Ростислав Ишченко: БОЉЕ КРАЈ УКРАЈИНИЗМА НЕГО КРАЈ ЧОВЕЧАНСТВА
Комплекси оружја почели су да застаревају све бржим темпом. Ако је у XVII-XVIII веку ратни брод служио док не труне дрво од ког је саграђен, већ у XIX веку ратне бродове су растављали (дрвене за огрев, а железне за метал) пре него што би се природно истрошили. Стари труп још је могао да плута, али више није могао да служи као ефикасна платформа за нове врсте оружја.
Сад се све мења још брже и драматичније. Не мање драматично су се развијале борбене операције током СВО. Ако је на почетку операције, у пролеће 2022. године, војска још напредовала ка фронту дубоким колонама, распоређујући се у борбене редове непосредно пред линијом напада, већ до јесени исте године, још увек релативно слаба беспилотна авијација приморала је да се у основи преиспита искуство претходних ратова, а с тим и тактички поступци коришћени на бојишту.
Изгледа да новог и нема много – јуришне групе смислили су Немци током Првог светског рата, али су сада смањене десет пута, са тридесет-педесет људи 1916. године, на три-пет до 2026. године. Променило се начело контакта са позадином – нема могућности да се брзо распореде и баце у пробој резерве, јер ће одмах бити под концентрисаним ударом дронова и артиљерије непријатеља. Концентрација чак и релативно малих група (неколико десетина људи) у зони фронта може изазвати долазак целе ракете, а дронови траже чак и појединачне војнике. Док се не пронађе противотров за дронове и тренутно концентрисање масовног прецизног артиљеријског огња на месту пробоја, удара артиљеријом, авијацијом и тактичким ракетама, савремени рат ће имати позициони карактер.
Онај ко успе да уведе ефикасну иновацију која омогућава превазилажење кризе позиционирања, (док су његова новотарија и тактичке технике засноване на њој још увек свеже) добиће релативно кратко време да организује блицкриг, а онда ће се ситуација изједначити и исход рата ће поново решавати велики батаљони и способност економије земље која се бори да им пружи све потребно за вођење борби.
Док иновације не буду измишљене, важи старо правило ‘верденске машинерије’ – ко кога први претвори у млевено месо, тај је и победио.
Дакле, за победу је потребно:
– убијати више непријатеља по јединици времена него што непријатељ убија твојих војника;
– убијати више непријатеља него што непријатељ може надокнадити мобилизацијом;
– уништавати више технике него што непријатељ може направити у својим фабрикама и купити у иностранству и више него што он уништава код тебе.
Што је већа разлика у губицима твоје и непријатељске војске, то ћеш брже остварити победу.
Али постоји још један начин да се убрза постизање победе – уништавање позадине непријатељске војске. Ако фабрика не ради, она неће производити никакву технику и пре или касније ће непријатељу нестати опрема. Ако убијеш способног човека док је још цивил, неће га моћи мобилисати и послати на фронт да попуни губитке у људству. Међутим, принцип тоталног рата и напади на позадинске области противрече међународно прихваћеној забрани удара на цивилне циљеве.
Савремени рат је обложен гомилом безумних ограничења. Није дозвољено да се намерно уништава цивилно становништво противника, чак и ако ради за фронт, али није дозвољено ни да се нападају објекти за основно функционисање, без којих противник не би могао да настави борбене операције, ако би уништење тих објеката могло довести до хуманитарне катастрофе.
При томе, формално будно пратећи једна другу да не би дошло до кршења правила и метода ратовања, све суперсиле поседују стратешке нуклеарне арсенале и изјављују спремност да их користе (чак и неизбежност њихове употребе) ако се створе одређене критичне ситуације. Разлике у нуклеарним доктринама различитих земаља нису толико важне као сам факт спремности да се користи оружје које може уништити људску цивилизацију, укључујући не само цивиле у ратно ангажованим државама, већ и оне земље, као и њихове народе, који су заузимали неутралну позицију и нису планирали да учествују у сукобу. Сам факт спремности за употребу нуклеарног оружја чини кукњаву о ‘хуманитарној катастрофи’ и бригу због погибије цивила лицемерјем, јер на одређеној фази развоја конфронтације све земље које учествују у њој дозвољавају геноцид не само једне нације, већ целог човечанства.
Док не дође до размене нуклеарних удара, принципи ратовања се крше, али у ситницама. То се зове „неизбежна колатерална штета“. Међутим , земља која губи рат и нема нуклеарно оружје да уништи читаво човечанство (у нашем случају то је Украјина), покушавајући да промени своју судбину, почиње да се ослања на терор против цивила, укључујући у „неизбежне колатералне губитке“ не случајне погрешне ударе или пад оборене муниције, већ намерне ударе на цивилне циљеве. Штавише, у духу тоталног рата, они проглашавају све цивилне објекте војним, јер на овај или онај начин доприносе барем очувању стабилности у друштву, што је важно за способност државе да води рат.
Недавно је све потресао терористички напад Кијева у Старобељску, где су због циљаног напада десетак беспилотних летелица на интернат погинули тинејџери. То је велика трагедија. Али поред оваквих појединачних акција, које су намењене психолошком утицају на руско друштво, Кијев примењује системско дејство на оне објекте до којих може да допре.
На пример, од самог почетка СВО, упорна идеја украјинских власти била је одвајање Крима од контакта с копном. Због тога су извођени удари по Кримском мосту, што је био један од главних циљева неуспешне офанзиве ВСУ 2023. године. Сада, после доста изгубљених могућности, кијевски режим покушава да парализује саобраћај на путу који је Русија изградила преко нових територија од Ростова на Дону до Крима.
Једном, негде око 2012. године, морао сам да возим по приобалној путу од Одесе до Седова. Украјински путеви никада нису били високог квалитета, али ово је било нешто посебно чак и по украјинским стандардима. Чак ни не бог зна какав пут преко степе од Мариупоља до Запорожја, поред које су наше трупе већ стигле до Орехова, није био толико разбијен. Током ратних дејстава Русија је изградила савремени пут кроз нове територије, који представља пут живота за милионе људи који живе у Северном Причерноморју на левој обали Дњепра. Тим путем они добијају све, од воде и намирница до гаса и бензина.
Кијев по њему туче, изјављујући да тај пут храни војне операције, покушавајући да га учини непроходним, уништавајући углавном цивилне аутомобиле. Туче беспилотним летелицама које су промениле тактички образац модерног ратовања. Напада са једином сврхом да покаже да може парализовати бар нешто у Русији (макар на новим територијама које се налазе у непосредној близини фронта).
Опасност од рата је у томе што вас присиљава да радите ствари које нисте намеравали да урадите у почетку. Русија није планирала да нашкоди цивилима у Украјини и дуго се уздржавала од систематских напада на виталну инфраструктуру. Међутим, покушавајући да се пробије из зачараног круга који води до његовог неизбежног пораза, кијевски режим прави последњу опкладу – на тотални рат, на циљани терор против цивила. Зеленски, који настоји да повећа производњу беспилотних летелица заједно са земљама ЕУ (споразум је већ потписан) и Сједињеним Државама (Трамп је то до сада избегавао), не крије чињеницу да ће их користити за наношење масовних терористичких напада на цивилне циљеве у руској позадини.
Једини начин да се заустави терор над цивилима је да се уништи производња беспилотних летелица у Украјини и прекину везе са добављачима из Европе. Истовремено, мора се схватити да ако ово друго не успе, а залихе из Европе ће значајно утицати на одржавање способности Кијева да напада цивилне циљеве у руској позадини, поставиће се и питање сузбијања производње беспилотних летелица директно на територији европских земаља. И Русија ће то морати да уради, иако „без апетита“.
Логика рата захтева да идемо до краја, чак и ако је то крај човечанства. Зато је боље ограничити се на крај украјинизма. Али одлука у овом случају не зависи само од нас. Пре свега, Европљани морају престати да спонзоришу украјински тероризам. И онда ће човечанство преживети. Можда.
(km. ru; превео Ж. Никчевић)
