СЛОБОДАН МИЛИЋ: МИ СРБИ И СМРТ

 

Кад би нам биле познате прве странице нашег појављивања на земљи, не бисмо морали да решавамо ни филозофски ни поетски наш одлазак. Иначе, тајна нашег настанка условљава тајну и атавистички страх нашег одласка. Да бисмо дошли до смрти морамо да пређемо преко оних изгубљених страница наше историје, или преко њихових садржаја који су смештени, по мом дубоком уверењу, у нашој свести, за којима ће наше трагање наставити још милионима година. Са успехом или неуспехом, не могу рећи. Догађај рођења који се десио не знамо када, увек је присутан и за нас није прошао иако је тмина иза њега све дубља, а њена нејасноћа стална, непромењива.

Ако су избледеле странице наших почетака и нашег боравка на овом свету вечне инспирације, и велики нагони да се оне дешифрују, то се последње странице те исте књиге стално дописују и постају бесконачне и ван времена, као што је пустош почетка бесконачна и ван времена.

Али у нашој свести не третирамо исто рођење и смрт. Наше рођење губи се у тмини исто као и смрт. И та два појма су потпуно равноправна јер чине две бесконачности.

Ову тему сам изабрао из историјских, филозофских и поетских побуда, поетских пре свега, и не бих рекао да је тема СМРТ код Словена, посебно код Срба, окрутна, мрска, далека а ипак блиска. Тај судбински, а исто тако филозофски и поетски појам, као што су Христ, бесмртност, време, доводили су нас у ситуацију да закључно са XX веком нагомиламо такво искуство о смрти које се у потпуности разликује од смрти, на пример, код Јевреја или неких других народа.

Стара индијска мудрост учи да су небитне разлике између Диониса и Хада, између живота и смрти јер живот и смрт су једно. Изгледа да се ова мудрост није нигде тако укоренила као у бити српскога народа. Слободно можемо рећи да смо живели и опстајали чак и постајали искључиво по овој мудрости.

Мит о нама, или митску историју, градили смо на величанственој истини, Хришћанској истини – на смрти. Живот наш филозофско-поетско-историјски развија се из гроба-саркофага, цркава, манастира. Филозофија и поезија гроба, код свих Словена, посебно код нас Срба, је јединствена и сасвим различита од филозофије и поезије смрти код осталих народа.

Крв је шумећим десетерцем спајала код Срба смрт са животом, односно рађала се на величанственом искуству смрти.

Управо осамдесетодневни рат који нас је задесио на крају XX века, најкрволочнијег века у историји људског постојања, ни криви ни дужни, као огромно зло, понело ме ка избору теме о смрти, тј. другог и равноправног дела нашег живота.

Овај злоћудни, инквизиторски напад на земљу и народ, који ни зверима није својствен, одузео ми је извесне симпатије према духу Запада, а учврстио исправан и једини став према свом народу, духу и смрти са филозофског и поетског становишта.

Од Косовског боја па до овог зверског напада, наш однос према смрти и поразу, ништа се није променио. Ми смо прихватили смрт као нешто нераздвојиво, као део нас, и митски не само што верујемо, гледамо у очи поносно са истом косовском храброшћу и вером у Христа и себе. И после сваког боја, битке, рата, свесно смрти бивамо оплемењенији, садржајнији, митскији, јер смо дописали нашем миту, митској историји још једну страницу јунаштва и морала. Овде морам да направим мало одступања, јер постоје они који свесно, јуначки, митски стављају живот у одбрану отаџбине и народа, и они други, кукавице, који из ниских побуда гледају да спасу тело а не душу. Дивим се онима који осећају душевно задовољство жртвујући себе за своју земљу. Додуше, понешто сам и дознао о томе, иако нисам био у самој борби, да нас је ореол витештва и љубави према отаџбини одржао и да се наш однос према смрти уопште није променио.

Историју смрти од прачовека или од давне колевке до данас нећу излагати јер је донекле познајемо. Но, смрт је од давних времена најпре у прачовеку пробудила и побудила какву-такву мисао а после га натерала да се над њом замисли и њоме позабави. Нећу се бавити тиме да је и колико је човек смртно биће, те да ли смрт вољене и драге особе преживљавамо тешко и трагично, а смрт непријатеља као радост, весеље и сл.

Ово сазнање касније је сменило религијско схватање да близина смрти и сама смрт припреме и прелазак у други живот, односно престанак живота јесте мисаона искра, бесмртност душе, пут ка бесмртности и раскршћу. Обе, смртности душе, и уопште бесмртност, одвеле би ме на странпутицу, јер сам у једном свом тексту изнео запажање о бесмртности код Срба.

Библија је наследила заповест: „Не убиј“, а духови убијених, било ближњих, даљих или непријатеља, провлачили су се кроз смрт и живот убица како у праисторији тако и данас. Често срећемо да му крв убијенога не да мира и спокоја ни ноћу ни по дану.

Шта се догађа у друштвеном животу данашњег човека? Како се данашњи човек односи према смрти?

И поново имамо деобу: једне, који из материјалних и колонијалних разлога олако, бездушно убијају друге, и оне који се бране, као што је то случај са нама, Ирачанима, Палестинцима и др. И код ових нема страха од смрти јер не осећају кривицу, или грех.

Ми смрт признајемо као уништитеља живота, а то смо чинили и пре примања Хришћанства, јер наше постојање, и поред лажног и ненаучног нордијско-немачког учења много је старије од Христа.

Код Срба, чини се постоје два става према смрти: један је обични, у односу на природну смрт и други филозофско-поетски у односу на историјску смрт.

Ми Срби дубоко смо потресени када чујемо да је неко било где погинуо у некој катастрофи, у неком појединачном случају, при самоубиству, а посебно преживљавамо смрт међу Словенима.

Ми који смо кроз хиљадувековну историју гледали смрти у очи, једино се нисмо плашили и говорили да је смрт страшна, кад смо свесно ишли у колективну смрт у безброј бојева и ратова за слободу, част, понос и крст. По томе спадамо у сам врх трагичних народа. Но, по својој трагичности у много чему се разликујемо од на пример Јевреја, јер смо упркос безбројним геноцидним насртајима, успели да преживимо, победимо, да се спасемо и имали смо толико снаге да изнова започнемо обнављање и новог живота на нашој хиљадувековној земљи.

Овде морам да направим малу дигресију, и одговорим онима који Србе називају геноцидним народом, паганским, крволочним. Да смо само делић од тога, данас они који врше геноцид над нама не би вршили наше систематско уништење потпомогнути од Нехристова Запада. Ми заборављамо да смо потомци предака који су своје синове слали с благословом у рат, да се осрамоћен који случајно не врати жив. О овоме говоре наше Народне песме, Његош, Марко Миљанов и оваквих примера нисам срео по књигама других народа и цивилизација.

Не тако давно наш предак од самог рођења почиње да се припрема и да сањари о сопственом погребу, да се стара о витешкој смрти. Најцрња смрт за нас је била смрт од болести или природна смрт.

Никада ми нису били јасни људи који другима желе смрт, јер је то зверско и окрутно понашање. Ми стојимо на супротној страни, христолики, милосрдни, божански добри и смрт желимо само онима који нам одузму слободу и љубав, што значи да са дистанце 3-4 године не могу да схватим онај рушилачки и зверски насртај на нас. Њихова жеља за усмрћивање других је тема за психоаналитичаре. Философија смрти је загонетка кроз коју идемо ка бесмртности.

Снагу и лакодушност према смрти потврђивали смо силином духа, а силином духа надвлађујемо смрт, нестајање и сам живот.

Смрт је код нас Срба као неки пријатељ, као нека нама драга особа која нас прати од рођења. И док други народи избегавају да говоре о смрти, јер само помињање смрти паралише мозак, језик се удрвени а напољу се пробијају таласи узнемиреног срца, или ако се заподене разговор они се неосетљиво и брзо повлаче као испред најцрњег непријатеља, повлаче се испред те таме као змија испред огња. Ми, Срби, улазимо у њену суштину, покушавамо да откријемо њену битност и њоме инспирисани пишемо песме, приповедамо. Јер као да је пријатније кад се о њој говори, кад се она негује, кад се с њом другује, јер увек нам је одређивала чојство и јунаштво, неголи кад ћутимо и бежимо од ње.

 

Слободан Милић