Слободан Самарџић: Најновија Европска имагинација

Слободан Самарџић (Извор: Глас Српске)

Емануелу Макрону није први пут да велике идеје вади из рукава. Почетком 2018. г. на годишњој конференцији у Давосу излетео је са прилично радикалном варијантом концепта о ЕУ у више брзина, говорећи: „Европа треба да нађе нову амбицију. Нисам наиван. Никада нећемо изградити нешто тако као што је амбиција 27. Идеја је да се Француска, Немачка и северна Европа престроје. Они који су амбициознији треба да крену у зближавање“.

После ових великих речи настао је тајац, не само код Макрона него и у највишим политичким редовима Уније. Као и раније поводом једног озбиљнијег иступа тадашњег председника Комисије, Жан-Клод Јункера септембра 2017, када је представио документ под називом Стање Уније. Политички духови ЕУ остали су склонији својој политици неталасања него ризику реформе. Ту реч (реформа), додуше, Макрон је више пута изговорио, али без референци на њен могући садржај. Једину везу са стварношћу израз „реформа Уније“ имао је поводом питања о њеном проширењу. Макронов рефрен на ову тему био је: нема проширења док се Унија не реформише. Дакле, јасно о проширењу, а нејасно о реформи.

Данас, када се европско и посебно наше јавно мњење изазива новом Макроновом идејом – тзв. европском политичком заједницом – нико се не сећа његових претходних идејних егзибиција које су имале очигледне краткорочне и прилично приземне сврхе. Да ли најновија замисао француског председника изговорена 9. маја пред Европским парламентом има више јасноће од оне коју је испалио пре четири године? Ко зна; за разлику од радикалне идеје о ЕУ у више формација, можда ће неко стратешко оделење француске владе, или службе спољних послова ЕУ, или неки европски think-tank, изаћи са предлогом за размишљање (reflecting proposal). Али, то би било само накнадно осмишљавање још једне идеје за краткорочну употребу.

Јасно је да је инстант-замисао Е. Макрона подстакнута украјинским ратом. Али, као што је пре четири године озбиљан повод – недовршена криза зоне евра – добио његов неосмишљени одговор, такав одговор дошао је са исте адресе садашњим, такође озбиљним поводом. Погледајмо најпре питање о јасности идеје.

Шта би, елементарно, значила замисао о „европској политичкој заједници“? По Макрону: „заједница би била отворена за демократске европске државе које негују кључне вредности у областима политике, безбедности и демократије“. Осим 27 држава чланица ЕУ, овде би спадале државе које нису чланице ЕУ, као и оне које су само у Нато савезу. Тако би се остварила амбиција да све државе европског континента образују антируску коалицију. Све сами поштоваоци „демократских вредности“, на челу са БиХ и „Косовом“. Пошто нова чланства у Унији овде не спадају у циљеве, наглашавам – ни за земље тзв. западног Балкана, једина сврха европске политичке заједнице јесте усисавање свих преосталих европских земаља у савез стратешко-војног типа против Руске федерације.

Овакав смисао готово безазленог израза „европска политичка зеједница“ проистиче из цитиране Макронове реченице. Данас у западној политичкој, публицистичкој па и научној терминологији, реч „вредност“ представља знак опште препознатљивости. Далеко од изворног значења те речи – као највише норме или начела живота појединца, групе или политичке заједнице – у савременој западној употреби та реч означава политичку стварност коју силом „нормативне империје“ треба наметнути свим заједницама, државама, културама и цивилизацијама које (још) не припадају овом клубу. Претензија на универзални карактер западних вредности потиче из праксе њиховог насилног ширења на цео свет. Стално истицане вредности – а најчешће се помињу основна људска права, демократија и владавина права – у тој врсти употребе представљају најобичније политичке инструменте за утеривање поретка послушности државама које не следе западне политичке императиве. Није случајно што се данас „вредности“ најчешће повезују са политиком колективне безбедности запада. Њихова безбедност постала је општечовечанска вредност, а заправо је реч само о медијски наметнутој безбедносној фасцинацији тамошњег јавног мњења. Ни Макронова цитирана изрека не иде даље од те фасцинације, од тог златног симбола који медијски обухвата мисли и осећања убеђених маса.

Да је Макрон употребио само израз „безбедносна заједница“, био би много јаснији, тј. више у складу са савременом праксом свеобухватне безбедности преко свеобухватне хегемоније, што је општепрепознатљива стратегија Америке и Нато савеза. Али, он је изабрао умиљатији израз „европска политичка заједница“. Тај израз традиционално подразумева прећутно јединство људи и њихових ближих заједница (нација), које по дефиницији претходи и чини предуслов сваке безбедносне и одбрамбене активности дате политичке заједнице. Таквог јединства нема, нити је било, ни унутар Европске уније, о чему говори константан мањак услова за њену ефикасну спољну, безбедносну и одбрамбену политику. Три деценије после њеног уговорног формирања, она тавори између јаче безбедносне структуре – Нато савеза и ближе безбедносне политике сопствене државе. Сада Макрон жели да овај захтеван концепт – европска политичка заједница – прошири и на земље које нису окусиле ни наслеђе економских предности европских интеграција, а да се о заједничкој политичкој прошлости ни не говори.

Оно што није постигнуто у миру, током деценија европске интеграције, сада се симулира поводом рата између Русије и Украјине, који је подигнут на ранг одлучујуће битке надолазеће епохе. Као, Европа и цео мирољубиви свет сада се држе за руке у страху од катастрофичне будућности. У Владимиру Путину створен је лик тоталног непријатеља, тако да се тзв. слободарски свет данас коначно може ујединити у страху од катаклизме. Европски одговор на овај захтев историје је Макронова „европска политичка заједница“. Она ће волшебно објединити не само „Европљане“ у ужем смислу (ЕУ), него и оне најшире могуће, у сваком кутку континента који остане слободан, премда перманентно угрожен, од Русије. Ето, шта може један рат а не може сила интеграционих интереса у и ван Уније. Живот, политика и безбедност постају једно, и сада не треба закерати око питања – како заправо настају политичке заједнице.

Улазећи у руско-украјински рат и као секундаран и као посредан играч, Европска унија у лику свог несуђеног лидера, Емануела Макрона, сада настоји да буде већи католик од папе. Она од војно-безбедносног сениора прихвата дужност да постави нови берлински зид дуж Европе, који ће поново, иако зид који дели један континент, поделити читав свет. А што се саме Европе тиче, њој се у беди ове поделе смеши ни мање ни више него једна нова „политичка заједница“. У датом тренутку то је згодан сурогат за наставак деценијског завлачења тзв. западног Балкана и осталих земаља источно (које имају статус „суседа“) новим модусом „заједништва“ који треба да оплемени иначе пропале политике придруживања и приступања. Пошто за једне нема реалног приступања, а за друге ни придруживања, сада се оперише још ужом, приснијом варијантом, уласком у некакву недефинисану политичку заједницу. Лепота тог имена и језа правог разлога стапају се у једно – у принудну заједницу у којој ће бити лепо само зато што је неизбежно.

На маргинама руско-украјинског рата, Србија реагује амбивалентно. С једне стране, пад популарности ЕУ и сразмерни раст подршке Путиновој Русији. С друге стране, калкулације о бржој стази приступања Унији, па макар било и горе него што је данас. На том трагу стоји апстрактно задовољство власти и НВО сектора Макроновом измишљотином, уз опрез да нас који напредујемо на тзв. европском путу не задржане ради придруживања оних који су заостали. Па онда тонови као: то је ипак смишљено за оне који су заостали, а ми задржавамо предност постигнуту претходних деценија (хеј!), без обзира на крајњи исход, па била то и некаква европска политичка заједница. Све у свему – јавномњењски неред раван тоталној непознаници-карти из Макроновог рукава. Ако су Украјинци у очају због разорене земље и последица које прате ову несрећу, те зато верују у чуда, зашто у Србији, која у пролеће 1999. године није веровала у чуда, сада владају имагинарни европски духови.

Када би се неким сучајем остварили вашингстонски планови о новој гвозденој завеси кроз Европу, Србија би припала реду држава од севера до југа Европе које би добиле улогу војне крајине наспрам Русије. За разлику од других новокрајишких земаљама, Србија би била окренута против државе са којом има најбоља историјска и безбедносна искуства, а на страни држава против којих је ратовала током прошлог века. Нема велике државе чланице ЕУ, рачунајући и Британију, а и шире од овог ексклузивног Нато-безбедносног клуба, која Србију није бомбардовала бар једном, а има их које су то чинили више пута. И то је само један од многих примера непријатељског деловања тих држава против државних интереса Србије. Није реч о прошлости, него и о садашњости.

Ако је безбедносни угао данас онај на којем инсистирају земље ЕУ, имајући у виду и Макронову имагинацију, онда Србија има право на свој угао гледања сходно свом безбедносном искуству и реалном положају. Када би Србија, неким тешким инцидентом, изгубила свој компас у актуелним европским кретањима, она би остала без оријентира у простору и времену и као таква постала идеални водоноша у туђим ратним жетвама.

pokretzaodbranukosovaimetohije