Пребиловачке голубице
05.08.2026. - 14:55

Књижевник Александар Живковић објавио је роман Пребиловачке голубице. Живковић у роману на својствен начин даје приказ зла које је снашло Пребиловце у НДХ за вријеме Другог свјетског рата. Роман од 295 страница има два поглавља Велика превара и Велики злочин. Објавила га је Задужбина Кнез Мирослав Хумски из Требиња у тиражу од 500 примерака. Штампање књиге омогућила је Српска православна црква Свете Петке у Орланду,Флорида, САД. По жељи писца новац од продаје књига биће утрошен на подизање насада маслињака на црквеном имању уз храм Васкрсења Христовог. Биће засађеноо онолико садница колико је дјеце из Пребиловаца бачено у јаму Голубинку код Шурнанаца.
Завичајни портал Пребиловци село на интернету, уз сагласност аутора, доноси фрагмент из погавља Велики злочин. Заинтересовани до књиге Пребиловачке голубице могу доћи у храму Васкрсења Христовог.
***
Јама „Голубинка“ 7.8.1941. године.
- Боли ме мајо… све ме боли.
- Проћи ће снаго материна.
- Плашим се мајо.
- Не бој се, ође смо сигурне. Нико ти ништа ође неможе нажао начинит’.
- Срамота ме је мајо…
- Немаш се чега срамит’, нијеси ти крива за звјериња дјела.
- Гладна сам.
- Проћи ће те.
- Уста ми изгореше од жеђи!
- И то ће проћ’ снаго моја
- Што нас Бог не узме мајо?
- Узеће нас, полако, узеће нас…
- Ђецо моја… има ли ко да је жив од вас?
- Да ми је само зеру воде…
- Не дише ми дијете у рукама, куку мени кукавној, умрло ми у рукама… Јадна ли сам ти ја, јадна и жалосна, свијећу да му не запалим.
- Мрак је.
- Зора ће.
- Оћемо ли знат’ кад’ заруди зора?
- Нећемо.
- Ладно ми је.
- Ноге… много ме боле ноге, не смијем да се помјерам.
- Јадна сам ти и кукавна… уста су ми пуна крви.
- Куку мајчице мени до Бога милога, несрећна лисам ти! Нечији сам мозак напипала…
- Наш је, не бој се снаго…
- Мрак је мајо.
- Увијек је мрак на крају.
- Јаој мене грдној, нема ми ока… испало, исцурило! Ене! Рупа!
- Не требају нам више грлице моја…
- Богдане, Милице… Босиљка, Јоване, Лазаре! Има ли ко да је жив ђецо моја? Кукуј мени јадној и несретној до Бога милога, што мене не узе, а ђецу ми поштеди?
- Ђецу ти је спасио…
- Да и’ је спасио не би били у јами бездануши…
- Ни свог сина тај није спасио! Све му на гомилу…
- Не псуј Бога, не гријеши душу…
- Што, да ми не узме за зло?
- Је л’ чујете нешто… горе? Као да се чују кораци…
- Комшије наше, забринути за нас… дошли да провјере има л’ живих.
- Можда су дошли да нас спасу?
- Ил’ да сиђу у јаму, да нам дјецу погане?
- Да Бог да, па да им се мошње у камен претворе!
- Гује им се рађале!
- Већ им се рађају!
- Очи им попиле.
- Тајо, тајо дођииии молим те!
- Господе Боже молим ти се, подај добро свима…риби у води и ‘тици у гори. Молим ти се Господе Боже погледај и смилуј се на моју ђецу… молим ти се.
- Мен’ се чини да видим Сунце.
- Смијали смо се Нефи Муратовој кад нас молила да бјежимо у брда, у Хутово блато да се кријемо од комшија наши’. „Луда Нефа, луда Нефа!“ Ко је сад’ испануо луд питам се? Лијепо причала жена, ал’ нема ком’!
- Ко је могао вјероват’?
- Они који су повјеровали већином нијесу ође у јами…
- Фала Нефи што сачува душу у себи…
- Видим свјетло окна…
- Далеко је.
- Крвниче Боже што мене нагрди… ако си… нека си, ал’ што ми ђецу узе?
- Има ли кога од Булута да је жив?
- Ја сам, ал’ докле – не знам…
- Која си?
- Боса Тодорова.
- И ђеца ти са тобом?
- Јесу јадној и кукавној мени, Мара, Деса, Славојка… Љубо… Мила и Љубица. Ту ми и Митра, снаја ми за сином. Са њом кукавна јој мајка, ђеца њена, син Стојан и ћерка Милица.
- Мајо, мајчице да л’ ће нас тајо избавит’?
- Ако Бог дâ, да се не сретнемо…
- Куку мени јадна сам ти до Бога милога… умрије ми дијете. Не дише! Тешко мени што ја не црче прва? Миленко, Јоко чујете ли ме?
- Чујем те мајо… – једва чујно прозбори дјевојчица.
- Миленко сине чујеш ли ме? Јоооој пустињооо, руке му к’о лед, ене и он ми умро!
- Сви ћемо…
- Јаооој боли, све ме болиии!
- Мора да боли… мора.
- Господе Боже, има ли те?
- Нема, да има…
- Доста о томе. Има га, мора да га има! Да га нема… ко нам је живот дао?
- Исти онај што је дао и усташама…
- Што нас не побише к’о људе… да нас бар поклаше к’о стоку?
- То могу људи…
- Куку мени јадној до Бога милога, дијете ми не мрда у стомаку.
- Бог да му душу прости, а и нама свима ако ‘оће, ако неће, како ‘оће…
- Бабо, дођи бабо извади ме, молим ти се… к’опред иконом!
- Свети Јоване… моја крсна славо… молим ти се за ђецу моју и од Бога тражи… моли Бога да нам се смилује и да нам да рајско насеље.
- Јоко, сејо слатка… окажи се, преклињем те Богом јединим, ако си жива!
- Цркох жедна, чини ми се да би’ Брегаву попила.
- Како је ‘ладна вода са бунара код Брегаве… све зуби утрну кад’ је пијеш.
- Лижи стење, има која суза влаге.
- Ја Митра, удата за Шарић Видоја, узела сам од јетрве за ђевером, Данице Миланове, сито за брашно, моје пропнуло… не стигох да јој вратим…
- Да Бог дâ, па да им се љуљке на вјетру љуљају!
- Не куни и’…
- Што? Да се о њи’ не огријешим можда?
- Проклети су и без наши’ клетви…
- Само кад’ Зора престаде да кука, јечала је цијела јама.
- Престала је јадна да дише, неће ти више сметат’…
- Куку мене, зар да се ође огријешим? Бог да јој душу прости, смиловао јој се.
- Свети Никола, моли се за нас грешне и убоге…
- Жене, поломљене ми обје руке, не могу да и’ помјерим. Ако нека може да се прекрсти, нека се прекрсти и за мене, нека намени за мене и ђецу моју. Нека рекне, макар и у себи: „Бог да опрости све гријехе, знане и незнане Драгињи Ћирић и да прости душе ђеци њеној Јовану, Спасоју, Спасенији, Василију и Јелици.
- Јоооој, не вуци ме више за Бога милога! О људи моји, ко је ово што бобоња, вуче ме за ногу, а боли ме к’о да ме ножевима пара… Изгледа да је несретница језик прегризла, ништа је не разумијем, само кркља и мумла…
- Ако нека од вас помене Бога, нека му помоћ за мене не тражи! Не треба ми од њега ништа! Е!
- Немој мајко, гријех је…
- Ти сна’о док презиме Медана носиш, да пазиш шта о Богу причаш!
- Ђецо моја опростите што вас маја не сакри…
- Куку мене, прште ми глава! Ма је л’ то чујем свирак неки ил’ ми пишти у глави?
- Јок, она мала Јелица Симина, дува у свирак… Ђед јој га издељао да га њиме зове, ако је напа’ну вуци.
- Камо среће да нас вуци нападоше…
- Да ли је ноћ, ил’ је свануло?
- Ноћ је… за нас сванути неће.
Биљешка о аутору
Александар Живковић рођен је 1971. године. Аутор је четири изузетна историјска романа – „Небо боје крви“, „Последњи поздрав из Теодосије“, „Обретеније Новаково“ и „Досије Папалукас“.Завршио је Високу техничку школу у Чачку. Ожењен је, отац је двоје дјеце и деда једном унучету. Живе у Крагујевцу
——-
На завичајном порталу објављено 5. августа 2026. године
prebilovci.net