Славољуб Вујовић: МАЈКА ИЗ СИЈЕКОВЦА
Епски пјесници и гуслари (епска поезија), најискренији и најпоузданији свједоци људског битисања кроз време и историју, несумњиво мајку препознају и виде на посебан начин.
Мајка је та жарка нит испредена од љубави, захваљујући којој, уз помоћ Бога настаје све. Настаје нови живот.
Док бабица не пресече пупчану врпцу, кад се мајка породи, мајка и дијете су једно биће, мада дијете плаче а мајка се радује. Тек пресијецањем пупчане врпце, поред мајке настаје ново биће, рађа се дијете. Све касније, и радости, и љубави и туге, итд…. настаје.
Кад пишу и пјевају о искреној оданости, пожртвовању и љубави, рађању, вјечности, страдању и непоклебљивости, епски пјесници и гуслари у ствари пишу и пјевају о мајци.
Посебно, бесмртници поезије и сами горе у пламену емоција кад описују догађаје у светлу мајкине љубави према страдалој дјеци.
Била она мала или велика. Била близу или далеко, мајка може инстиктом од Бога јој датим осјетити чак на велику физичку удаљеност бол и муке њеног дјетета, али, исто тако, може да осјети усхићење и радости дјетета.
Мајкина љубав не мења интензитет било да у радости лети ка небеском плаветнилу, или у жалости сузе на гробу лије.
Постоје и оне специфичне ситуације у свакодневном животу кад човек призива мајку, без обзира да ли је она на овом или оном свијету- „о мајко мила“, приликом тешких мука, или обичног непромишљеног ударца лактом у ивицу стола- „ух мајко моја“.
Војна доктрина је биљежила и случај кад мајка рађа дијете са видним физичким недостацима, кад отац покушава на најружнији начин да се реши детета. Без икаквих емоција. Међутим, без обзира на порођајне муке, мајка у сузама без оклевања примиче дијете себи, недага, уз речи: оно је део мене, део мога тијела.
А тек колико је суза пролила мајка Миља плачући у Сијековцу код Брода у Републици Српској 26 марта 1992 године, и после, у периоду од 26 марта 1992 до 7 новембра 2026 године?
Упокојила се у Господу, 7 новембра 2026-е, у 95 години живота, отпутовавши својим синовима и мужу.
Како ли је било њој тога дана у Сијековцу 1992 године, док је у дворишту породичне куће гледала мучење и убијање мужа Јова и три сина (Милана, Петра и Васа)? Иживљавање на најгрубљи могући начин, пребијање кундацима до смрти потрајало је. Убице нису журиле. Четврти син Бранислав није био кући, мада је касније и он преживио премлаћивање, био је једно вријеме утјеха мајци Миљи, док и он касније није умро.
Мада су у прољеће 1992 године ратна дешавања у појединим дијеловима Хрватске и Босне и Херцеговине узимала маха, у Сијековцу малом месту поред Босанског Брода било је мирно.
Демографска структура (по попису 1991 године) 590(38,03%) Муслимана, 368(23,72%) Хрвата, 308(19,86%) Срба, 241(15,53%) југословена и 44(2,84%) осталих становника, није слутила некакве одмазде и покоље становништва. Има основа за сумњу да су ових 241 југословена и 44 осатлих, били Срби комунисти.
Међутим, тога 26 марта 1992 године, био је четвртак ујутро, кад је група људи маскираних црним чарапама изненада ушла у двориште Зечевића.
Миљин муж и синови изашавши у двориште, нису ни стигли упитати ко су и шта траже, од удараца кољача кундацима и цевима пушака.
Поред страха и шока, ма колико да је била бучна галама и вика, глас убица је одавао прве комшије, тако да су Зечевићи за време клања сазнали ко је дошао да их покоље: Југословени, Хрвати, Муслимани, Комунисти или неко од осталих!?
Убице су се иживљавале тукући и пребијајући једног по једног, као тобоже нешто их испитујући и истражујући.
Прво су убили најстаријег сина поред чесме, затим кундацима и ногама на капији дворишта убили средњег, док су трећег убили у дворишту близу улаза у кућу. Одмах испред мајке. Мужа су оставили задњег вероватно да гледа како му синове муче и убијају.
Четврти син Бранислав није био кућу у том часу, јер је комшију муслимана неког Дубовића одвезао у болницу. С обзиром да је Брод био мало место, вјероватно је болесни комшија био брат или рођак неког од убица. Тако док је Бранисав помагао комшији, водио га лекару браћу и оца су му клале комшије у сопственом његовом дворишту.
У свом том ужасу – паклу: јаука, запомагања, крви, смртних трзаја и последњих померања масакрираних рођених синова пред њеним очима, свесна да је најмлађи син у том часу ипак претекао Миља се прибрала и јуначки, као права спартанка пјешке отишла до другог села Смртића удаљеног чак око двадесетак километара. С обзиром да је рођена 1931 године памтила је сигурно сличне страхоте из времена другог светсгог рата од стране комшија, али јаде као ове сигурно није. Светло на крају тунела и нада њена био је четврти син.
Сијековац код Брода у Републици Српској је друго, или ново Кнежпоље. Стојанкино дозивање Срђана, Мрђана и Млађена у пољу Кнежпољу подно чувене Козаре за небеса је везао и пјесмом овјенчао чувени Скендер Куленовић.
Мајка Миља у Сијековцу, ништа мањем пољу од поља Кнежпоља, за живота награђена је Орденом Милоша Обилића и док пјесници спремају ореол њеној бесмртности, постала је симбол страдања. Страдања за слободу и достојанство, сведочећи несумњиво животом после, до 2026.
Оба поља, односно обе светиње: мајка Стојанка и мајка Миља су себе уградиле у темеље отаџбине.
Обе мајке, и Стојанка и Миља, дале су највредније што су имале. Дале су своје синове.
Мајка Стојанка три, а Миља четири сина и мужа. Миљине наде и смисао живота једно време био је њен четврти син.
Формали прекид рата 1995 МАЈКИ Миљи ништа и није значио. Њен живот без живота, у времену од 1992 до 2026, тежи је био од свих ратова, офанзива и битака.
Знала је МАЈКА Миља да нема стварања државе без мајки, поља и синова, што потврђују и друга страдалачка поља широм Републике Српске.
Чула је она и за младог јунка Споменка Гостића који је у 14-ој години живота погинуо на Озрену, плачући и за њим, посебно кад је сазнала да нема ко за њим заплакати, јер је Споменко после смрти мајке и баке живио сам.
Судбине живота Споменка и Миље, на неки начин се преплићу, он остао без мајке и баке, она остала без синова и без мужа, за Споменком нема ко да плаче, ни за Миљом нема ко да плаче.
