Јања Гаћеша: Писмо са Косова или удар на здравство и просвету
За седморо ухапшених директора српских институција у области просвете и здравства суд у Приштини одредио је притвор од месец дана. Они се сумњиче да су, наводно, утицали на бираче уочи парламентарних избора заказаних за 7. јун на Косову и Метохији.
После одржаног рочишта, саопштено је да је судија за претходни поступак одобрио захтев тужиоца у Приштини за одређивање мере притвора против окривљених, одређујући меру притвора у трајању од једног месеца за сваког, саопштено је из суда.
У саопштењу се наводи да је суд након одржаног рочишта оценио да је „одређивање мере притвора у овом кривичном предмету адекватна мера, будући да постоји реална опасност да ће окривљени, уколико буду пуштени на слободу, побећи са циљем скривања и избегавања кривичне одговорности, а такође, имајући у виду да су сви окривљени и држављани Србије, постоји реална опасност да ће врло лако побећи и бити недоступни правосудним органима, што би онемогућило обезбеђивање њиховог присуства и ометало би нормалан ток кривичног поступка“.
У одлуци се наводи да је суд оценио да, уколико окривљени буду пуштени на слободу, „постоји опасност да ће поновити кривична дела и закључио да је мера притвора за сада једина мера за несметан ток кривичног поступка у овом кривичном предмету“. На ову одлуку могуће је уложити жалбу, каже се у саопштењу.
Већ неколико дана у централном делу Косова и Метохије испред својих институција окупљају се радници и мирно протестују, пружајући подршку својим директорима, али то већ знате јер и медији толико пренесу.
Да поменем и да су овог пута осуде због хапшења и одређивања притвора седморо директора српских институција стигле, поред директора Канцеларије за КиМ Петра Петковића и Српске листе, и од потпредседника Владе и министра унутрашњих послова Ивице Дачића и министра здравља Златибора Лончара.
Дачић је поручио да ће сва лица која су својим чињењем допринела привођењу Срба са централног дела Косова и Метохије бити гоњена и санкционисана у складу са законима Републике Србије. У саопштењу МУП-а каже се да су одлучни у намери да сви одговорни за овај антисрпски чин буду третирани најстроже у складу са законима Србије.
Међународна заједница поводом свега, овог пута, није изразила забринутост – ћуте. Та њихова ћутња говори нам много, и зато смо индиспонирани.
Ужас и трагедија
Ако би неко питао нас, обичне људе, шта се све десило у протеклих десетак дана одговорили бисмо са само две речи – ужас и трагедија. Верујемо да ће све ово за последицу имати интеграцију просвете и здравства у тзв. косовски систем.
Све је почело тако што су директори српских институција неколико дана пре хапшења отпустили поједине раднике у институцијама којима руководе – њих двадесетак је добило отказе. Отпуштени радници кажу да су им откази уручени јер су на прошлим изборима гласали за партију „За слободу, правду и опстанак“ коју води Ненад Рашић. Међу отпуштеним радницима има њих са радним стажем од 35 и више година, затим жена које нису политички активне, али јесу њихови мужеви.
Није било много медија који су се бавили отказима ових људи, али на сајтовима оних који јесу, Радио КиМ на пример, може се прочитати да су жртве људи који су, осим горепоменутог гласања, били у контакту са Рашићем и члановима његове партије или су добили помоћ од Министарства за заједнице и повратак којим поменути руководи.
Лично, не познајем отпуштене људе. Једини за кога знам нешто да напишем је стоматолог Бујар Хоџа, који је отпуштен из грачаничког Дома здравља. Он је Горанац из угледне породице и знам да је 1999. године са породицом избегао прво у Београд, а потом су сви прешли у Скопље. Он се вратио на КиМ, радећи као возач УНМИК-а док је студирање приводио крају. Пре отприлике 15 година купио је плац и направио кућу у Грачаници – има још његових рођака који су направили или купили куће и живе у Грачаници.
Цело село је са великим симпатијама коментарисало гест који је урадио приликом подизања крова на кући, јер је високо подигао велику српску заставу. Нас који га познајемо то није нимало изненадило. Његова деца иду у школу у Грачаници, супруга ради у Општини Грачаница и то је једна, што би народ рекао, нормална породица.
Бујар има стоматолошку ординацију у склопу куће и уредно регистровану приватну праксу. Он је од Министарства за заједнице и повратак добио помоћ за додатно опремање ординације, и то га је, барем по ономе што је познато јавности, коштало посла у српској институцији.
Да поновим, не издвајам Бујара Хоџу од осталих отпуштених, сви су они жртве, њега само мало боље познајем. Он се до сада због свега није оглашавао, док су други отпуштени најавили да ће на суду да потраже правду. У Грачаници се прича да Бујар намерава да са породицом напусти не само Косово и Метохију, већ и Србију.
Што се ухапшених директора тиче, разлоге због којих су потписали отказе знају само они. Урадили су шта су урадили, то је протумачено како је протумачено од стране тзв. косовског тужилаштва, и сада имамо ситуацију да једни седе кући без посла, а други су у затвору.
Нова Бањска
Да само знате како је за мене, и људе које познајем, ова тема мучна! Када је поменемо на лицима нам се јављају гримасе бола, туге, али и беса. Сматрамо да су жртве и једни и други. Између њих су партије које се боре за што бољу позицију у – по Уставу државе Србије – сепаратистичким институцијама. Слободна воља људи је у овом случају потпуно искључена.
Пре него што пренесем шта о свему обичан народ прича, подсетићу на једно време, на сам почетак интеграције Срба у тзв. косовске институције, када су Српска либерална странка и Срби окупљени у њој пристали да изађу на косовске изборе мимо, тада се тако у јавности представљало, благослова Београда. То су они Тачијеви Срби, сећате се, који су називани различитим именима и пљувани у јавности. (Помињала сам их и у прошлом тексту.)
То је била једна мала група људи, без школе или неког претходног ангажмана у политици. Сећам се да смо коментарисали како су их скупили с коца и конопца. Када бисмо чули ко је на којој позицији, ударали смо се у главу. (Нажалост, ништа се ни данас није променило, само се више не ударамо руком у главу, већ главом о зид.) Елем, оно што хоћу да кажем јесте да је добар број тих људи после потписивања Бриселског споразума добијао функције – председника привремених органа појединих општина по српском систему, на пример – од стране државе Србије, као да ништа није било.
Гледали смо како ти исти људи због којих смо се по ударали по глави и којима су у Тачијево време подигнуте велелепне куће – у знак захвалности за њихову храброст и признање тзв. државе Косово – одједном почели да уживају привилегије од стане државе Србије. Колико је то погађало поштене домаћине који су, окренути Београду, слушали све што је одатле долазило, сувишно је причати. Они незапослени, људи који и данас живе од минималца, почели су сами себе да сматрају будалама. То су ужасне ситуације. Они који су од Српске либералне странке добијали помоћ давно су се, жаргонски речено, прешалтовали на буџет државе Србије, и никоме ништа. Некима је то била кап у препуној чаши, и напустили су Косово.
Сада долазимо до дела како обичан народ коментарише све што нам се десило у последњих десетак дана, а знајући и сведочећи свему што горе поменух. Прво ћу пренети једну реченицу коју сам чула и која свима нама леди крв у жилама, а то је да је прво отпуштање, па хапшење, односно жртвовање и једних и других, нека наша Бањска. Просвета и здравство морају да се интегришу у тзв. косовски систем и, као и до сада, Срби јужно од Ибра су, фигуративно речено, први на листи за одстрел. Ништа даље око овога нећу написати, тешко ми је.
Народ жали због хапшења директора с обзиром на то да их већина нас познаје и да су они у суштини добри људи, лекари, врсни стручњаци, али коментаришу и да су имали избора, односно да је требало да жртвују себе и своје породице, а не туђе. У суштини, нико не верује да је директорима самима пало на памет да отпуштају људе баш пред ове изборе, јер, ако ништа, барем на Косову и Метохији изборе имамо сваких неколико месеци.
Да ли им је и ко то сугерисао, наредио и зашто су ови избори толико важнији од оних децембарских, нико од нас не зна, нити шта можемо да докажемо. Знамо само оно што прича чаршија и да ћемо, на крају приче, када до интеграције просвете и здравства дође, ми сами бити криви јер, ето, свађамо се и тужакамо.
Једина утеха
Даље, ако знамо – а знамо – причу о Србима и Српској либералној странци, нико не може да нас убеди да колико сутра тај исти Ненад Рашић неће бити на некој функцији државе Србије. Нажалост, примери из ближе прошлости нас уче да је тако нешто могуће, тако то иде у политици. Далибор Јевтић, садашњи председник Општине Штрпце и потпредседник Српске листе, некадашњи министар за заједнице и повратак и потпредседник тзв. косовске владе, био је високи функционер у поменутој странци. Од 2015. члан је Српске напредне странке.
Уз сво дужно поштовање, јер је човек преминуо, Бојан Стојановић, први председник општине Грачаница, је дошао од тога да је био оспораван и вређан, до тога да је на дан смрти био вест у ударном Дневнику РТС-а, на запрепашћење многих. Разних чуда смо се овде нагледали, али ниједно не иде у корист нашим националним интересима, и то је оно што нас поражава.
Коментарише народ на једном од оних скупова које преносе телевизије и то што ће сви отпуштени људи на суду за годину, две, добити спор и бити враћени на посао. Исплатиће им се и заостале плате, а онда сам чула: „Вратиће се ако буду имали где“, алудира се на интеграцију просвете и здравства у тзв. косовски систем.
Да ли знате да ће се 20. јуна навршити 40 година од покушаја колективног исељавања Срба из села Батусе у општини Косово Поље? Била сам довољно одрасла да запамтим плач, нарицање жена, које са децом седе у тракторским приколицама или обичним колима које вуку краве, за својим кућама, имањима која остављају.
Живимо са чињеницом да смо постали камен спотицања за Брисел, Приштину и Београд
Сећам се црквених звона којима је народ позван на полазак. Кордона полиције која је спречила исељавање. Прекомерну употребу силе полиције према обесправљеном и намученом народу. Сећам се и Азема Власија и његовог убеђивања да не треба да одлазе. Колективни одлазак је спречен, али је то један од кључних догађаја којим је указано на вишедеценијски притисак који су трпели Срби и остало неалбанско становништво.
Том очајничком чину претходиле су петиције које су угњетавани Срби писали указујући тада југословенским и српским властима да терор више не може да се трпи. Тој побуни претходиле су деценије и деценије свих облика насиља Албанаца над Србима на свим нивоима, а све је додатно кулминирало након 1980. године. Да не дужим много о томе, већ само да препоручим да се прочита шта је о свему записао блаженопочивши патријарх Павле, у то време као епископ рашко-призренски, у својим Извештајима са распетог Косова. Писао их је Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве за период 1957-1990. године.
(До колективног исељавања Срба дошло би и за време Мартовског погрома 2004. године, јер је протерани народ захтевао од припадника КФОР-а који их је спасавао – испоставиће се потом и врло брзо расељавао – да их возе директно до административних прелаза. То је било одбијено, и људи су одвожени до спортских хала, чак и база КФОР-а, и није се дозволило ништа што би указивало да је реч о колективном егзодусу због насиља Албанаца. Преживели људи и данас сведоче како су их лагали да ће их, ево сутра, пребацити до Мердара. То је пример протераних људи из Обилића. И тада је скренута пажња да се у Европи у 21. веку један народ прогања са својих вековних огњишта, али је све заташкано. Резултат тих подмуклих планова јесте да се на прстима могу набројати они који су се вратили на своја имања, а Албанци су награђени независношћу. Оба пута, и 1986. и 2004. године, колективни одлазак Срба је спречен, али се тихо исељавање наставља – па испада да Срби одавде иду својом вољом.)
Ево где смо 40 година после на Косову и Метохији, или од тренутка када је патријарх Павле почео да записује оно чему је сведочио. Истина је поражавајућа. Решеност народа да трпи и живи на овим просторима нико не олакшава, напротив. Живимо са чињеницом да смо постали камен спотицања за Брисел, Приштину и Београд. Како волим да кажем, кад бисмо преко ноћи нестали – лакнуло би свима.
Знате ли шта нас теши? Истина да се за колач за летњег Светог Николу у градској цркви у Приштини можете пријавити тек 2028. године – до тада је све, да тако кажем, резервисано. У свој овој муци тако чувамо наш отети град. Чувају се тако и остали, већи и мањи, градови на Косову и Метохији, и у њима се режу славски колачи. Колачари често буду Срби из околних места или чак других крајева Косова и Метохије, јер су Срби из градова протерани. Одатле црпимо снагу и говоримо: Само нека је Господ са нама, да нам да̏ снаге да издржимо још мало.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Kosovo Online
