Сергеј Лебедев: КО ЈЕ СЛЕДЕЋИ?

У Британији се превремено мења премијер – седми пут у последњих 10 година. Медији анализирају обесхрабрујуће резултате премијерског мандата Кира Стармера и прва ствар која пада у очи у тим текстовима јесте да се о нерешеним проблемима прича веома много, а о самом политичару – скоро ништа. То само по себи карактерише две године његовог владања.

Сталне смене у британској влади симптом су дубоке унутрашње политичке кризе, коју овим сменама није могуће решити. У земљи је настала таква ситуација да се сваки нови премијер у суштини суочава са проблемима чије решење блокира моћан лоби или који су у принципу нерешиви у оквиру његове идеологије.

Кључни извор овог парализовања је структура британског државног дуга, који чини 94% БДП-а. Сам по себи велики државни дуг није нужно озбиљан проблем. Проблем је у томе коме тачно дуг припада. У случају Британије, реч је и о страним фондовима који су оријентисани на краткорочну добит. И управо зато је у земљи створена ситуација која не дозвољава да се било шта промени.

Све економске реформе подразумевају корак назад да би се направио узлет и скок напред, једноставније речено – привремено погоршање ситуације. Играчи у економији који дугорочно размишљају разумеће ову потребу. Али за структуре са краткорочним хоризонтом таква ситуација је неприхватљива, и оне одмах почињу да продају државне обвезнице, чинећи да даља владина задуживања буду немогућа због презасићености тржишта. Управо тако се понашају и страни фондови који држе британске обвезнице.

У таквој ситуацији једноставно је немогуће спроводити економске и социјалне реформе и личност премијера овде, у суштини, није важна – руке новог шефа британске владе биће на исти начин везане. Било који премијер Британије наћи ће се у позицији капетана брода, чије гориво долази из кључних финансијских центара, при чему ти центри веома пажљиво прате положај кочнице и прекидају снабдевање горивом при најмањим променама.

Државни дуг је један од најочигледнијих и најживописнијих примера институционалне замке у коју је упала британска државност. У целини, у веома многим аспектима унутрашње политике у Уједињеном Краљевству створила се ситуација која се може описати као неефективна равнотежа.

У таквој ситуацији једина рационална стратегија политичког преживљавања постаје банално очување статус квоа у комбинацији са гласним и празним обећањима да ће економија постати економичнија, као и да ће се започети, продубити и затим проширити борба за бољи живот обичних Британаца.

Међутим, оваква мисао се веома ретко може срести на страницама британских мас-медиа. Објашњење за то је врло једноставно – чак и противницима власти је непријатно да признају да је њихова земља постала талац објективних закона економског развоја и да са тим мало шта могу да ураде.

У овој ситуацији једини (и илузорни) начин да британски премијери „уђу у историју“ и „оставе политичко наслеђе“ остаје спољна политика, којом се Стармер заиста активно бавио.

И баш ту се у већој мери испољио његов карактер партијског функционера, који разуме како функционишу PR-акције и који се колеба заједно са линијом странке. Ризикујући да то звучи као нека врста психологизације, можемо рећи да је спољнополитичка арена постала за Стармера извор јефтиног допамина – доносећи доста недалековидне и ризичне спољнополитичке одлуке, он није наилазио на стални отпор лобиста и бирача. Напротив, читајући јутарње информације, видео је себе као једног од лидера слободног света и витеза демократије. Једноставније речено, прилично је успешно користио антируско јединство у британским медијима и у делу цивилног друштва и направио је од тога свој вентил. Не треба заборављати да је током његовог премијерства Британија преузела улогу главног спонзора кијевског режима.

У исто време, у недавној ситуацији на Блиском истоку показало се да независна спољнополитичка линија Стармера престаје тачно тамо где наилази на минимални отпор. Иако је Лондон у почетку желео да се уздржи од учешћа у агресији против Ирана, након активног притиска САД и медијске кампање коју је покренуо Трамп, који је Стармера назвао „сасвим сигурно не Черчилом“ и више пута га исмејао због слабости, Стармер је попустио и дозволио САД да користе британске базе за „одбрамбене ударе“ по Ирану.

Стармер није могао ништа да промени код куће, зато је водио активну спољну политику, али је при томе прилично лако попуштао када је било потребно. Његова спољна политика била је стратешки неодговорна и кратковида. Временом је у очима обичних Британаца почео да изгледа као да га више занима судбина Украјине него потреба за крупним реформама у својој земљи, што се прилично јасно одразило на његовим рејтинзима. У сваком случају, он никоме неће недостајати.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)