Слободан Рељић: Наш одговор на пропагандни рат против Срба

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Standard.rs/ Танјуг/Сава Радовановић

Прво, да бисмо могли да што реалније говоримо о том важном процесу – о попуштању брана западних службених извора из којих сазнајемо шта су они стварно знали о догађањима у грађанском рату у БиХ (а и о бомбардовању СРЈ, а и укупном распадању и разрању СФРЈ) – морамо да бар сада, поводом докумената из британског Националног архива о Сребреници, дефинишемо догађај и позиције, и Запада и нас.

Дакле, догађај у сведеном смислу, био је рат западних сила против Срба. Западна антисрпска коалиција (тако ћемо их колоквијално звати) није била хомогена – било је ту разних идеја, циљева, приступа, међусобних расправа, па и одлука, али су се у основном слагали: Југославију треба разбити а Србе као највећи народ који контролише простор у срцу Балкана дисциплиновати, и ослабити што више. У томе се примарно користе унутрашње силе деструкције, а споља се појачавају и управља се њима. Главно средство је одвајкада Divide et imperaТо вам је одговор на оно подметање да „нас Србе сви около мрзе“. Мрзели су нас и 1942.

ИЗВОЂЕЊЕ ПРОПАГАНДНОГ РАТА
Друго, најважније средство у овој операцији је – пропагандни рат. Он је претходио свим „врућим“ ратним насртајима, а није престајао ни после војних деловања. Користићу класификацију принципа ратне пропаганде белгијско-француског новинара и публицисте Мишела Колона. Дакле, тај рат је извођен овако:

1. Сакривање интереса
Западне владе се „боре“ за људска права, мир, демократију, слободно тржиште, слободну штампу или какав год племенити идеал. Никад се не помињу економски и социјални интереси Запада. Не спомињу се ни интереси корпорација, банковног капитала, отварање тржишта, уништавање конкуренције (рецимо, војне индустрије СФРЈ) и дробљење држава које показују превише независности; уништавање земље која би могла представљати алтернативу либералном систему (Чомски се позива на Строба Талбота који је написао да је СРЈ бомбардована пре свега из разлога непристајања без задршке на западну економску транзицију): али ратови се увек воде из економских разлога. Пљачкашких!

Нема хуманитарних ратова. Док се ратови представљају као хуманитарни, стварни циљеви су: контрола свих стратешких рута на Балкану – Дунав и нафтоводи, гасоводи у изградњи, постављање војних база–потчињавање јаке југословенске војске (пета у Европи!) – и економска колонизација земље. Мултинационалне компаније – некад US Steel данас Бехтел – бесрамно колонизују земљу, пљачка се богатство земље а становништво пада у све веће сиромаштво. Тако кад се говори о Косову, никад се не помиње основна улога – обезбеђивање транзита хероина из Авганистана и накнадно сазнајемо да извођачи имају своју наплату на терену (од Медлин Олбрајт и Кларка до Метју Палмера).

2. Демонизација непријатеља
Сваком рату претходи спектакуларно велика медијска лаж да би се добила подршка јавности.
– Године 1965, Сједињене Државе почињу рат у Вијетнаму нападом на два своја брода (инцидент „Залив Тонкин“), а окривљен је Вијетнам.
– „Разлог“ за прву агресију на Ирак 1991. је наводна пљачка инкубатора за бебе у породилишту у Кувајту. Ову медијску лаж је произвела Hill & Knwolton компанија за односе са јавношћу.
– Слично, НАТО је интервенисао у Босни 1995. на „основу“ фалсификованих прича о „концентрационим логорима“ и бомбашким нападима на цивиле у Сарајеву, приписаних Србима. Истраге – држане у тајности – показале су да су починиоци НАТО савезници.
– Почетком 1999, „разлог“ за напад на СР Југославију био је „масакр над цивилима“ у Рачку . Иако је то сукоб легалних оружаних органа државе и сепаратиста ОВК, који су почетком 1998. били „терористи“, а „борци за слободу“ неколико месеци касније. Догађај лажиран.

Да би лаж била ефикасна морају стално да се емитују: страшне слике – манипулисане, ако је потребно; (страдала деца); то се држи у медијима непрекидно, са честим подсетницима; монополише се приступ медијима и искључују противничке верзије; одбацују се критика и јавно се прозива свако ко ово доведе у питање као „саучесник“ (за то служе развијене НВО мреже);

3. Скривање историје
Скривање историјских чињеница и географије региона. Због контекста.

Пример: Ворен Кристофер (амерички министар иностраних послова, на преговорима у Женеви 1993.): То је ваша грешка, Европљани, ви сте пустили да Срби заузму Босну!
Дејвид Овен (европски преговарач): Али они су тамо живели!
Ворен Кристофер: Одавно?
Дејвид Овен: Одувек.

Фото: Снимак екрана/Јутјуб

Кардинална чињеница није омела ни Кристофера ни адмнистрацију да наставе да Србе третирају као – окупаторе! Ни Овена да то подржава. А од 1991. Туђман и Изетбеговић, двојица екстремистичких вођа које је Немачка наоружала пре рата, представљени су као демократске „жртве“. Запад неће да види да они оживљавају најгрознији период у историји Југославије: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима од 1941-45.

Године 1999. Косово је представљено као земља коју су Срби напали. Речено је да „Албанци чине 90 одсто становништва, а Срби 10 одсто.“ Свако помињање нестанка Срба, убијања и терорисања током Другог рата, па и после тога, када су провинцијом управљали Албанци (1980-их) – изостављено је. Постојање мањинских групана Косову – Рома, Јевреја, Турака, Муслимана, Горанаца, скривено је. Не региструје се етничко чишћење „западних пријатеља из ОВК“, уз благослов НАТО.

4. Организовање амнезије
Кад Запад припрема неки рат не дозвољава се подсећање на велике медијске лажи из претходних ратова. Сваки нови рат је увек „правичан“, још чистији од претходног. Расправе се остављају за касније. Да ли ће их икада бити? Ево једног грубог примера: после Ирака Алистер Кембел, директор комуникација Тонија Блера морао је да поднесе оставку када је Би-Би-Си, склањајући кривицу са себе, инсистирао да је он дао лажне информације о наводном оружју за масовно уништење. Ту се показује да, ипак, има државног интереса! Бар делимично. Јер, да ли је то подстакло расправу о другим достигнућима Кембела? Шта је око Косова кувао исти Кембел? Да ли информације у вези са разарањем Југославије ОБАВЕЗНО треба преиспитати? Ништа од тога.

ШТА ДА ЧИНИМО?
Тако се организује Запад у рату и у послеоперцијском периоду. А шта радимо ми? Нападнути и оклеветани. Наши потпуно вестернизовани медији доследно следе токове мисли западних медија. Понавља се досетка западних амбасадора како смо се ми нашли „на погрешној страни историје“ после пада Берлинског зида. Већи део наше елите фронтално ћути, а инцидентно – покупи се нешто од иверја са Запада, чудимо се (Боже, Боже да ли је то могуће?! Ко би рекао!) и то се третира као изузетак у, иначе, узоритој пракси независних медија и слободних новинара Запада. Објавимо понеку преведену књигу, који документарни филм – узимамо Кембела и Блера да и нас саветују.

То је као да, уместо да сечемо нокте да бисмо могли нормлно да радимо, засецамо јагодице и зглобове прстију! И стално смо у живом блату у коме нам наше дојучерашње убице јављају да – ако се бранимо – чинимо недопустиву грешку јер они нас штите од „малигног утицаја Русије“ и сумњивих „намера Кине“. А шта можемо да радимо? Шта би ваљало чинити?

Прво: Ми немамо средства да створимо неку РТ за активно учешће у пропагандном рату. Такво оружје које би се буквално могло супроставити Си-Ен-Ену (узимам ова имена као симболичка) ми себи не можемо приуштити. То могу само велике силе, као што и свако супериорно оружје могу да произведу или купе само највеће силе. (С-400, на пример)

Друго: Али нешто морамо да чинимо! Можемо да производимо муницију која добро дође РТ и деловима јавности на Западу која је пробуђена, расте и политички им је корисно да имају добре намере према нама. Због себе! Не претендујем да знам коначно решење, али имам посуђену идеју коју бих волео да овде изложим. Ваљало би направити неко место – библиотеку, сајт, платформу, у сваком случају, место где би се сакупљао сав релевантан материјал о разарању Југославије.

Амбасадор Живадин Јовановић из Београдског форума за свет равноправних говорио ми је о идеји да се у Београду установи центар, или како би се већ звало, где би се на једном месту сакупили – документи, књиге, текстови, видео материјал… Тако би постојало место где би могло да се нађе све/већина (у електронском, физичком облику) о теми која је глобално важна. Разарање Југославије и све последичне игре и радње о којима ми причамо – догађај је од глобалног значаја. Биће све значајнији! О томе ће се писати књиге, снимати филмови, ТВ емисије, серије, писаће се новински текстови, биће питања у квизовима… А активним приступом би и ми били место где ће се моћи наћи чињенице и мишљења. Бићемо у фокусу студената, доктораната, новинара, уметника, знатижељника…

Међутим, наше сећање и реално сећање на нас уништава се и систематски, и из нашег немара. На пример, нико никад није узео у заштиту документације великих редакција (ПолитикеБорбе, Радио Београда…). Напротив, новопридошли директори који те редакције доживљавају као плен за учешће у партијским операцијама доласка на власт, хвале се како штеде укидајући те документације и отварајући кафиће!

У свету у коме живимо врло је важно да колико-толико и ми утичемо на то како ће догађаји бити интерпретирани. Погледајте сад рат око ревизије историје Другог светсаког рата. Истина о историји је истина о овом времену, о нама а и нашим потомцима. Наравно, ово не може без подршке српских државних структура – мада, установа не мора бити државна, односно, то би ваљало да се организује како ово време захтева. Кад се налазе повелике паре за разне НВО-центре, који служе да полузналци имају потпис у ТВ наступима као аналитичари, могло би и ово.

Сваки други допринос је важан. Научни радови, новински текстови, полемике, међусобна храбрења…  Али, ово је рат. Пропагандни рат. На ратне ударе се одговара ратно. Прилагођено тактички, али ратно и хитно. Благовремено смо већ пропустили.

 

Писана верзија излагања на трибини под називом „Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ“, одржаној 27. фебруара 2020. у Прес центру УНС-а у Београду.

Standard.rs, Све о Српској

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.