Платон Маматов, добровољац: ПОСЕТА

 

Седи у рову руски војник Иван Иванович Иванов са ПТУР-ом. Чека хохлацки тенк, да би веома узнемирио његову посаду. А онда се појављује Неко. Неодређеног узраста, непознатог пола, али на себи има широк памучни гуњ, везену руску кошуљу, буђоновку и ликове опанке. Нуди Ивану мало дувана и започиње разговор.

– Вањице, – каже Неко, – ти си добар момак, руски ратник, исконски Словен, светлокос, плавих очију, невероватно леп. Дошао сам да ти кажем да је у невољи наша Отаџбина, Русија матушка. Треба је бранити.”

– Па, знам за невољу. Зато сам овде. Отаџбину браним.

– Ех, не. Бориш се на погрешном месту, војниче. Невоља није испред тебе, невоља је иза. Док сте ви на фронту, противници су допузали с леђа. Наши природни непријатељи, који вековима смишљају сплетке. Чечени, Дагестанци, Јевреји, Татари, Бурјати, Јакути, Казахстанци, Јермени, Азербејџанци, Узбеци, Киргизи и други туђинци. Они су тако лукави – послали су три човека из сваког народа у рат, оне најгоре, чисто да снимају тик-ток ради извештавања. А они се мотају у позадини, роштиљају, дирају наше девојке, дижу у ваздух куће, Хитлеру служе, деле шамаре деци и смеју се на сав глас теби, будало. Њихов Кан је сина одликовао медаљама. А ти имаш само једну награду, и то крвљу добијену. Баци тај ПТУР, Вања. Баци митраљез, иди кући. Ми ћемо успоставити ред.
Иванов се чешка по глави. Чуо је за школарца са медаљама, и није му се то баш допало.

Тада Неко одступи, замени своју буђоновку исламским фесом, залепи на подбрадак седу браду, стави кинџал за појас. Ушуња се у оближњи ров.

– Ај, Ахмеде, какав си ти ратник! Ти си лав, и тигар, згодан, прави планински син, кунем се Аллахом. Ај, страшан си, сви ће непријатељи побећи чим те виде. Знаш ли шта ми је Вања управо рекао? Каже да ниси мушкарац. Каже: тик-ток војска. И још се смејао Пророку, спалио Куран и проклињао вернике. Ти ниси Рус, он није муслиман, зашто ти овде ратујеш? Боље се придружи легиону „Идел Урал“. Заједно са Хитлером ослободиоцем градићемо прелепу Нову Русију будућности. Упс, проклетство, ово је из старог приручника. Не обраћај пажњу.

Ахмед размишља. Чини му се да странац лаже, али у његовим речима има и неке истине. Стаљин је једном протерао Ахмедовог деду у Казахстан. Осврће се око себе да види где је Неко.

А Неко је већ у следећем рову. Шапуће Јакуту како су Руси покрали све дијаманте, попили нафту, појели запрежне псе, и подсмевају му се из оне њихове Москве.

Читаво вече са различитих позиција може се чути умиљато мрмљање.

– А Путин, ех, Путин. Само на Криму сто златних палата. Свака има по сто златних тоалета. Четке за тоалет су украшене дијамантима. И још аквадискотека. Богати су те послали у смрт, Рубенчик. Не иди да се бориш за њих. Хоћемо социјалну правду. Сви јуриш на Зимски дворац!
Неки покушавају да се препиру, траже некакве аргументе, али безуспешно. Тај Неко има одговор на све.

***

Ми ћемо, драги Неко, сва питања решавати између себе. У радном поретку. Узгред, испод твоје буђоновке вири ћуба. А свињска копита се не уклапају у обућу. Изгледа да си сакрио падобран у оно жбуње тамо. Па размишљам: да ли да те предам контраобавештајцима или да ти одмах расцопам главу?
(Телеграм канал П. Маматова; превео Ж. Никчевић)