозаветном схватању, сваки крштени народ постаје изабрани народ уколико је позван у историјску службу и ако се том позиву одазове. Стари изабрани народ нису више само Јевреји, већ сви хришћански народи баш као новозаветни следбеници истинског Месије, Господа Исуса Христа. Антонић се позива на речи из Прве посланице Светог Петра о „роду изабраном”, „царском свештенству” и „народу Божијем”  .

 

ЗАВЕТ ЈЕ СЛУЖБА

Антонић не брани мит о биолошкој надмоћи Срба, него говори о народу као носиоцу хришћанског позвања. Завет не значи право на господарење другима, већ обавезу служења, сведочења и историјског трпљења. Зато средњовековна идеја о Србима као изабраном хришћанском народу, како Антонић изричито наглашава, „нема никакав етнички ексклузивитет”, већ има снажну димензију хришћанског универзализма. Тај универзализам се, према њему, највидљивије испољио у Душановој многонародној империји.

Антонић српску заветну етногенезу везује за улазак Срба у византијско-хришћански свет. Срби, долазећи на простор источноримског хришћанског царства, примају византијско-хришћанску цивилизацију. Тај пријем није био само културно преузимање писма, уметности, државних облика или богослужења, него дубоко преображавање самог народног бића. Византијска идеја царства значи да си, ако си православан, носилац вишег достојанства и помазања. Царска екумена у себи садржи спасење као право у вишњем смислу речи. Зато Срби, улазећи у тај свет, не постају само један од балканских народа, већ народ који свој идентитет сржно везује за православну екумену и за идеју хришћанског царства.

 

ОД БИОЛОШКОГ КА ЦРКВЕНОМ: ОД ЕТНОСА КА ЛАОСУ

У том погледу важан је прелаз од етничке заједнице ка народу који себе разуме као носиоца духовне мисије. Антонић показује да је српска средњовековна држава, посебно у доба Немањића и цара Душана, постепено развила свест о наднационалном, свеправославном позиву. Србија није постала само држава Срба, већ један од носилаца источног хришћанског поретка. Зато се каснији сукоб са Турцима, по Антонићевом тумачењу, није могао свести само на национални сукоб Срба и Турака. Он је добио духовну димензију. Реч је о одбрани хришћанског правоверја пред исламскм најездом. На Земљи се, и оружјем и духовном истрајношћу, води борба за очување истините духовности, Богом откривеног пута који је Црква. 

 

КОСОВСКИ ЗАВЕТ 

Из те перспективе Антонић тумачи и Косовски завет. Он сматра да Косовски завет није могао настати и трајати да пре њега није постојала српска царска и свеправославна свест. Косово није само војни пораз или национална трагедија, већ тренутак у коме се српски народ изнова одређује као заједница која своју историју чита у светлости Небеског Царства. Када су нестали царство и племство, народ је преузео идеју отпора. Тај отпор, рекосмо, није био само национални, већ и хришћански – отпор „окупатору-некрсту”, односно отпор ономе што се доживљава као духовна супротност заветном поретку.

Антонић у томе види разлику између србијанске и босанске средњовековне историје. И српска Босна је имала своје владаре, али они, по наведеном тумачењу, нису остали живи у народној души онако како су у српској души остали Немањићи, Лазар, Косово и Видовдан. Немањићко – лазаревићска средњовековна историја преживела је као „метафизичка, надвременска присутност”, док су други средњовековни политички облици остали више као документарна прошлост. Ово је за Антонића кључно: завет претвара историју у живо памћење. 

 

ТРИ СХВАТАЊА НАЦИЈА 

Постоје три различита концепта нације: романски, у коме се нација разуме као свакодневни плебисцит, германски, у коме су пресудни крв и тле, и словенски, у коме се нација везује за месијанизам и спасење. Зато српски народ има задатак да „есхатолошким сведочењем Косовског Завета” подсећа свет на Царство Небеско као смисао историје.

Језгро самоистоветности је заветна свест: уверење да народ постоји не само ради биолошког трајања, него ради сведочења одређене истине. Видовдан није само датум, него етика, као што кнез Лазар није само владар, него образац избора Царства Небеског. Српство је заједница памћења и спасења.

 

РУСИ И ЗАВЕТ

Руси, по Антонићу, немају тако изграђен и јасан појам „заветног народа” као Срби, јер је Косовски завет централни део српског националног самосазнања. Ипак, иако немају исти појам, Руси већ вековима себе поимају као народ са светскоисторијском мисијом. Код Руса је, дакле, мање наглашен појам „завета”, али је снажно присутна идеја историјског позвања, мисије и спасењског смисла Русије.

Чувени руски философ Владимир Соловјов каже да идеја једног народа није оно што тај народ сам о себи мисли у времену, него оно што Бог о том народу мисли у вечности. Истинска национална идеја не може бити пропагандна прича која треба да убеди своје и туђе, нити је она обична политичка идеологија, него је задатак који Бог поставља пред народ као његову врховну дужност. Према Соловјову, руски народ је хришћански, па се права руска идеја не открива питањем шта Русија треба да учини „кроз себе и за себе”, већ шта треба да учини у име хришћанског духа и у корист хришћанског човечанства.

 

САМОНАДИЛАЖЕЊЕ 

Тиме се руска идеја поставља у исти хоризонт као и српски завет. Ни Срби ни Руси, по Антонићевом читању, нису позвани да постоје само као националне заједнице у служби својих интереса. Њихов идентитет има смисао ако превазилази самодовољност. Срби кроз Косовски завет сведоче Царство Небеско као смисао историје, а Руси кроз руску идеју треба да оприсутне хришћански принцип у светској историји. У оба случаја народ је носилац позвања.

Антонић затим наводи Ивана Иљина, који је веровао у посебну хришћанску мисију Руса. Иљин сматра да су Руси један од народа способних за стваралачки чин у светској историји, јер су „добили дарове Светога Духа”: руска светскоисторијска мисија је остварење једног Божијег наума.

 

ИВАН ИЉИН

Антонић објашњава да Иљин реч „национализам” користи у значењу које бисмо данас пре назвали патриотизмом. То није мржња према другим народима, нити жеља за униформисањем света. Напротив, Иљин одбацује свођење народа на „једнолики калуп”, „униформу” и „једнакост песка”, јер би то значило уништавање духовне разноликости коју је Бог дао свету.

Код Срба је завет најјасније концентрисан у Косову, Видовдану, Лазаревом избору и идеји Небеског Царства. Код Руса је заветност изражена као Трећи Рим, Света Русија и светскоисторијска хришћанска мисија. Срби су се определили за косовско-видовданску етику, а Руси су кренули путем самонадилажења кроз идеју да њихова историја има улогу у спасењској драми човечанства. За Антонића, управо у тој сродности лежи дубока духовна веза два народа.

 

ТРЕЋИ РИМ 

Руска идеја „Трећег Рима“ не састоји се у томе да Русија буде ново светско царство у политичком значењу, већ да буде последња одбрана хришћанства. После пада старог Рима и Константинопоља, Русија се у тој традицији појављује као последња слободна православна сила. Формула старца Филотеја „два Рима су пала, трећи стоји, а четвртог неће бити” код Антонића постаје једно од главних полазишта руског заветног самосазнања. Да поновимо Соловјова: руски народ је хришћански народ, па се права руска идеја не може тражити у питању шта Русија треба да учини само „за себе”, већ шта треба да у корист целог хришћанског света. 

 

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС И ЗАВЕТНА МИСИЈА 

У томе је важна разлика између обичног националног интереса и заветне мисије. Национални интерес пита шта један народ добија. Заветна мисија пита шта један народ треба да посведочи, сачува или претрпи ради вишње истине. Зато Антонић код Руса не види само империјалну тежњу, него спој државотворне историјске судбине и есхатолошке одговорности. Русија треба да буде хришћанско утврђење у свету који се све више одваја од хришћанства.

Као што смо већ видели, по Ивану Иљину руска мисија је културно-духовно стваралаштво. Народ од Бога добија дарове, али има и одговорност да их прими, развије и претвори у културу. Управо зато Антонић наглашава да национални идентитет, у Иљиновом смислу, није супротан хришћанству: национално осећање добија свој виши смисао тек у хришћанству. 

Русија је у доба социјализма, према Олегу Сумину, преузела светскоисторијску идеју успостављања власти ума над друштвом и глобалним збивањима. Али бољшевичка грешка била је у томе што је покушала да тај умни поредак заснује на уништењу религије. Због тога је пројекат пропао: комунизам је хтео месијанску општост без Бога. Истинска руска мисија, по овом тумачењу, може се обновити тек када се искуство социјалистичког покушаја повеже са ослобођеним хришћанством.

 

ИСКУСТВО СОВЈЕТИЗМА И ПОВРАТАК ДОСТОЈЕВСКОМ 

Антонић не приказује совјетско искуство ни као пуки прекид са руском историјом, али ни као потпуно остварење руске идеје. Оно је, у његовом читању, било трагичан и противречан покушај да се свет преуреди на добро свих, али без Бога. Међутим, историјско искуство тог покушаја није нестало: оно се може преосмислити ако му се врати хришћанска основа. 

За Достојевског, словенофилство није уско национално становиште, нити антиевропска мржња. Напротив, оно подразумева духовни савез свих који верују да Русија и Словени могу свету рећи „нову реч”. Та реч не би била изговорена само у корист Руса или Словена, него у корист целог човечанства. 

Антонић и Украјински рат тумачи као догађај који је у Русији оживео осећање историјске мисије. У том контексту јавља се појам катехона, онога који задржава наступ последњих времена и коначно зацарење зла. Русија је одбрамбено хришћанско царство и последње уточиште хришћанства пред апостатским Западом. Антонић наводи и Дугинову формулацију да је савремени сукоб дубински верски рат, односно борба против цивилизације која је одбацила Бога. У тој интерпретацији, Русија треба себе да спозна као Свету Русију.

 

ДОСТОЈЕВСКИ ПРОТИВ ЕПСТИНА 

Кратко и сурово: води се рат Достојевског против Епстина. Јер сатаниста и детоубица Епстин, који је око себе окупљао сву ђавољу „елиту“ НАТО света, сама је срж оне трулежи у коју је, негда хришћански, Запад огрезао.

Запад није пуки политички противник, него постхришћанска и од Бога одступничка цивилизација. Русија није само држава која брани своје интересе, него је последња велика хришћанска тврђава. Тако се руски заветни идентитет саставља од неколико елемената: Трећи Рим, Света Русија, хришћанска мисија, катехон и отпор апостасији.

То се мора схватити.

Компромис са сатаном није могућ, колико год да се то покушавало. Сатана има само један циљ – наругати се човеку и ратовати против Бога. Христос је победио, али сатана не одустаје. И тако ће бити до коначног Суда. 

 

ЈЕВРЕЈСКА И ГРЧКА ЗАВЕТНОСТ

Антонић разматра и друге народе који се могу описати као заветни: Јевреје и Грке. Према наведеним тумачењима, јеврејска и грчка заветност су временом доживеле слабљење. Код Јевреја је у питању ексклузивизам, односно губитак осећаја за општост. Код Грка је кључни моменат не само губитак Цариграда, него напуштање идеје повратка у њега. Грци су, по свему судећи, престали да буду заветни народ када је „велика идеја” престала да буде стварна покретачка сила њихове историјске свести.

Да би се било на путу заветности, треба имати на уму оно што владика Николај назива идејом теодулије, у свом делу „Србски народ као Теодул“:“Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: Уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, и по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тја до Русије и до Горе синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет?“

Ко тога није свестан, не може да сагледа обзорје наше историје у његовој пуноти. 

 

„ПРАВОСЛАВНА“ ПРОТИВЗАВЕТНОСТ? 

Антонић улази у полемику са савременим хришћанским мислиоцима који одбацују идеју заветне нације. Он наводи ставове по којима нација не би требало да има суштинску улогу у хришћанском животу, јер је главно питање да ли човек живи у Христу или не. Антонић такав приступ сматра редукционистичким, јер веру своди на апстрактан однос појединца и Христа, док потискује идеју спасења као аборног пута кроз историју. Јер човек није изолована јединка, него друштвено биће, па је спасење лакше и природније унутар заједнице спасења него на путевима, макар и „суперевхаристијског“, индивидуализма. 

Црква је кључна заједница спасења, али није једина друштвена форма кроз коју Бог може деловати у историји. У оквиру историје као догађања спасења, и народи могу бити део Божијег плана. Антонић се позива на Христове речи апостолима да науче и крсте „све народе”, што тумачи као признање постојања и призвања народа. То значи да хришћанство не брише народе, него их преображава.

 

ХРИШЋАНСКИ ПАТРИОТИЗАМ

Хришћански национализам није мржња према другима, нити идолопоклонство према сопственом народу. Он је, како би рекао Иљин, „воља за стваралачки процват народа у даровима Духа Светога”. Истински национални осећај, када је охристовљен, не затвара човека у племенску себичност, него га узводи ка жртвеном служењу и ка наднационалном братству људи.

Лажни национализам је мрачна страст, мржња и идолатрија. Истински хришћански патриотизам је сазирање сопственог народа у Божијем „преднацрту“, али и брига и туга када народ није на висини својих дарова. Тај став омогућава да се посебност народа не укине, али и да се не претвори у слепу самодовољност. Народ је посебан, али његова посебност има смисла само ако служи свеопштем као саборном начелу.

Антонић издваја три обавезе које произлазе из заветног идентитета. Прва је сведочити Христа, односно истину. Друга је сачувати себе у истини, бити катехон и пружити отпор злу, чак и по цену телесне смрти. Трећа је бити део заједнице спасења, али и радити на томе да се сви спасу ( наравно, у складу са слободном вољом свакога коме се спасење нуди). Главно је да народ сачува своје лице, али не ради себе самог, већ ради сведочења истине и саборног подвига у Христу.

Срби и Руси, спасавајући себе, помажу спасењу свију. То није лака улога, јер заветни народ није народ привилегије, него народ обавезе, страдања и одговорности. Зато је и лепо и тешко бити припадник заветног народа. 

Да поновимо: Срби и Руси су, у Антонићевој интерпретацији, повезани не само историјом, крвљу, словенством и православљем, већ и заједничким осећајем да историја има спасењски смисао. Срби тај смисао носе кроз Косовски завет и избор Небеског царства; Руси кроз идеју Трећег Рима, Свете Русије и катехонске мисије.

 

СПАСА НАМ НЕМА, ПРОПАСТИ НЕЋЕМО

Све је то лепо и красно.

Ипак, мени се, као активном песимисти, чини да пропадамо. И Срби и Руси. И демографски и духовно. Ратом и миром. Овако и онако.  

Ако Епстинова багра победи у историји, неће нас бити.

Али историја траје. 

Рат није окончан. 

Има ли наде? 

Из перспективе рационалног сагледавања, тешко да има наде за Русе и Србе. Па ипак… 

Митрополит Тихон ( Шевкунов), у књизи „Пропаст Империје: руска лекција“ ( Катена Мунди, Београд, 2025.) пише о једном од најзначајнијх руских државотвораца из доба Петра Великог, грофу Миниху:“Био је дугогодишњи градоначелник престонице, један од најистакнутиих градитеља Санкт Петербурга, један од родоначелника нове руске армије који је учврстио и наставио Петрово дело. Први руски генерал који је победио Турке и то их је потукао до ногу. Управо фелдмаршал гроф Миних је поставио темеље победоносних ратова на југу. Он је и први руски војсковођа који је победнички ушао на Крим и обуставио вишевековну трговину руском децом и омладином која је столећима отимана у ропство ради продаје у Турску на пијаци робља у Кафуу (данашње летовалиште Феодосија). Миних је у статусу команданта армије лично у борби подигао заставу изнад Очакова. Освојио је Молдавију за Русију. Управљао је Војним колегијумом и полицијом, основао је Кадетски корпус, саградио је Ладошки канал. Под његовим руководством је основана тешка коњица (оклопници), сјајно је спроведена реформа артиљерије. Он је чврстом руком зауставио продирање европских пробисвета у руску армију, а затим је потпуно укинуо привилегије странцима удвостручивши плате руских официра.“

Кад је пао Петар Велики, осуђен је на смрт, па се нашао се на робији у Сибиру ( двадесет година, ни крив ни дужан! ) Вратио се са робије, и опет, у 78. години, ступио у државну службу, и био десна рука царице Катарине Велике. Сахрањен је на свом имању у Дерпту, а бољшевици су на његовом гробу подигли шталу. 

Он је, у својим успоменама, оставио белешку: „Руска држава у односу на друге има ту предност да њом управља директно Сам Бог, јер се ни на који други начин не може објаснити како опстаје.“

Што важи за Русију, важи и за Србију. Због тога вреди читати књигу Слободана Антонића.

Јер, иако нам нема спаса, пропасти нећемо. Нада је наша у речи свештеника на крају Свете Литургије:“Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби!“