РАСКОЛОТВОРАЦ ВАРТОЛОМЕЈ И ИЗАЗИВАЊЕ ХАОСА У БУГАРСКОЈ ЦРКВИ

УВОД ПРИРЕЂИВАЧА

Сукоби у Бугарској православној цркви (БПЦ) поводом доласка цариградског патријарха Вартоломеја у Софију и Рилски манастир у октобру 2026. године представљају наставак дубљих геополитичких и канонских подела, у којима су кључне фигуре патријарх Данило и митрополит пловдивски Николај.

Избор митрополита Данила за патријарха Бугарске Православне Цркве 30. јуна 2024. године био је велико изненађење за прозападне и профанариотске кругове. Цариградски патријарх Вартоломеј и тадашњи бугарски државни врх фаворизовали су профанариотског кандидата, митрополита Григорија. Патријарх Данило је у црквеној јавности био познат по својим чврстим светопредањским ставовима и отвореној критици Вартоломејевих поступака у Украјини (даривање Томоса неканонској ПЦУ).

Митрополит пловдивски Николај, један од најутицајнијих и најамбициознијих јерараха БПЦ, годинама је важио за предводника снажне либералне и про-цариградске струје унутар Светог синода, која се залагала за ближе односе са Фанаром, упркос противљењу многих свештеника и верника.

А онда су се ствари захуктале. Вартоломеј је позван у Бугарску. Повод за званичну тродневну посету цариградског патријарха Софији била је обележавање 1150 година од рођења и 1080 година од упокојења Светог Јована Рилског.  Позив је првобитно упутио Свети синод БПЦ, али је сама најава доласка изазвала оштре протесте верног народа, монаштва и дела свештенства. Више од 2.100 верника, свештеника и монаха потписало је отворено писмо Синоду захтевајући да се посета откаже или да се Вартоломеју забрани служење у Рилском манастиру, сматрајући га одговорним за раскол у целом православљу.

Када је патријарх Вартоломеј стигао у Софију 17. октобра 2026. године, група верника дочекала га је узвицима „Анаксиос“ (недостојан) и транспарентима негодовања.

Патријарх Данило се нашао у незавидном и сложеном положају. Као поглавар Цркве, морао је да поштује већинску одлуку Светог синода (где фанариотска струја предвођена епископима блиским митрополиту Николају и даље има јак утицај). Патријарх Данило је лично примио Вартоломеја, заједно су служили Литургију, а Данило је позвао вернике на смиривање страсти и „саборни разум Цркве“, поручивши да се неслагања морају решавати дијалогом, а не уличним сукобима.

Сукоб је букнуо унутар самих епархија. Поједини бугарски свештеници јавно су одбили да саслужују са својим владикама који су угостили Вартоломеја, док су у одређеним храмовима верници прекидали проповеди у знак протеста због заједничких молитава са цариградским Јудом, због кога се пролива крв православних верних Цркви на Украјини.

Иако су патријарх Данило и патријарх Вартоломеј на крају одслужили заједничку литургију у Рилском манастиру (19. октобра 2026.) шаљући званичне поруке „мира и јединства“, ова посета је додатно подстакла расцеп унутар Бугарске цркве. Митрополит Николај и фанариотска линија успели су да наметну посету као обавезу, док је патријарх Данило својим балансирањем покушао да спречи раскол, иако је незадовољство међу верницима и свештенством остало огромно.

Не заборавимо: Цариград ће ускоро покренути и немире у другим помесним Црквама, па и у Српској, изазивајући расколе и позивајући своје „спаваче“ да му се придруже на путу ка Риму. Зато доносимо текстове који се односе на стање у Бугарској – као озбиљно упозорење у прави час.

ВЛАДИКА ЛУКА: ИМАЈТЕ РАЗУМЕВАЊА ЗА СВОГ ПАТРИЈАРХА

Митрополит Запорошки Лука: Бугарском патријарху Данилу данас је потребна молитва, а не камење осуде

Владика Украјинске православне цркве позвао је православну заједницу у Бугарској да престане да напада свог поглавара…

Митрополит Запорошки Лука је на свом Телеграм каналу „Lekar.zp-m.Luke“ коментарисао ситуацију око бугарског патријарха Данила, који је наишао на оштре критике православних верника због позива цариградског патријарха Вартоломеја у Бугарску, где је током Литургије поменуо вођу украјинских расколника.

У наставку преносимо текст владике Луке у целости:

„Тешка срца посматрам како је значајан број ревнитеља канонског православља и, донедавно, ватрених присталица бугарског патријарха Данила, данас на њега обрушио талас оштрих критика и отворених оптужби за издају. Узрок тако дубоког разочарања било је присилно зближавање Бугарске православне цркве и Фанара, чији је један од најболнијих тренутака било недавно саслужење предстојатеља БПЦ са патријархом Вартоломејем у Рилском манастиру. Ову посету је, као што је добро познато, засенило литургијско помињање Епифанија Думенка, поглавара украјинске расколничке структуре „ПЦУ“. Емоционална реакција верника на овај чин, као и на њихову директну блиску интеракцију са патријархом Вартоломејем, који намерно води православни свет ка новом јединству са папским Римом, сасвим је разумљива, очекивана и објашњива. Међутим, усред праведног негодовања и горчине тренутка, неопходно је поставити фундаментално духовно питање: да ли је могуће и исплативо судити само патријарху Данилу брзим и коначним судом?

Ако оставимо по страни емоције и окренемо се сувом језику чињеница, ситуација почиње да изгледа другачије. Свима је сасвим добро познато да се будући Првојерарх годинама доследно и бескомпромисно противио легализацији и признавању „ПЦУ“. Овај став је остао непромењен. Бугарска Црква још увек није званично признала украјинске расколнике. То је неспорна чињеница, која убедљиво говори у прилог патријарха Данила. Штавише, не треба заборавити да је он достојан пастир, који је током целог свог живота и рада више пута показивао своју верност канонима Цркве и догматским истинама Православља.

Данашње критике често превиђају размере невероватног и разарајућег притиска под којим се поглавар Бугарске православне цркве налази од првих дана свог патријаршије. Тешко је чак и набројати све што је већ претрпео на овом тешком путу. Говоримо о директним претњама, снажним информативним нападима и узнемиравању у медијима, као и о закулисним интригама које су довеле до формирања већине у Синоду, којој се, према Уставу БПЦ, мора покорити, приморавајући патријарха да предузме мере које вређају вернике. Штавише, главни инструмент овог „завртања руку“ постала је отворена уцена изазивањем унутрашњег раскола унутар саме Бугарске православне цркве. То је изузетно сурова реалност, у оквиру које је поглавар Бугарске православне цркве дуго био приморан да дела и доноси одлуке. И мора се рећи отворено: управо због тих ванредних околности, мало ко има морално право да му суди. Да му суди безусловно и категорично.

Дубоко сам уверен да увек морамо имати на уму да Патријарх није бездушна машина, већ жива особа од крви и меса, која носи невероватно тешко бреме дужности, одговорности и задатака пред својом паством. Штавише, он тај крст носи практично сам, под огромним притиском и без лојалних савезника.

Наравно, будући под тако огромним притиском и покушавајући да се спречи бродолом лађе Цркве, изузетно је тешко избећи бројне контроверзне, изнуђене или болне одлуке.

Међутим, не може се игнорисати најважнија ствар: данас, Предстојатељ Бугарске Цркве води тешку и неравноправну борбу. И без стварне подршке, без неопходне подршке народа Цркве, одржати своју позицију је невероватно тешко. Управо зато се православни верници сада суочавају са тренутком судбоносног духовног избора. Првојерарху је потребна молитвена и морална подршка. Из православне перспективе, далеко је прикладније, него да подлегну емоцијама и нападају свог Патријарха на радост његових непријатеља након првих тешких проблема и искушења, да се верни уједине и окруже првојерарха повећаном молитвеном подршком, помажући свом архипастиру да издржи нападе и спољних непријатеља и жестоких ненавидника ненавиђатеља унутар редова епископата БПЦ.

Руска линија

Груба вика митрополита Сливенског Арсенија упућена митрополиту Запорошког Луки

Недавна изјава владике Луке у одбрану бугарског патријарха Данила изазвала је негодовање међу бугарским епископима, који свој став заснивају на политици митрополита Николаја из Пловдива

Изјава митрополита Запорошког Луке у одбрану бугарског патријарха Данила, који се нашао у изузетно тешкој ситуацији због свог принципијелног става о непризнавању „ПЦУ“, изазвала је напад неконтролисаног беса и вербалног негодовања међу бугарским епископима, који се у свом ставу о многим црквеним питањима више не угледају на бугарског патријарха Данила, већ на фанариотског послушника, митрополита Николаја пловдивског.

Свима је познато да је владика Николај један од најутицајнијих епископа Бугарске патријаршије, који раније није крио своје амбиције да буде патријарх. Уочи патријарашких избора, митрополит Николај је отпутовао у Истанбул и, у знак подршке Фанару, показао спремност да призна украјинске расколнике. Међутим, Господ је другачије одредио: током бугарских патријарашких избора изабран је владика Данило. Иако није имао исту тежину и утицај као митрополит Николај, ипак се попео на престо бугарског првојерарха. Након тога, цео свет је био сведок колико је одлука на Бугарском синоду донето не једногласно, већ већином гласова, што показује озбиљну борбу коју је владика Николај водио да одржи, па чак и повећа свој утицај на чланове Синода.

Зато је, када је митрополит Лука Запорошки указао на тешку ситуацију бугарског патријарха Данила, то изазвало тренутну, грубу критику митрополита Сливенског Арсенија, који је, као што је познато, такође присталица митрополита Николаја.

Тај Арсеније никад није дигао глас у одбрану правоверја, нити прогоњених верника Украјинске православне цркве! Ниједан једини глас! Испоставља се да је овај владика прилично елоквентан, при чему је сва његова елоквенција покушај да ућутка оне који се са њим не слажу, и ништа више.

Својом изјавом у одбрану патријарха Данила, митрополит Запорошки Лука је изнео мисли које су хиљаде православних верника широм света пролазиле кроз главу док посматрају како је бугарски патријарх Данило приморан да се прилагођава и прави компромисе по питањима о којима је раније био строг и доследан. А сада, према речима митрополита Сливенског Арсенија, чак и изношење својих мисли о разлозима за такве промене је практично смртни грех и злочин.

Прилично је „знаковито“ да сам владика Арсеније не оклева да говори као да је он цела Бугарска Православна Црква и први представник бугарског патријарха Данила, док митрополит Лука не би требало ни да вири ван своје епархије. Али ево у чему је проблем: и сам владика Арсеније је епархијски епископ и није овлашћен да суди о питањима од општег црквеног значаја. Он саветује митрополиту Луки да се фокусира на своју епархију и да се не меша у друга питања, док он, као обичан епископ, пише међуцрквене апеле који више приличе патријарху.

Међутим, изјава митрополита Сливенског је пуна таквих апсурда. Узмимо, на пример, тврдњу да је Бугарска патријаршија „управо Црква од које је народ данашње Украјине примио светлост Христовог Јеванђеља“ и да „ако је украјински епископат свестан ове историјске чињенице, требало би да је се сети сваки пут када нам се обраћа — у било којој прилици“. Испада да је Софија прави Фанар, ни више, ни мање. А груби тон и једва прикривени презир према адресату — све је идентично фанариотима.

Да ли је онда изненађујуће да након бројних оптужби у виду реторичких питања упућених митрополиту Луки, владика Арсеније му одмах забрањује да сам одговара на своја питања, јер би „даљи наставак такве јавне дискусије био крајње непримерен и штетан“. Стога, владика Лука једноставно треба да „покаже неопходну епископску разборитост, извини се због инсинуација против бугарског епископата, од сада показује безусловно поштовање канонске аутономије Бугарске православне цркве и ограничи своје јавне изјаве на границе сопствене епархије“.

Позивамо наше читаоце да се упознају са овом грубом поруком митрополита Арсенија владики Луки и да извуку сопствене закључке.

Руска линија

МИТРОПОЛИТ СЛИВЕНСКИ АРСЕНИЈЕ: КО ЈЕ ДАО ПРАВО МИТРОПОЛИТУ ЛУКИ ДА СУДИ ПАТРИЈАРХУ ДАНИЛУ?

Са дубоким негодовањем и збуњеношћу читамо изјаву митрополита Запорошког и Мелитопољског Луке. Под изговором забринутости за бугарског патријарха Данила, ова изјава износи изузетно озбиљне оптужбе против јерарха Бугарске православне цркве и њеног Светог синода.

Таква изјава не може остати без одговора!

То представља тешку увреду достојанства бугарског епископата, неприхватљив напад на ауторитет Светог синода и неприхватљиво мешање јерарха друге помесне Цркве у унутрашње послове Бугарске православне цркве – древне аутокефалне структуре коју канонски признају све помесне Цркве.

С којим правом, пита се човек, митрополит Лука себи дозвољава да тврди да се унутар Светог синода Бугарске православне цркве плете нека врста „закулисне интриге“? На основу чега тврди да већина чланова синода приморава бугарског патријарха да доноси одлуке против своје воље, или да међу бугарским јерарсима постоје неки „жестоки неневидници“ од којих патријарха наводно треба заштитити?

Ко му је дао право да бугарске митрополите приказује као заверенике, а Свети синод као центар притиска, уцена и интрига? Зар митрополит Лука не схвата да ширењем таквих измишљотина не брани бугарског патријарха, већ, напротив, јавно га понижава — као и друге јерархе — доводећи у питање легитимитет и слободу одлука Светог синода?

Зар не схвата да тиме поткопава ауторитет патријаршијске службе приказујући бугарског патријарха као беспомоћног вођу, лишеног сопствене воље и примораног да се потчини некој непријатељској већини?

Ово није одбрана патријарха. То је увреда — и за њега и за целу Бугарску православну цркву! Посебно је узнемирујуће што такве изјаве долазе од православног јерарха, који би требало да буде добро упознат са светим канонима и утврђеним границама епископске власти.

Други канон Другог васељенског сабора потврђује принцип да епископи не треба да шире своју власт изван црквених области које су им поверене, нити да се мешају у управљање другим црквама.

У том смислу, митрополит Лука би требало да себи постави следећа питања:

Да ли је упознат са канонима Православне Цркве?

Да ли је свестан да Бугарска православна црква има свог легитимног предстојатеља и свој Свети синод, а такође има и пуно канонско право да самостално одлучује о питањима свог унутрашњег управљања?

На основу ког канона он сматра да има право да одређује који су бугарски митрополити верни православљу, а који су његови противници? Ко га је овластио — он сам или неко споља — да суди о духовној вредности и поступцима јерараха било које аутокефалне помесне цркве?

Нека ово буде потпуно јасно!

Одлуку о канонској посети цариградског патријарха Вартоломеја донео је Свети синод Бугарске православне цркве ЈЕДНОГЛАСНО – без иједног гласа „против“!

Ова чињеница мора бити јасно пренета свима онима који данас покушавају да представе бугарског патријарха као жртву неке непријатељске већине у Синоду.

Где је онда та већина која наводно приморава патријарха да нешто уради? Где су ови заговорници? Где је притисак о коме говори митрополит Лука?

Свети синод није политички табор где се неки јерарси етикетирају као „добри“, док се други жигошу као издајници и завереници.

Ово је највиши орган црквене управе, где јерарси сносе колективну одговорност за живот, јединство и добробит Бугарске православне цркве. Ако се одлука донесе једногласно, онда тврдње да је она резултат закулисне интриге, уцене или притиска доводе у питање не само интегритет појединачних јерараха већ и ауторитет целог Светог синода. Митрополита Луку треба подсетити да Бугарска православна црква није само епархија потчињена спољашњем центру, где се сваки јерарх који себе сматра представником овог центра може мешати, водећи се само сопственим преференцијама и предрасудама!

Бугарска православна црква није само аутокефална црква која поседује своје достојанство, канонски поредак и независну саборску управу. То је управо Црква од које је народ данашње Украјине примио светлост Христовог Јеванђеља. Ако украјински епископат разуме ову историјску чињеницу, требало би да је се сети кад год нам се обраћа – у било којој прилици.

Митрополит Лука такође треба да обрати пажњу на то да бугарски митрополити никако нису људи без гласа; истовремено, они не могу бити непријатељи сопственог Патријарха. У Бугарској, ми – Патријарх и чланови Синода – доносимо све одлуке саборно. Приказати ову колегијалност као принуду, а Патријарха и јерархе Синода као непријатељске силе које се супротстављају једни другима, значи искривити саму суштину управљања Православном Црквом. Изгледа да се аутор ових неоснованих оптужби ослања на модел управљања усвојен у другим Помесним Црквама – модел ближи његовом, али потпуно неприхватљив за Бугарску Православну Цркву, чија је структура истински колегијална по природи.

Овде се поставља веома озбиљно питање: која је права сврха овог јавног апела?

Ако је циљ изразити молитвену подршку бугарском патријарху, зашто је онда то праћено оптужбама против његових јерарха из Сабора?

Ако је циљ очување црквеног јединства, зашто онда постоје назнаке да унутар самог Светог синода наводно постоје непријатељи који прете поглавару?

Ако је циљ заштита канонског православља, зашто се онда игнорише поштовање канонске аутономије Бугарске православне цркве?

Зар таква изјава није само још један извор забуне, сумње и подела међу бугарским православним хришћанима?

Не желимо да приписујемо митрополиту Луки никакве скривене мотиве. Међутим, он мора бити свестан последица својих речи.

Не може се проповедати јединство, а истовремено сејати неповерење према епископату.

Немогуће је позивати на молитве за патријарха, а истовремено приказивати његову сабраћу епископе као његове непријатеље.

Не може се расправљати о канонском поретку, а истовремено показивати непоштовање према канонском достојанству друге Помесне Цркве.

Бугарском патријарху Данилу нису потребни самозвани „спољни“ браниоци који га, под изговором подршке, вређају и клеветају Свети синод, на чијем је челу.

Патријарх Данило је предстојатељ Бугарске православне цркве, а не представник било које стране црквене групе унутар ње. Његова служба не би требало да се супротставља остатку бугарског епископата зарад спољне црквене политике.

Штавише, приморани смо да изразимо своје дубоко негодовање поводом још једног питања.

Колико је неприлично да православни митрополит прихвата на веру и шири гласине, трачеве и интриге, а да се не потруди да провери њихову истинитост!

Да ли је такво понашање прикладно за јерарха Цркве Христове?

Да ли митрополит Лука заиста верује да је довољно да му неко представи неку верзију догађаја да би је он одмах претворио у јавну оптужбу против својих сабраће епископа?

Ко му доставља ове информације? Коме верује? Да ли се ослања на непроверене гласине, речи заинтересованих страна или кругове који желе да посеју раздор између бугарског патријарха и Светог синода?

Не тврдимо да знамо одговоре на ова питања. Међутим, митрополит Лука је дужан да сам одговори: на основу чега износи тако тешке оптужбе?

На крају крајева, ако није проверио веродостојност информација које је добио, показао је журбу, што је неприхватљиво за једног јерарха. А ако је знао да је одлука једногласна, онда његове инсинуације о некој врсти „непријатељске већине“ у Синоду постају потпуно необјашњиве.

Бугарски Свети Синод није обавезан да оправдава своје канонске одлуке пред јерарсима других јурисдикција — посебно пред онима који се усуђују јавно да доведу у питање интегритет његових чланова. Ипак, пошто митрополит Лука изражава забринутост за Бугарску Православну Цркву, сматрамо својом дужношћу да га позовемо да се, пре свега, фокусира на епархију која му је поверена!

Да ли су све тешкоће, искушења и пастирски изазови у Запорошкој епархији већ превазиђени?

Да ли је могуће да свештенство и верници поверени његовој архипастирској бризи више не требају његову пажњу, труд и молитве?

У садашњим тешким околностима црквеног живота у Украјини, зар не постоје други, далеко озбиљнији проблеми који захтевају његову непосредну и неподељену пажњу? Зар митрополит Лука није могао да усмери своје напоре на паству која му је поверена на бригу, уместо да га од тих одговорности одвраћају јавне оптужбе против Светог синода друге Помесне Православне Цркве?

И, што је важно, да ли митрополит Лука верује да такве изјаве јачају ауторитет Украјинске православне цркве унутар бугарске црквене заједнице? Да ли је уверен да тиме заиста користи црквеној структури којој припада?

Не очекујемо одговор на постављена питања, јер би наставак такве јавне дискусије био крајње непримерен и штетан. Стога позивамо митрополита Луку да покаже неопходну епископску дискрецију, извини се због својих инсинуација против бугарског епископата, од сада показује безусловно поштовање канонске аутономије Бугарске Православне Цркве и ограничи своје јавне изјаве на сопствену епархију. Нека митрополит Лука такође запамти да се истинско архипастирско служење не мери међународном активношћу – посебно када укључује јавне оптужбе против јерараха из других јурисдикција – већ бригом за поверено му стадо, смирењем, разборитошћу и жељом за црквеним миром. Јер, као што је рекао Апостол: „Све нека [у Цркви] буде пристојно и уредно“ (1. Кор. 14:40).

Искрено саосећамо са братским православним народом Украјине и узносимо усрдне молитве Богу да се њихова патња – која је и наша патња – што пре заврши. Немамо ништа осим љубави и солидарности са нашом православном браћом и сестрама на овој дугострадалној земљи. Молимо се да Бог, Дародавац сваке доброте, подари православним јерарсима тамо снагу и мудрост да брину о свом народу и пронађу начине да ублаже његова искушења. Нека Бог заштити народ Украјине!

† АРСЕНИЈЕ, МИТРОПОЛИТ СЛИВЕНСКИ

хттпс://бг-патриаршиа.бг/невс/кои-даде-право-на-митрополит-лука-да-сади-балгарскија-свети

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОГ СИНОДА БУГАРСКЕ ЦРКВЕ  ( ПОВОДОМ УЗНЕМИРЕЊА МЕЂУ ПАСТВОМ )

Свети синод Бугарске православне цркве био је приморан да 3. новембра 2026. године упути посебан апел верницима Бугарске позивајући на смиреност и разборитост у вези са недавном посетом земљи патријарха цариградског Вартоломеја, који је током Божанске литургије у присуству бугарског патријарха Данила поменуо поглавара украјинских расколника.

Љубљена деца наше свете Цркве,

„ Зато, браћо, стојте чврсто и држите се предања “ (2. Солуњанима 2:15), заповеда свима нама, православним хришћанима, првосвештеник Павле. Већ скоро две хиљаде година, Црква Христова верно чува и тачно преноси свакој новој генерацији хришћана као своје драгоцено Предање непролазне истине вере, онакве какве нам је дао Господ Исус Христос, завештали свети апостоли, запечаћене крвљу светих мученика и исповедника, обухваћене богонадахнутим и непогрешивим одлукама Васељенских сабора, сачуване у ризници отачког учења и проповедане од стране светих људи светим животом. Истине свете православне вере нису људски изум, већ божански откривени плод Пресветог и Животворног Духа Истине, Који живи, обитава и уједињује свету Цркву. Сваког дана захваљујемо и славимо Бога, Који нам је својом великом милошћу подарио част да будемо крштени у Његово пресвето име и да будемо наследници више од хиљадугодишњег православног предања нашег народа. Благодарни смо и бескрајно благодарни што смо деца нашег преподобног оца Јована Рилског чудотворца – анђела чувара бугарског народа, нашег духовног вође и верног помоћника у свим искушењима и тешкоћама на путу ка небеском Јерусалиму.

Ове године смо прославили две значајне годишњице – 1150 година од рођења и 1080 година од блаженог упокојења најславнијег и великог светитеља који је потекао из нашег рода. Свети синод Бугарске Православне Цркве – Бугарска Патријаршија организовао је свечане прославе поводом ових годишњица. На позив Његове Светости бугарског патријарха Данила и Светог синода Бугарске Православне Цркве – БП, делегација Цариградске Патријаршије, на челу са Васељенским Патријархом Вартоломејем, придружила се свечаним прославама. Служба коју је 19. октобра ове године одржала Света Литургија у Рилском светом манастиру коју су служили Патријарх Вартоломеј и Данило, уз учешће митрополита и епископа Цариградске и Бугарске Патријаршије, била је најинтимнији израз наше заједничке љубави и поштовања према свебугарском заштитнику, преподобном Јовану Рилском, и сведочанство нашег јединства у Христу .

Са пастирском забринутошћу обраћамо се свештенству и верницима поводом неких екстремних осећања, неумерених изјава и неоправданих страхова који су се појавили око ове посете. Позивамо на трезвеност и разборитост, на уздржавање од осуђивања и исхитрених закључака.

Подсећамо да Бугарска Православна Црква – Бугарска Патријаршија остаје у пуном евхаристијском и канонском заједништву са Цариградском Патријаршијом, као и са другим Помесним Православним Црквама. Ово заједништво је израз нашег јединства у православној вери и наше припадности једној, светој, католичанској и апостолској Цркви. Њено очување је одговорност свих нас.

Чувајмо се неразумне ревности ( в. Рим. 10:2). Искрена брига за чистоту вере је добра ствар, али је морају пратити смирење, дубоко знање, духовна зрелост и осећај јерархије. Када ревност рађа сумњу, непријатељство и поделе међу верницима, сви имамо дужност да се преиспитамо и потражимо смернице у учењу и саборном животу Цркве.Неприхватљиво је да православни хришћани хуле на своје архипастире, да клеветају своју браћу и сестре, да изговарају анатеме и да постају самозване судије. У Цркви свако има своје место и службу, „и један чин не треба да истискује други, него свако треба да остане у свом чину и у својој служби“ (Свети Дионисије Ареопагит).

Одговорност свештеника, којима су поверене људске душе, посебно је велика. Њихова пастирска дужност захтева од њих да јачају своју духовну децу у вери, да слушају њихове бриге и, са стрпљењем и разборитошћу, да им помогну да пронађу одговор, а не да у њима распламсавају тренутне емоције, да усађују страхове и супротстављају их једне другима. Усађивање неоснованих страхова и бојазни, неговање неповерења у Светог Духа и увлачење верника у супротстављање може дубоко повредити њихов духовни живот. Нека свако од нас запамти своју одговорност пред Богом за оно што сејемо у срцима људских душа које су нам поверене.

Љубљени у Господу,

Позвани смо да чувамо нашу завештану православну веру и црквено заједништво као зеницу ока свога. Нека се наше поштовање према Преподобном Јовану Рилском настави у нашим животима следећи његов пример и завет: чврстином у вери, али и смиреношћу, разборитошћу и духовном послушношћу. Његовим светим молитвама нека нам Господ подари да пребивамо у саборном уму Цркве, ојача љубав међу нама и сачува мир и јединство свете Цркве!

https://bg-patriarshia.bg/news/obrashtenie-na-svetia-sinod-na-balgarskata-pravoslavna-tsark–4

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Цариградски патријарх је решио да буде „први без једнаких“, да би се лакше сјединио са римским папом, који треба да буде „први од свих првих“. Израз „први без једнаких“ (лат. Primus sine paribus) у контексту православног црквеног права и теологије означава покушај суштинске промене традиционалног статуса цариградског патријарха у односу на остале православне поглаваре.

Традиционална православна еклисиологија (учење о Цркви) дефинише цариградског патријарха као „првог међу једнакима“ (лат. Primus inter pares). То значи да он има част првенства међу православним патријарсима, али нема апсолутну власт над њима нити право суђења унутар других аутокефалних цркава.

Израз „први без једнаких“ је јавно формулисао митрополит Елпидофор (Ламбринијадис), високи јерарх НАТО Цариградске  патријаршије, у свом тексту из 2014. године под насловом „First Without Equals“. Он је тврдио да првенство Цариграда није само почасти ради, већ да оно произилази из саме суштине црквене јерархије.

Цариградска патријаршија заступа став да једино она има право да додељује аутокефалност помесним Црквама (као што је био случај са Украјином 2018/2019. Године, када је утвара без хиротоније, Думенко, стављен на чело НАТО творевине „Православне Цркве Украјине“), без потребе за сагласношћу осталих православних Цркава.

Цариград претендује на то да буде врховни апелациони суд за читаво православље, односно да свештеници и епископи из било које цркве могу да се жале Цариграду ако су рашчињени или кажњени у својим матичним црквама.
Већина осталих помесних православних цркава, а нарочито Московска патријаршија, оштро се противи овом концепту. Реч је о покушају да се у православље уведе институција слична римском папи, чиме се руши саборност и равноправност међу аутокефалним Црквама.

Сва ова искушења чекају и нас, на удару НАТО Фанара у служби римског папе. Нека нас пример Бугарске Цркве у томе поучи!

ПРИРЕДИО 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ