Слободан Антонић: РЕПУБЛИКА СРПСКА: ПОГЛЕД ИЗ БЕОГРАДА

Слободан Антонић

У мају 2025. године ђаци Приватне гимназије „Тврђава” из Новог Сада, дошли су у узвратну посету средњошколцима из Сарајева (Друга гимназија), који су пре тога, у октобру 2024, били у Новом Саду. Тема размене била је „Како сачувати мир међу народима и како уклонити баријере које постоје годинама”.

Новосадски гимназисти кренули су пут Сарајева „усхићени и радосни“, не слутећи да ће ово бити „путовање из ноћне море”. Наиме, на излазу из позоришта, омладинце је изненада напала група младића. „Користећи палице, сарајевски ђаци су премлатили новосадске“. Двојица починиоца су ухваћена и „испоставило се да су то ђаци сарајевске школе“. Двојица пак новосадских гиманзијалаца теже су повређена. Осим тога, жалили су се родитељи, 

„водили су нам децу у ратни музеј, где су Срби представљени као геноцидан народ. (…) Наша деца су била изузетно потресена причом у којој је њихов народ представљен као највећи злочинац. (…) Оно што нас је још погодило и као људе, али и као родитеље, јесте чињеница да нашој деци Хитна помоћ није желела да укаже прву помоћ док нисмо платили. (…) Разредна је обавестила да је њеној ћерки плаћен преглед, док је отац једног дечака послао човека да осталима плати прегледе, како би им се указала прва помоћ“.

Међутим, и поред овог трауматичног искуства, новосадска гимназија је саопштила да ће, „без обзира на овај немили догађај, настојати да и даље међу ученицима развија свест о томе да људе не треба делити на основу нације, вере или расе, већ да се са једне стране деле на људе, а са друге на нељуде који не заслужују да буду интегрални део нашег друштва“. Тако се још једном показало колико људи из Србије не разумеју прилике у БиХ, и са колико наивног поверења прихватају све пропагандне митове о добродушној „сарајевској раји“, насупрот некаквим националистичким „папцима“ који су „нас посвађали“.

Међутим, као што је показао Зоран Милошевић — који је анализирао садржај основношколских уџбеника за исламску веронауку — муслиманска деца се у БиХ од малих ногу сусрећу са изразито политизованим школским штивом. Већ у првом разреду ученици уче о „четничком” гранатирању Сарајева, да би у шестом разреду били подучавани да су „дужни ослободити своју земљу” — при чему су у овим уџбеницима управо Срби представљени као „четници“, „окупатори“, „душмани“, „зликовци“ и „прогонитељи муслимана“. Зато се не треба чудити пребијању српске деце у Сарајеву.

И званични Београд, који последњих година углавном настоји да примири узаврелост сопствене јавности, по питању Републике Српске шаље анестетизирајуће поруке — иако су српски стручњаци свесни да је „геополитички положај Републике Српске изузетно комплексан, а њена будућност веома неизвјесна“, а да је сама БиХ „болесник на Динаридима”. С друге стране, јавност у Србији која негује посебну националну емоцију према Републици Српској забринута је због изјава што се могу чути у БиХ, да „Срби из Републике Српске и Србије нису исти народ“ (универзитетски професор из Сарајева, Хазим Башић), као и због екстремиста из Србије који пишу:

„Изван Србије не постоји никакав наш народ. Цео наш народ живи овде, у Србији. Изван Србије, у Босни и Херцеговини, на пример, живе Срби, али Срби из БиХ нису део народа Србије. (…) Није јасно зашто би Србија морала да помаже босанске Србе, када су они један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине. Ако им је нека помоћ и потребна, ваљда је Сарајево прва адреса на коју би требало да се обрате. (…) Из чињенице да припадамо истој етничкој заједници не произилази да морамо живети у истој држави и да припадамо истом народу“.

Оба екстремно—националистичка становишта према Републици Српској — и оно бошњачког национализма, и ово српског аутошовинизма — веома су опасна, али је први, због демографске снаге у БиХ, ипак актуелнији. Његова је лозинка „Босна мора бити цијела — ил` грађанска, ил` исламска, свеједно, само да је цијела“. 

Међутим, БиХ не може бити грађанска јер је реч о етнички дубоко подељеном друштву. Тако се 2019. у Републици Српској 94,2 посто српских мушкараца венчало са српским женама, а у ФБиХ се 98,7 посто бошњачких жена удало за Бошњаке, а 92,3 посто Хрватица удало се за Хрвате. Сарајевски кантон се приказује као наводно мултиетнички, али тамо се 98,5 посто Бошњакиња удало за Бошњаке, а 92 посто Хрватица за Хрвате. Истоветно је и у Херцеговачко—неретванском кантону, такође наводно мултиетничком, где је 98,7 посто бошњачких бракова било искључиво између Бошњака, а 97,6 посто хрватских бракова између Хрвата. „У БиХ су само Нова година и Први мај заједнички празници, све остало је подијељено“.

Такође, „главни град Сарајево постао је готово посве `етнички чист` бошњачки град, премда то у повијести никад није био“ . Сарајево с околином је до 1940. године било већински српски град, а до 1991. године једнако муслимански и хришћански (у збиру Срба и Хрвата). Данас у Сарајеву пак има 198 џамија — од чега их је скоро половина изграђена после Дејтона — наспрам свега 26 православних цркава (делом у Кантону Сарајево, а делом у Граду Источно Сарајево), 15 католичких богомоља, 8 синагога (од којих је активна само једна), а ту је и по једна адвентистичка и баптистичка црква. Сматра се да данас у Сарајеву живи више Турака и Арапа него Срба. 

Поврх тога, демографски трендови изузетно су неповољни за Србе и Хрвате у БиХ: Хрвати у БиХ већ су спали са 17% на 10%, а исељавање у Хрватску се наставља, док имамо демографску процену да, ако се наставе садашњи трендови, у Републици Српској би средином овог века живело мање од 800.000 људи.

Све су ово озбиљни проблеми српског друштва с леве стране Дрине, а у овој књизи покушао сам да неке од њих размотрим, да детектујем њихове узроке и да предложим нека решења. Морам одмах да нагласим да су нека важна питања остала ван видокруга непосредног испитивања ове књиге — попут дипломатске димензије, односно утицаја спољнополитичког чиниоца на Републику Српску. Али макар овде треба поменути да је захваљујући упливу руског фактора деградација положаја Републике Српске, протекле две деценије, била мања него што што је Запад то желео. 

Рецимо, извесно слабљење насилништва Високог представника, од 2012. године до данас, није последица некакве суштинске промене политике Запада према Српској, већ знатно веће дипломатске подршке Русије дејтонској позицији РС. Руско политичко присуство почело је, наиме, јасним ставом, односно издвајањем мишљења у Управном одбору Савета за примену мира (PIC), после 2007, да Русија више не подржава одлуке Високог представника у БиХ које се тичу одузимања надлежности ентитетима или осуде политике Српске. Наравно, руска подршка носи и одређене ризике, који се најбоље могу видети из једног присећања Дарка Танасковића, на 2008. годину, када је службовао као амбасадор Србије при Светој Столици. Њему је тада британски колега, амбасадор Френсис Кембел (Francis Campbell) рекао: „Што вас Руси у вези с Косовом буду више подржавали, то ћемо ми више бити против вас. И то важи у свим приликама, за сваког и у сваком питању“.

И овде морам да истакнем изузетно подстицајну атмосферу Андрићевог института (Вишеград, Република Српска), који је изнедрио једну малу али веома плодну научну заједницу у области хуманистичких и друштвених наука. Разговори вођени у тој заједници помогли су ми да изоштрим или поправим неке од својих социолошких поставки. Наравно да све грешке или непрецизности иду на моју душу.