Проф. др Драгана Спасеновић Стенли: Слом високог образовања у Аустралији
Мелбурн (Аутор: Melbpal – Сопствено дело, CC BY-SA 4.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=90052663)
Аустралијски универзитети се суочавају са масовним отпуштањима и вишемилионским дуговима због тога што нису успели да упишу минималан број међународних студената потребан за опстанак.
Аустралијски универзитети трпе значајне финансијске и структурне губитке због историјски најнижег броја одобрених студентских виза, који је пао на отприлике 60-67% јер влада покушава да обузда миграције. Ова одбијања студентских виза довела су до губитка милиона прихода, присилног смањења броја запослених на универзитетима и угрожених истраживачких капацитета кампуса.
План ограничења и велико смањење виза коштају појединачне универзитете десетине до стотине милиона долара изгубљених прихода од школарине, приморавајући многе да примене смањења буџета и масовна отпуштања запослених. Широко засноване владине политике (укључујући веће накнаде за подношење захтева за визу) директно су повезане са процењеним ударцем од 1,4 милијарде долара на сектор високог образовања, што угрожава економску стабилност регионалних и градских универзитета.
Универзитети доживљавају нагли пад на кључним тржиштима у развоју. На пример, Кина је забележила пад пријава од 39%, док су земље попут Непала, Бангладеша и Индије забележиле огромне стопе одбијања виза, чак 40% до 65%.
Приход који су доносили страни студенти суштински је субвенционисао витална научна и технолошка истраживања у Аустралији. Губитак ових прихода директно значи мању академску подршку и мање предавача, а много више посла за оне који опстану и остану запослени. Значи и мање ресурса доступних домаћим, аустралијским студентима.
Аустралијски универзитети су се суочили са овом кризом упркос наглом повећању броја пријава интернационалних студената, јер је савезна влада увела строга ограничења националног нивоа планирања за упис и агресивно пооштрила обраду виза. Овај парадокс велике потражње, али ниског пријема 2026, био је вођен системским променама политике и економским рањивостима.
Строга ограничења и квоте за визе уведене су да би се управљало рекордном миграцијом и притисцима на домаће становништво, због чега је влада увела строга ограничења. Универзитети су били приморани да одбију хиљаде подобних, висококвалификованих кандидата.
Пре формалних ограничења, влада је користила директиве за контролу миграције. Ове директиве су фаворизовале елитне скупе универзитете са профилима ниског ризика, што је резултирало несразмерним одбијањем виза и кашњењима у обради за мање, регионалне и стручне институције. Последица је да је могуће да ће само елитни универзитети опстати и да ће као последица ових изненадних владиних мера резултат бити да ће универзитети постати потпуно неприступачни просечном грађанину и привилегија елите.
Деценијама су се недовољно финансиране институције високог образовања ослањале на уносне међународне студентске накнаде како би субвенционисале домаћу наставу и скупе истраживачке операције. Када је влада вештачки ограничила ове пријеме, одмах је направила структурне рупе у универзитетским буџетима, ризикујући оперативне дефиците и смањење броја радних места и приступачност образовања домаћим студентима.
Влада је такође повећала трошкове студентских виза (на чак 1.600 аустралијских долара само за примарну пријаву) и удвостручила трошкове виза за привремене дипломце (подкласа 485) на 4.600 аустралијских долара, док је истовремено смањила старосну границу за рад након студија са 50 на 35 година. У комбинацији са строгим новим захтевима за познавање енглеског језика, ове политике су усмериле потенцијалне студенте ка гостољубивијим међународним тржиштима, као што су САД и Канада. Вођа опозиције Питер Датон назвао је прошле године многе међународне студенте који желе да продуже боравак након завршетка курса „модерном верзијом имиграната који долазе бродом“. Тренутна ситуација је да се на свим универзитетима спремају откази, а већина универзитета то ни не крије. Чак и када би се број страних студената вратио на стари ниво, економисти пројектују да ће универзитети који у 2026. имају губитке од 20 милиона имати нове додатне губитке, то јест 30-40 милиона у 2027.
Полемике се воде о томе да ли је влада знала да ће ове мере уништити многе универзитете, а неке „смањити“ у колеџе и шта је прави мотив оваквих драконских мера, јер ће се значајно отежати шансе младим Аустралијанцима да упишу факултет. На жалост, после овога нема назад. Академски радници у Аустралији броје дане и чекају да се објаве имена оних који ће остати без посла. С обзиром на ненормално растући број бескућника у свим аустралијским градовима, Аустралија више није обећана земља, мада, боље речено, обећаних земаља више ионако нема.
