Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: „Пастирски“ позиви на братоубилаштво

Српски песник из Црне Горе је давно написао да се „Косово само Срба тиче“ и да „само Срби на Косово личе“. Наравно, Срба „свих и свуда“, а не само оних који живе у Србији. Света Српска земља Косово и Метохија је увек била, јесте и остаје предмет делатне, а не само вербалне бриге српских патријараха, митрополита, епископа, свештеника и монаха. За Косово и Метохију су српски клирици чинили и чине оно што, како би рекао блаженопочивши Патријарх Павле, до њих стоји и за шта свако на свом месту има благослов и послушање – пароси у парохијама, монаси у манастирима, епископи у епархијама, а саборна брига је увек пројављивана и потврђивана кроз Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод на челу са Патријархом српским.

У наше небивало и по много чему анти-историјско, али ипак велико, важно и тегобно време у коме се на општем плану тектонски потреса и разура земаљски друштвени поредак, јавило се неколико свештеника који су, заправо, јавно исповедили неповерење према сопственој Цркви. Патријарху српском и свој црквеној пуноћи су јавно упутили речи које немају никакве везе са Светим Еванђељем и Предањем Цркве Божје од Истока, али које и те како имају везе са земаљским идеологијама и ко зна чијим парцијалним интересима и циљевима.

Без сумње, свако, па и ова моја браћа свештеници, има право на промишљање, бригу и зебњу због Косова и Метохије посебно уколико се има у виду не само оно што се догађало на тој Светој Српској Земљи после читавог низа закључених споразума и, пре свега, систематског изгона Срба и процеса десуверенизације српске државе на Косову и Метохији. Ипак, свештеницима не приличи да наступају и иступају, чак ни у парохијама, а камоли у јавности, површно, идеолошки и навијачки као какви партијски кадрови по трибинама.

Неколицина свештеника је повод за своја јавна обраћања нашла у најновијим притисцима Европске уније и Сједињених Америчких Држава на Републику Србију да се, прихватањем Предлога споразуме о Европске уније о путу нормализације између тзв. Косова и Србије, одрекне Косова и Метохије. Јавности су се обраћали путем друштвених мрежа и електронског видео канала. Углавном, то су свештеници епархија Српске Православне Цркве у Западној Европи (Аустрија и Холандија) и Сједињеним Америчким Државама од којих је један у канонској јурисдикцији Америчке Православне Цркве. Јавио се и један свештеник из Црне Горе кога познајем дуже од две деценије. Осим онога из Аустрије, остали живе у државама-чланицама НАТО савеза у којима као савесни грађани годинама доприносе, као и остали, свеукупном, па и војном развоју тих држава.

Нисам приметио да су се та моја сабраћа свештеници који се данас јављају као политички и идеолошки критичари Патријарха српског, епископа и јерархије Српске Православне овако оглашавали о Косову и Метохији после потписивања Војно-техничког споразума у Куманову од 1999. године, па ни после оних 39 потписаних споразума у Бриселу, као ни оног споразума из Вашингтона. Ни један од тих споразума их, колико ми је познато, није подстакао да се позабаве њиховим садржајем и коментаришу их као што су се ових дана, на крајње површан и посве нецрквен начин, упустили у тумачења и политичке оцене Предлога споразума Европске уније о путу нормализације између тзв. Косова и Србије.

Разумљиво је да необавештени или недовољно обавештени верници свештеницима у парохијама постављају разна питања, па и питања у вези са Косовом и Метохијом. Није спорно ни да су свештеници посебно заинтересовани за Косово и Метохију и то им нико не може оспорити. И треба да буду заинтересовани! Али, уместо да искажу и исказују поверење у сопствену Цркву, црквене органе, Патријарха српског, епископат и свештенство, да поуче збуњене тачним примерима из наше црквене и државне историје и да охрабре све и свакога – неколицина свештеника је поступила супротно. Кренули су да, преко друштвених мрежа, сеју смутњу и подстичу неповерење, сумњу и неразумевање међу браћом и верним народом. Пажљиво сам читао, гледао и слушао њихове јавне поруке и питам се и данас: шта је циљ? И који је смисао свега тога? Коме то још није јасно и коме више треба понављати да ниједан споразум који подразумева српско признање тзв. независног Косова није и не може бити прихватљив за Српску Православну Цркву?

Позив на братоубилаштво

Један свештеник, иначе праунук и унук двојице златиборских свештеника који су 1941. године самовољно напустили своје парохије и отишли под крваве скуте Јосипа Броза и Комунистичке партије Југославије, из Беча је почео да прориче „сумрак модерне српске државе“ тврдећи да „неспособна колонијална управа припрема да једним потписом стави тачку на смисао њеног постојања и да је претвори од државе у територију, и њене грађане из сувереног народа у популацију“. Под колонијалном управом подразумева само Србе у Србији – оне у власти и оне у опозицији!

Бечки свештеник, очевидно и не знајући шта је Црква, јавно пита: зашто Црква ћути! И сам одговара јавно, без доказа, оптужујући „многе садашње наше епископе“ да су „интелектуално корумпирани „евхаристијским богословљем“ – које су разне службе протуриле у Цркву преко фанариотских теолога (и многих из руске емиграције)“. По њему, епископи Српске Цркве „не виде више себе као пастире, спремне да живот свој положе за своје стадо, већ као оне који дају смисао постојању стада“. Замера им што „понекад дају неко млако саопштење, чија је једина порука заправо да они неће ништа стварно учинити, већ да то препуштају надлежнима – колонијалној управи“. И, на крају, позива Србе на „револуцију“ подсећајући их да су „извели ономад своју револуцију – Први и Други устанак – без епископата“ и то са „својим поповима“.

Не помиње, разуме се, ону крваву револуцију у коју су његов прадеда и деда кренули 1941. године и коју смо платили најскупљом ценом у свим српским земљама, а посебно на Косову и Метохији. Под плаштом „ослобођења“ су кренули су у братоубилаштво без српских епископа и већине српских свештеника, али са Јосипом Брозом коме су веровали и коме су се клањали више него Богу Живоме! Данас смо доживели да њихов потомак у чину протојереја (!?!) и са безбедне удаљености из бечке парохије, позива свештенике, наравно из Србије, да поведу Србе у „револуцију“, односно да их гурну једне на друге на међусобно убијање – без владика!

Његов деда по коме носи име, иначе познат по сатанским анти-српским стиховима „Тита волим, а Богу се молим“ и „Крст носим, звездом се поносим“, 19. маја 1980. године, другим поводом, записао је следеће речи: „Стидим се мантије када чујем неке своје „колеге“ из иностранства“. Није ни сањао да ће се ове речи, скоро пола века касније, односити на његовог унука!

Јуриш барског протојереја

У исто време се на више начина и више пута јавио један од барских протојереја из Црне Горе. Одговорно тврдим да косовско-метохијске теме од Кумановског преко бриселских до Вашингтонског споразума, односно за време земног живота Митрополита Амфилохија и све до сада, нису представљале предмет његовог интересовања. Одједном је и напрасно проговорио о „велеиздаји“ Косова и Метохије са дилемом „да ли ће најављени молебани задржати Косово и Метохију у саставу Србије, па тако и сачувати тамошњи српски народ (не само верни) и тамошње цркве и манастире?“ Овакво питање, нажалост, јавно су постављали и постављају само окорели безбожници!

Отишао је још даље са наводом да смо „и пре погрома 2004. године на богослужењима читали молитве за спас српског народа на Косову и Метохији“. Овај став се једино може схватити као препорука барског протојереја да нам молитве и молебани не помажу и да нам нису ни потребни. И да, судећи по садржају његових текстова и порука, свештеници треба да оставе молитве, да баце Часни Крст и Свето Еванђеље и да нешто друго да узму у руке и поведу паству у међусобно убијање. Наравно, само у Србији! На страну његове опсервације о „молитвеницима“. Барски протојереј их не би јавно износио да је чуо ону древну народну мудрост да није грешна молитва ако је грешан поп!

За барског протојереја – Косово и Метохија су изгубљени! Тзв. Европрајд му смета у Београду, што је у реду, али му не смета када се одржава сваке године у Подгорици, што није у реду! Поручује нам да нам ни ту молебан и молитва нису потребни, јер нам „нису помогли“: „Молебан у Храму Светог Саве није спречио то понижење“. По барском протојереју, „Српски народ има потребу да се одупре велеиздаји“, али, осим њега и пар његових истомишљеника у мантијама, „нема лазаревске куражи“. Сви смо, осим њега и неколицине сличних њему, „угњецавили духом“. Поручио нам је да је „сада сваки српски родољуб пред опредељењем: за велике речи или за велика дела“. Наравно, код њега је све остало само на речима! Без дела!

Поручујући нам да је „смирено спреман на заклање“, при чему подразумева да би га на заклање повела и заклала браћа свештеници, а доживљавајући Цркву Божју у Српском народу на крајње нееванђелски и непредањски начин, упутио је и јавну „поруку“ епископима Српске Цркве. Наравно, порука важи и за његовог надлежног архијереја – Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, иначе, после Патријарха српског, првог по достојанству у садашњем сазиву Светог Архијерејског Синода.

Барски протојереј сматра да би Косово и Метохију, Србе и Србију (ваљда и Црну Гору, Републику Српску и остале српске земље које не помиње) спасило сазивање не само ванредног, него и хитног „Сабора архијереја“ са само једном тачком дневног реда: изопштење председника Републике Србије Александра Вучића из Цркве, односно одлучење од Светог причешћа, а све са циљем да се „врх СПЦ одвеже од овог духовног мртваца“. Барски протојереј је председнику Србије пресудио по кратком поступку, односно противно свим важећим правилима црквено-судског поступка, а Свети Архијерејски Сабор би само имао надлежност да потврди ту његову „пресуду“! Истина, није тражио да уместо Патријарха српског председава на том и таквом заседању Светог Архијерејског Сабора. Упутио је и јавну поруку епископима Српске Цркве и у случају да не пристану на његов први предлог.

Даље, разрадио је и другу тачку наводом да „ћутање епископата СПЦ у народу распаљује сумње и приче да је Патријарх уцењен, да може бити компромитован ако се успротиви Вучићу, да га је Вучић довео на трон српских патријараха и да сада мора да свира како газда каже“. Јавио се и као познавалац стања и коментара на друштвеним мрежама тврдњом да „ово ћутање на друштвене мреже изводи и објаве сумњи да је Вучић, када је оно био на седници Сабора, из своје ташне извадио компромитујући материјал који му је припремила БИА. Онда је рекао епископима понаособ: ово си радио, овде си снимљен“. И пише да то јесте несувисло, али да „сада не вреди доказивати да су то бесмислице“, односно препоручује да то смеће које је покупио по друштвеним мрежама сви у Цркви прихватимо као сушту истину. Много је, па нека је и од барског протојереја!

Барски протојереј из обрнуте перспективе

Барски протојереј Србима и Србији све ово пише и држи лекције из Црне Горе која је још 9. октобра 2008. године, дакле пре 15 година, и de facto и de iure признала тзв. независност тзв. Републике Косово! Барски протојереј не мари ни за то што црногорски војници, православци и парохијани из Црне Горе, под барјаком НАТО пакта, годинама, па и сада бораве у војној окупационој бази Бондстил на Косову и Метохији!

Барски протојереј није проговорио ни једну једину реч када је Здравко Кривокапић 9. септембра 2020. године потписао споразум по коме „нова демократска власт неће покретати поступак за повлачење признања независности Косова“. Барском протојереју ни мало није сметало ни када је тадашњи премијер Здравко Кривокапић 17. фебруара 2021. године званично, у име Владе Црне Горе, честитао тзв. дан косовске независности!

Барском протојереју ни мало није сметало ни када је тадашњи председник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић 3. априла 2021. године Глауку Коњуфцију честитао избор за тзв. председника тзв. Скупштине тзв. Републике Косово са наводом да „Косово пролази кроз интензивну транзицију и реформе у циљу изградње успешног и просперитетног друштва, заснованог на европским вредностима, у чему има континуирану подршку Црне Горе“.

Барском протојереју није сметала, а и даље му не смета уредна размена амбасадора и дипломатског особља Црне Горе са тзв. Републиком Косово! Барском протојереју уопште не смета што је амбасадор Републике Србије, како год се звао и како га год ко доживљавао, још увек непожељна личност у Црној Гори!

Нико од свештеника Српске Православне Цркве из Србије и других крајева, од Аустралије до Америке, није рекао ни једну прекорну реч на бројна непочинства из Црне Горе против Србије у вези са Косовом и Метохијом. Сви су то испоштовали ћутањем и јединствено су исказали братско разумевање за неприлике и ситуацију у којој су се нашле Митрополија црногорско-приморска и три епархије Српске Православне Цркве на простору Црне Горе. На жалост, барски протојереј је ту братску љубав и разумевање презрео и упорно их већ данима и месецима јавно презире!

И да не набрајам даље, али је срамотно да један српски свештеник са чином протојереја више верује Борељу, Лајчаку, Ескобару и Стану него Патријарху српском, владикама и браћи свештеницима, а Европској спољнополитичкој служби (ЕЕАЦ) више него сопственој Цркви!!!

Шта није урадио барски протојереј?

Нећу овом приликом да питам барског протојереја када је последњи пут био на Косову и Метохији или шта је, у погледу помоћи Косову и Метохији, урадио у својој парохији током последњих, на пример, пет година. Али, подсетићу га шта је све из барске парохије и Црне Горе могао да уради за Косово и Метохију, а, на жалост, није! Уз то, не оспоравам га као човека и не оспоравам му оне добре ствари које је урадио у Црној Гори у претходном периоду.

Барски протојереј је могао, али није јавно позвао православне хришћане, Србе и Црногорце – припаднике Војске Црне Горе, да не иду на Косово и Метохију као окупациони НАТО војници! Барски протојереј је могао, али није позвао своје парохијане и суграђане да покрену иницијативу за расписивање референдума ради поништења признања тзв. Републике Косово од стране Црне Горе. Барски протојереј је могао, али није покренуо поступак за поништење споразума о разграничењу између Црне Горе и тзв. Републике Косово, јер се ради о територији Републике Србије.

Барски протојереј је могао, али пред Црквеним судом Митрополије није покренуо поступак у коме би се Здравко Кривокапић и Алекса Бечић, као и они чланови Владе Црне Горе који су признали и признавали тзв. Републику Косово од 2008. године до данас, искључили из Цркве због признања тзв. независне тзв. Републике Косово. Барски протојереј је могао, али није покренуо и Влади Црне Горе предао петицију са више хиљада или десетина хиљада потписа и захтевом да се амбасадор и дипломатско особље Црне Горе повуку из тзв. Републике Косово. Имао би за то, по признању бившег председника Владе Црне Горе Душка Марковића, подршку барем 80% грађана Црне Горе!

Барски протојереј упорно прескаче чињеницу да блаженопочивши Митрополит Амфилохије никога из Владе Црне Горе није изопштио из Цркве када је Црна Гора као држава 9. октобра 2008. године признала тзв. Републику Косово. Али, барски протојереј зато без зазора тражи од Светог Архијерејског Сабора, и то преко фејсбука, да из Цркве искључи председника Републике Србије и то на основу тога што се он, читајући широка тумачења појединих партијски обојених правника из Србије, „уверио да је Вучић сада признао Косово“.

Барски протојереј јуначки ћути када неколицина свештеника-дуалиста из Црне Горе јавно поручују научном саветнику др Александру Раковићу да се „не меша у Црну Гору“. Уз велику љубав и поштовање које имам према Црној Гори и мојој браћи свештеницима, барском протојереју морам да кажем да се не меша у Србију док се све ово што је набројано не исправи у Црној Гори! А после тога можемо сви заједно као браћа без обзира одакле смо и где живимо!

Ко на брдо ак` и мало стоји

Бриселски, јучерашњи и данашњи, преговори служе да се за наводну „издају Косова и Метохије“ првенствено оптужује Патријарх српски г. Порфирије, а преко њега и Српска Православна Црква од које неки потпуно неразумно очекују да своју паству поведе у сукобе. Није чудно када Српску Цркву клевећу и нападају тзв. другосрбијанци, али јесте више него чудно када то чини неколико свештеника.

Историјски примери не иду у прилог критичарима сопствене Цркве! Ко хоће лако може да нађе и види како су и када су реаговали Свети Архијерејски Синод и Свети Архијерејски Сабор 1937. године у вези са Конкордатом, и 1941. године у вези са споразумом са Хитлером и 1999. године у вези са Кумановским споразумом. Никад пре и никада на основу непроверених него после догађаја и са провереним информацијама.

Критичари сопствене Цркве са јерејским и протојерејским чиновима појма немају шта Свети Архијерејски Синод на челу са Патријархом српским г. Порфиријем предузима у вези са Косовом и Метохијом. Нису се потрудили да се о томе обавесте на начин који је достојан свештеника и примерен у Српској Цркви. Уместо тога, потрчали су да јавно пљуну на сопствену Мајку на радост осведочених непријатеља православне вере и српског народа.

Види се да су моја сабраћа у улози критичара сопствене Цркве у мантијама нешто прочитали из дела Светог аве Јустина Ћелијског, али се још боље види да од њега ништа нису научили. Није Српска Црква „једна од националних институција попут САНУ и Удружења књижевника“ већ небоземно тело Христово у Српском народу!

Свети Јустин Ћелијски, када је имао шта да каже и приговори, није приговарао Мајци Цркви него је своја писма, пуна истинског богословља и живе вере, са највећом љубављу, поштовањем и бригом упућивао Светом Архијерејском Синоду и Светом Архијерејском Сабору и то на начин који једино приличи и припада свештенослужитељу Цркве Христове – преко свог надлежног Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића)! Свети Јустин Ћелијски није трчао по ондашњим медијима да увесељава непријатеље и гонитеље Цркве Божје у народу Светога Саве.

П.С. Текст је настајао упоредо са писањем обимне црквено-правне и правне анализе члана 4 став 2 и члана 7 став 2 Предлога споразума Европске уније о путу нормализације између тзв. Косова и Србије коју сам, као и раније, доставио надлежним црквеним органима. Надам се да ће и шира јавност бити у прилици да се врло брзо упозна са њеним садржајем.

Са објављивањем текста сам сачекао до завршетка другог круга председничких избора у Црној Гори како текст не би добио непримерена тумачења у поларизованој црногорској јавности.