Славиша Батко Милачић: Политика српских симбола у Никшићу

Симболи нису декорација. Они су, у политичкој антропологији и геополитичкој пракси, индикатор стварног односа снага, хијерархије легитимитета и спремности власти да брани или, напротив, релативизује колективни идентитет. У том кључу ваља читати одсуство српске тробојке испред зграде општине другог највећег града у Црној Гори, у скупштинској сали и у кабинету градоначелника Марка Ковачевића.

Шест година након што су „српске“ политичке снаге, у коалицији са грађанским партијама преузеле локалну власт, српска тробојка није постала дио јавног пејзажа града који је највећа општина по територијалном опсегу и историјско језгро Старе Херцеговине.

То није административни пропуст. То је политичка порука. Она говори више од било које изборне платформе или свечане декларације о „националној равноправности“.

Све то упркос чињеници да се градоначелник формално декларише као Србин и да је локална већина доминантно формирана на српским гласовима. Ипак, ниједан институционални корак није предузет да се овај српски национални симбол учини видљивим у институцијама које контролише локална власт. Српска тробојка није постављена нити испред једне установе града под Требјесом.

Асиметричан однос

Истовремено, под покровитељством исте управе, на Капином пољу откривен је споменик Велвета – у знак захвалности Израела бившој Југославији и Црној Гори у виду борбеног авиона са Давидовом звијездом, јеврејским симболом. У исто вријеме за локалну власт, у којој Нова српска демократија има већину, Србија очигледно није урадила ништа што би било вриједно хвале. Рецимо, зашто нема споменика јуначкој српској војсци која је 1918. године ослободила Никшић? Зашто војска чијем се јунаштву поклонио цијели свијет и која је донијела слободу Никшићу, након огромних губитака које је претрпјела, не заслужује обиљежје у граду под Требјесом?

Зашто нема споменика или обиљежја српским средњовјековним личностима у Никшићу?! То сигурно није због недостатка историјских извора, нити недостатак простора или новца. Ријеч је о политичком избору.

Локална власт, иако формално изабрана на српским гласовима, систематски избјегава да јавно афирмише српски средњовјековни слој Никшића, то јест Оногошта. Сваки споменик који би подсјећао на Немањиће, српску жупу Оногошт или локалне српске великаше не може да смета никоме јер не вријеђа никога, управо супротно, то је обиљежје славних времена Никшића.

Прошла власт, оличена у Демократској партији социјалиста је спроводила политику отвореног црногорског национализма и србофобије. Од актуелне власти на челу са градоначелником Ковачевићем нико не тражи да се тако понаша ни према једној етничкој групи, управо супротно.

Али постаје очигледно да се поново дискриминише само једна етничка група у Никшићу: Срби. И локална власт ће морати да одговори на питање због чега ствари стоје тако.

Такав асиметричан однос према историјском сјећању није неутралан. Он сугерише да се једна меморија сматра легитимном и дипломатски корисном, док се друга третира као потенцијално проблематична. Питање које се намеће није реторичко: да ли се ослободилачка улога српске војске 1918. године, у очима локалне „просрпске“ елите, данас доживљава као окупаторска епизода коју је боље прећутати? Шест година власти није било довољно да се постави ни скромно обиљежје које би подсјећало на тај историјски тренутак. То није заборав. То је политички избор.

Међу личностима које би требало да имају споменике или бар достојна обиљежја у Никшићу налазе се краљ Стефан Урош II Милутин, који је 1318. године управо у Оногошту водио преговоре са Дубровчанима; цар Стефан Урош V, који је 22. августа 1362. у Оногошту потписао мир са Дубровником; жупан Никола Алтомановић, посљедњи значајнији српски обласни господар који је директно управљао овом жупом; војвода Никша, према народном предању родоначелник племена Никшића и традиционално везан за немањићку лозу; те преподобни Исаија „от Оногошта“, локални светитељ из села Попи у Никшићком пољу, чији култ директно везује град за српску средњовјековну духовну традицију.

Ове личности нису страни увоз, већ органски дио средњовјековне историје Оногошта. Њихово одсуство из јавног простора није случајност, већ свјесна геста.

Промовисати ћирилицу

Парадокс постаје још оштрији када се у анализу уведе финансијски аспект. Године 2021. Београд је, на захтјев локалне самоуправе, донирао два милиона евра Никшићу. Новац из Србије није изазвао отпор. Симболичка афирмација српства, међутим, изазива.

Ова диспропорција отвара шире питање политичке економије „просрпског“ фактора у Црној Гори: колико дуго и под којим условима Србија може да финансира структуре које, чим стекну институционалну моћ, спроводе политику заборава и игнорисања према властитом идентитетском темељу? Примјећује се конзистентно избјегавање свега што би српство учинило јавно и неупитно присутним.

Упоредна перспектива додатно расвјетљава проблем. У општинама у којима су Албанци на власти у Црној Гори, застава Републике Албаније вијори се испред општинских зграда, школа, институција, у локалним парламентима и кабинетима градоначелника. Нема „грађанског“ изговора, нема страха од „ескалације“, нема релативизације.

Албански политички представници не остављају простор за интерпретацију да се њихов народ понижава или маргинализује. Њихова пракса показује да се национална права схватају као неотуђиви дио мандата, а не као предизборни орнамент.

У Улцињу и Тузима локалне телевизије функционишу претежно на албанском језику, а културно-образовни програм у потпуности испуњава захтјеве локалне албанске заједнице. Супротно томе, локална телевизија Никшић – коју финансира управо општина – не користи ћирилицу као равноправно писмо, визуелно доминира црвена боја званичне црногорске заставе, емитује садржаје посвећене и Ромима, док о Србима којих је неупоредиво више, српској историји, култури или савременом положају – дословно нема ничега. Разлика није у капацитетима, већ у политичкој вољи.

Ова медијска асиметрија није апстрактна. Она је добила јавну потврду у септембру прошле године, на прослави тридесетогодишњице оснивања Телевизије Никшић. Тада је некадашњи директор и оснивач ТВ станице, Милан Стојовић, указао на дискриминацију према српском језику и ћирилици.

Стојовић је подсјетио да је Телевизија Никшић основана на ћирилици и уз гусле – као медиј који је од почетка носио печат српског културног и језичког идентитета. Данас, рекао је, ћирилице нема уопште. У том контексту Стојовић је навео и примјер Гетеа: „велики њемачки писац учио је српски језик како би могао да разумије пјесме које му је понудио Вук Караџић, отац нашег правописа, и да их преведе на њемачки. Гете је, дакле, у српском језику и у ћирилици видио цивилизацијску вриједност“.

Локална телевизија у граду који се декларативно налази под „просрпском“ управом, међутим, ћирилицу је потпуно елиминисала. Такав контраст показује колико је далеко отишла пракса самоцензуре и симболичког повлачења.

Локална телевизија у граду који се декларативно налази под „просрпском“ управом ћирилицу је потпуно елиминисала

Никшић није периферни град. Он је стратешки простор у којем се преламају конкурентске историјске матрице. Црногорски политички представници су у Никшићу системски наметнули своју симболичку и меморијску инфраструктуру – заставе на сваком ћошку, доминантну историјску нарацију, визуелну и медијску присутност. Другим ријечима, отворено су стављали до знања локалним Србима да морају бити Црногорци.

„Просрпска“ локална власт, насупрот томе, води политику у којој се „грађански“ дискурс ставља у први план – осим у предизборном периоду, када српство поново постаје мобилизацијски ресурс.

Такав циклични однос према идентитету није одржив. Он производи политичку шизофренију: бирачи се мобилишу као Срби, а управља се као да српство треба држати под контролом, изван јавног простора, изван институција, изван медија које финансира сама општина.

Апорије српске политике

Аналитички гледано, ово није питање локалне неспретности. То је питање структуралне неконзистентности унутар просрпског политичког спектра у Црној Гори. Устав Црне Горе и европски стандарди гарантују права националних заједница.

Срби у Никшићу та права имају – право на симбол, на писмо, на историјско сјећање, на медијску презентацију. Тужна је чињеница да се она морају бранити и од оних који формално долазе из њихових редова.

Систематско занемаривање Срба под управом која се декларативно позива на српство више се не смије толерисати. Ако су политички актери дошли на српским гласовима, онда не могу бираче преводити жедне преко воде. Српска тробојка није кампањски реквизит. Ћирилица није архаизам. Српске историјске личности нису фолклорни реликт. Оне су мјера политичке вјеродостојности. И вријеме је да се та мјера почне примјењивати и према онима који тврде да заступају српски интерес – у Никшићу, као и шире.

Славиша Батко Милачић је историчар и аналитичар из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард.