СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Претварају нас у робове

Богаћење странаца праћено је производњом биједе домаћег становништва. Постало је сасвим нормално да странци имају шест пута већу плату од нас. И, у данашњој Србији је „cool” да се сат гледања у магарца плати 80.000 евра.

Драги читаоче, сазнање да је Србија колонија није, тек, „теоретисање” – то је први већи корак ка промјени. Јер, уколико схватимо да смо то што јесмо, знаћемо да из тог проистиче више практичних посљедица. А оне не мијењају само нашу перцепцију политичких и економских дешавања у Србији, већ и наше свакодневно понашање.

Рецимо, ако сте колонија, ваш однос према странцима-колонизаторима мора да буде другачији него према другим странцима, или, пак, другачији него што би био према странцима у некој сувереној држави.

Срби су, као и други традиционални народи, гостољубиви. Ми, заправо, волимо странце. Волимо да их угостимо, а поготово волимо да им покажемо да су њихове предрасуде о Србима погрешне.У колонији је, међутим, такво понашање глупо и наивно. Сваки колонијални странац – онај који је из нације колонизатора и који је дио колонизаторских структура (од гувернера до службеника) – наш је експлоататор и тлачитељ. Буквално.

Албер Меми у знаменитој студији “Колонизатор и колонизовани” објашњава да се, између осталог, колонија и препознаје по томе што у њој странци-колонизатори аутоматски имају далеко већу плату од домаћег становништва, за исти посао и за исти степен стручности.

И заиста, у данашњој Србији сваки Американац, Британац или Њемац засигурно да има већу плату, и то вишеструко, од Србина. Без обзира на квалификацију. Да није то зато што Американци, Британци или Њемци код нас обављају специфичне послове, оне које само они умију да раде? – Аха-ха!

Моја пријатељица је запослена у филијали једне француске фирме у Београду. „Наши шефови били су Французи”, прича она, „и имали су шест пута већу плату од нас. Послије три године они су отишли, а ми смо унапријеђени тако што смо постављени на њихова мјеста. Али, нису нам дали њихове плате. Наше повећање износило је тек 20% за исти посао и за исту одговорност коју су имали Французи! Када смо питали зашто је то тако, из централе је стигао одговор: `Француске плате су за Французе, а ваше плате су према локалним приликама`.”.

„У колонији се зарађује више, а троши мање, послови су уноснији, у каријери се брже напредује”, објашњава Меми. Колонизатор увијек има већу плату од колонизованог. А колонизовани, заузврат, то сматра нормалним. 

Та „нормализација” експлоатације у свијести домаћег становништва извршена је колонизацијом ума. Тако колонизовани не види да је добра зарада странца-колонијалца, заправо, праћена производњом биједе домаћег становништва.

Главна добит колонизатора, наиме, долази отуда што колонизовани може бити експлоатисан до миле воље – баш као и природни ресурси колоније, који се могу црпити до уништења. Та узрочно-посљедична веза није видљива на почетку колонизације. Но, она дјелује неумитно и како вријеме више одмиче њене посљедице све су погубније по домаће становништво. Послије неколико деценија, у колонији више нема средње имућних. Постоје само богати странци и њихови локални политички лакеји – бескрупулозни припадници домаће елите који заједнички с колонизатором експлоатишу „урођенике”, и бесконачна маса домородачке сиротиње.

Дакле, ваш симпатични комшија који је изнајмио највећи стан у згради, тај тридесетогодишњи Њемац, врло културан, који је похвалио вашег сина да одлично прича енглески и који се љубазно осмјехује вашој ћерки – а на ког све комшијке с ћеркама-удавачама бацају чежнутљиве погледе – он је, будући да смо колонија, експлоататор и вас и ваше дјеце; ваш „класни” непријатељ.

Већина нашег свијета то не разумије, првенствено због моћног идеолошког (пропагандног) апарата колонизатора и његових сарадника. Тај апарат је и направљен зато да нам замагли видике и да нам утуви пожељне представе. Али, хајде да анализирамо тај апарат, хајде да критички сагледамо његове носиоце, његове интересе, његову идеологију и његову пропаганду према „домороцима”. И убрзо ће нам све постати јасно.

Можда је најважније да разумијемо да против себе имамо озбиљан и моћан колонијални естаблишмент. Чине га атлантистичка (ЕУ и НАТО) бирократија, шефови и јапијевци из комапнија „10.000 евра дотације по раднику”, аутоколонијални политичари, домаћи „па-тако-је-у капитализму” тајкуни, лакејска системско-опслужујућа интелигенција – из медија, из културе, са универзитета, али и клајнербургерска провинцијска („паланачка”) елита која „само жели да живи као сав нормалан свијет”.

У вези с посљедње реченим не могу, а да већ сада, иако о томе тек намјеравам да пишем, не наведем један сасвим весео примјер. Београд се често види као „најдемонскије” мјесто у Србији, зато што су у њему, збиља, концентрисани локални припадници елите политичких, економских и културних колонизатора, затим домаћи компрадорски естаблишмент, безобзирни бубашваба-тајкуни, аутошовинистички културњаци итд. Али, обратимо само пажњу на то да елита из Новог Сада или, на примјер, Ниша, такође гледа да не заостане превише за таквом „пријестоницом”.

Тако је, рецимо, Музеј савремене умјетности Војводине, не желећи да буде у сјенци Београда, за откуп снимка (на DVD-у) само једог перформанса Марине Абрамовић платио 80.000 евра (100.000 долара). Ријеч је о „дјелу” Исповијест (Confession) у коме „умјетница”, буквално, читав сат гледа у очи – магарца.

Ето, то је колонијална Србија. У њој је сасвим нормално да странци имају шест пута већу плату од нас, и у њој је „cool” да се сат гледања у магарца плати 80.000 евра! А ко такву „умјетност” не разумије, заправо је „сељачина” и „нациЈоналиста”.

Е такав „наратив” мора се деконструисати, да би се Србија ослободила.

Отуда прича о „колонији Србији” и није пуко теоретисање, зар не?