ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ: Како савремено образовање сакати децу

Главни и одговорни уредник часописа “Хемија и живот – XXI век“ кандидат хемијских наукадр Љубав Стрељникова

Почетком двадесетог века просечан животни век у Русији за мушкарце био је тридесет година.Многи су умирали у детињству, неко је доживео педесет. Стопа морталитета била је висока. Тада су говорили: “Господе, дај нам други живот, нама је мало тридесет година, дај да још мало поживимо.”Ипак, данас можемо рећи да је човек добио други живот – мушкарци у просеку доживе са малим дошездесет година. А сад питање: на шта се потроши овај “други” живот? Четрдесет пет минута удијалогу са вољеним супругом и децом, три сата и четрдесет минута гледања телевизије током викенда. То говори статистика ….

Човек узме на првом месту то што је доступно и просто. Дакле, он укључи телевизор и гледа то штому показују. ТВ нам, пре свега, набацује животињске рефлексе: хумор од струка на доле, крв на екрану, нечије проблеме (не моје), што интересује широке масе.
Сазнање је, као облик активности живљења, као саставни део људског живота, заложено од рођења. Дакле, потпуно је природно интересовање за све што има везе са знањем. Радозналост је стварна,својствена свима. Без обзира на то, глобални тренд је такав –заинтересованост људи за спознају (науку) данас је све мања и мања.
Пре извесног времена, норвешка организација вела је европски пројекат „Релевантност научног образовања“ (The Relevance of Science Education). У десетинама земљама анкетирали су ђаке старијих разреда на тему “Шта ви сматрате, да ли од науке има више користи или штете“? Штамислите, у којој земљи су рекли да је од науке више штете него користи? У Јапану! Технолошки најнапредније земље. На другој су страни – афричке земље, које спавају, али виде научни напредак, сањајући га. Русија заузима положај у средини.
Слично томе је са избором професије. Јапанци бирају професије које, пре свега, подразумевају рад са људима: психологија, психијатрија, социологија, и друге. Желе да раде са људима. Само не рачунари, не IT, никако нанотехнологије – ништа од тога им не треба … Управо, на другом полу ситуација јесупротна.

Али, нема се куд, цивилизација у нас је и даље технолошка. Да ли је то правилно или није, али тако се десило. Значи, наука је неопходна да би се све ово одржавало, да би се обезбедила сигурност,да би се рашириле људске могућности.

У овом тренутку уочавамо да се тежиштеобразовања помера ка породици. У том смислудешава се да се враћамо прошлости, када није постојала адекватна инфраструктура, када није постојао систем образовања. Ради се о протеступротив врсте образовања које нам пружају. Наше образовање је постало монструозно.

То се догодило у последњих двадесет година. Образовање је сваке године све горе и горе. Разумете, у чеме је глобални проблем нашег друштва – у потпуном отсуству одређивања циља! Нико нам не кажезашто ми нешто радимо, куда идемо, где ћемо бити сутра. Чини ми се да су у нашој земљи на власти бивши тројкаши. Њихов циљ – то је новац. На основу таковог приступа намећу нам образовање као сервис, који подразумева неко плаћање. И наравно – губитак потенцијалних донатора, оних који биплатити, кретање ка кућном образовању за тројкаше је неприхватљиво. То је врло разумљиво.

Кључна ствар је у томе да је образовање постало неповратно неупотребљиво.

Имали смо велики образовни систем, наравно, са својим недостацима. Он је био признат широм света. Кина данас репродукује совјетски систем образовања у тој мери да преводе наше уџбенике ипо њима уче у школи. И ми видимо како Кина брзо иде напред.

У данашњем образовању све је лоше. Почев од организације рада, укључујући доручак у школама у Москви, закључно са садржајем образовања. Ово је катастрофа која ће нам се сигурно вратити кроз двадесет година.Русија је огромна држава са мноштвомклиматских зона, има гомила разнихпотреба. Ми треба да знамо

да урадимо све. Треба да умемо посејати, пожњети, производити храну. Морамо да добијемо енергију свих врста. Наша земља има више рудних сировина него друге земље. Ми треба да смо у стању да добијемо све метале, легуре, полимере, пластике, лекове. Али, ко ће се тиме бавити за двадесет година?

Ко ће доћи да ради у нуклеарним електранама за двадесет година – страшно је помислити. У том смислу, треба их затворити данас. Зато што ће то да буде Армагедон.

Проблем је у томе што друштво не може да утиче на доношење одлука. Колико је већ упућено писама, протеста – ко је за, ко против. Друштво каже: “Вратите нам образовање које је било! Ви стесе у њему образовали, и ми смо постизали успехе, наша деца ће се образовати, постићи ће успехе! ”

Образовање – то је веома конзервативна ствар. Образовање, у ствари, то је средство преношења знања једне генерације другој, тако да су промене лоше, експерименти, прераде у образовању нису дозвољене …

Ко је најпре (првенствено) обавезан да се бави садржајем образовања – то су физиологи мозга (психолози), јер они тачно знају како се развија елементарна основадечијег мозга, које фазе пролази и у којој фази је физиолошки корисно и неопходно дати ова или она знања, вештине.

Детету се не мора давати много, потребноје да научи да мисли. Како кажу на факултету, “сами ћемо урадити остало, превише није потребно – дајте основне ствари, покажите повезаност и помоћ да научимо да мислимо.”

Након тога на ту скалу надоместимо прецизна упутства научника, представника различитих дисциплина, који минимум знања треба дати ученицима да би им се развила адекватна слика света.Као трећи долазе професионални наставници, добри познати методисти, успешни учитељи, који судоказали своју ефикасност. На ову физиолошку матрицу надограђује се едукативни садржај, узкоришћење најбољих метода преношења знања. Ето, тако треба да буде организован образовни систем.

Заиста, време се мења, садржај образовања треба периодично посматрати. Али, ми га посматрамо насасвим погрешан начин. Хуманитарне и природне науке морају да стоје у веома сбалансираном односу. А у Русији смањују часове хемије, биологије, математике, физике. Управо предмта који у глави формирају системско мишљење, који развијају аналитички апарат.

Са децом у школи треба да се разговара. Употреба дигиталне технологије у учионици доприноси губитку вештина комуникације “очи у очи.” У време квара на мрежи и компјутерских игара код деце се искључују фронтални режњеви, раде само чеони. Фронтални режњеви су одговорни за доношење одлука и за емпатију. Постоји опасност да мозак који расте не развије неопходне неуронске везе. То су најважније особине личности: да буду у стању да саосећају, да разумеју, да чују, да разумејусаговорника, да би могле да се стави на његово место. Као резултат добијемо асоцијално дете које не зна како да граде односе. Оно може да изгради виртуелни живот, али не може да живе реални живот,не може да нађе партнера.

Савремено дете стално је присуство на интернету – ради под режимом разбацане пажње. Као резултат тога, мозак се не развија на прави начин, деци је тешко да се концентришу, зато им је тешко да уче у школи.

Научно је доказано да две ствари развијају мозак како треба: машта и креативност.

Ове две врсте активности равномерно и подједнако брзо развијају све области мозга, свуњегову саставну базу. Фантазија настаје само када читате књиге. Када дете чита књигу, оносеби представи хероје, место, ентеријер, околности, активности, преносећи их у стварност. Детеводи дијалог са јунаком, заједно са њим донеси одлуку, анализира. То је школа живота. И моћна метода за развој мозга. Али, данашња школа не учи децу да читају.

Дете се не развија када виде готове сцене на екрану. Оновиди слику онако како опажамо билборде на улици, не више од тога. Наш мозак је научио да одсече непотребне визуелне информације, јер све време имамо отворене очи.Ми запамтимо само оно што смо извршили, за што смо уложили напор. Али, да бисмо приметили слику није потребно да се потрудимо …

 

Важно је да се организује окружење у којем дете учи, пре свега да учи да мисли. Луначарски је рекао за образовање – то су три универзитета. Универзитет који је завршио деда,универзитет који је завршио отац и универзитет на коме је дипломирао син. Уствари, он је говорио о одређеној средини у којој дете живи. А то је веома важно. Ако се не створи одговарајуће окружење у школи, намеће се потреба да се створи изван школе или у алтернативној школи

http://www.human–crisis.com/2013/01/blog–post_6989.html

——————————————– крај превода —

За Видовдан превео Андреј Волков