Пијачни барометар: Пошто је данас киша?

Getty © Wavebreakmedia Ltd

Пре неколико месеци интернетом је прострујала реченица приписана Џефу Безосу („Амазон“, „Вашингтон пост“): да треба давати предност „интелигенцији која ће нас спасити“ над „биологијом која нас успорава“ – сугеришући да вода треба прво да иде ка АИ инфраструктури, а тек онда ка људима. Изјава је, међутим, измишљена. Безос то није рекао што потврђују и Snopes и други независни „фект-чекери“, а исто показује и провера снимка његовог наступа на конференцији VivaTech у Паризу 2026.

Безос то није рекао, али нам идеја делује довољно стварно да више није ни важно да ли је рекао или није. Ми сви сад као да „знамо“ да он и слични му милијардери то мисле – на планети је превише људи а све мање воде.

„Амазонови“ дата центри су током 2025. потрошили десет милијарди литара воде – а то је само једна компанија за само једну годину. О овоме ће бити више речи касније, кад дође ред на дигиталну економију уопште.

Већина нових АИ дата центара у САД се гради у регионима већ погођеним сушом, јер је земљиште јефтино, а регулатива попустљива. Нико није морао да измисли Безосову реченицу да би поента стајала.

Просечна породица треба да ограничи заливање баште, док у суседству ниче дата центар који ће сам потрошити више воде него читав омањи град. И то није прича о једном појединцу или једној компанији. То је увод у много сложенију проблематику – јел вода ресурс попут нафте или је људско право? Може ли се на том ресурсу зарађивати или се он има учинити доступним и бесплатним свим грађанима.

Постоји прекретница у историји приватизације природних ресурса. Налази се у години двехиљадитој, а географски у Кочабамби, Боливија. Тамо је америчка корпорација „Бектел“ својевремено добила концесију за водоснабдевање у оквиру закона тако широко написаног да је обухватао и кишу. Буквално. Коришћење кишнице која се слива са вашег крова, кишнице која је сакупљена у ваше буре – коришћење те кишнице је захтевало дозволу. Требало је да платите, буквално, за воду коју вам је пала с неба.

Цене воде су преко ноћи скочиле и до педесет процената.

За сиромашне породице у граду, рачун за воду достизао је четвртину месечног прихода. Они који нису могли да плате, нису добијали воду. Потом су дошли протести, па блокаде, па полиција, па мртви. Боливијска влада је напокон раскинула уговор и „Бектел“ је напустио земљу и покушао да тужи боливијску владу за изгубљену зараду. Изгубили су пошто је жалба повучена под огромним притиском светске кампање.

Кочабамба, међутим, није изузетак већ логична последица начина размишљања који се, у блажим и уредније упакованим облицима, примењује у већини богатих земаља света.

Хипотеза и контролна група

Приватизација воде 1989. у Енглеској и Велсу представљала је хипотезу. Аргумент је гласио: приватни капитал ће ефикасније улагати у дотрајалу инфраструктуру него држава. Тржиште ће подизати квалитет. Конкуренција ће бити у служби потрошача.

Проблем је у томе да је ова хипотеза тестирана на производу који нема конкуренцију. Не можете бирати између различитих снабдевача воде. Ако Thames Water поседује цеви испод ваше улице, Thames Water ће то и наплатити – без обзира шта та компанија радила са новцем, рекама и канализацијом. Тржишна логика би захтевала да разочарани купац оде другом продавцу. Разочарани купац комуналних услуга, међутим, нема куда да оде. Може или да плати, или да… се жали?

А шта је Thames Water, у овом случају, радио? Позајмљивао је. Исплаћивао дивиденде власницима. Одлагао улагања у инфраструктуру. Између приватизације и средине двадесетих, водоводни оператери у Енглеској и Велсу исплатили су приближно 72 милијарде фунти дивиденди акционарима – многи међу њима страни инвестициони фондови без икаквог другог интереса за стање река у Дорсету или квалитет воде на чесми у Бирмингему. У истом периоду, непречишћене отпадне воде испуштане су у реке и обалне воде стотине хиљада пута годишње. Темза, река која је давала Лондону идентитет вековима, постала је канализациони испуст.

Регулатор Ofwat постојао је и постоји. Није био дорастао задатку – јер када монополиста зна да купац нема другу алтернативу, регулатор је само последња линија одбране, и та линија је, испоставило се, доста порозна.

Thames Water је 2024. стајао на ивици банкрота. Грађани – који нису имали избор снабдевача, нису могли да оду, нису гласали за ову трансакцију – суочили су се са перспективом државног спасавања компаније која је деценијама извлачила профит. Приватизован добитак, национализован губитак.

Звучи нам то све познато, зар не?

Важно је подсетити да Thames Water није усамљен случај – он је само највидљивији. Сви су исплаћивали дивиденде у периодима у којима су истовремено тражили повећање тарифа и кршили еколошке прописе. Регулатор је накнадно изрицао казне. Казне нису покривале ни мали проценат профита. Систем је функционисао тачно онако колико је требало да функционише за оне који су га дизајнирали.

Зашто је то важно за нас

Вода је глобална прича, али за Балкан је посебно конкретна.

Климатске пројекције показују да ће сушни периоди постати дужи и учесталији у великом делу Европе, укључујући ту и Балкан. Вода која је данас релативно доступна, сутра можда и неће бити. Корпоративни интерес за водне ресурсе расте глобално, и то не случајно. Реке и извори нису апстракције по канонима финансијских берзи. То је инфраструктура која одређује шта ће се овде моћи радити, гајити, пити и јести за педесет година.

Историјски, земље на Балкану нису имале јак образац приватизације водоснабдевања у западноевропском смислу. Али притисак у том правцу постоји – кроз концесије, кроз партнерства јавног и приватног сектора, кроз инфраструктурне пројекте финансиране страним капиталом уз услове о управљању.

Тај притисак нема нужно злу намеру; понекад је реч о стварној потреби за инвестицијом у дотрајалу мрежу. Али лекција Енглеске из 1989. је јасна: када приватни капитал уђе у природни монопол, за то друштво излазна стратегија не постоји.

Тај притисак, међутим, већ има име и своје координате. У општини Топуско, у суседној Хрватској, најављен је дата центар „Pantheon“ вредан педесет милијарди долара што је више од пола хрватског годишњег БДП-а. И то за пројекат снаге једног гигавата, колико троши цео Загреб, док сви постојећи дата центри у Хрватској заједно немају ни педесет мегавата.

Инвеститор још нема ни сву земљу коју је најавио, а Министарство грађевинарства и Министарство заштите околиша тврде да нису примили никакву службену документацију. Хрватске воде кажу да их инвеститор никада ништа није ни питао – а по пројекцијама требаће и до 45.000 кубика воде дневно. Обе околне општине заједно троше 500 до 600 кубика дневно. Држава, у међувремену, већ гради далеководе за пројекат који формално још нема дозволе.

Ово није хипотетички сценарио који тек долази. Ово се већ дешава.

Озбиљан разговор о томе чија је вода и ко је може продати – тај разговор, како видимо, треба да се поведе пре него што дође до Кочабамбе.

Они који су то другачије урадили

Историја приватизације воде није једноставна и једносмерна.

Словенија је 2016. уписала воду у устав као људско право – прва земља у Европској унији која је то учинила – и изричито забранила приватизацију водоснабдевања. Није то учинила у тренутку кризе, него превентивно, уставном одредбом коју није лако поништити следећим парламентарним саставом.

Шкотска није пошла за Енглеском 1989; Scottish Water је и данас јавно предузеће, и шкотске реке немају проблем с канализацијом у обиму у коме га имају енглеске – то није случајно.

Немачка је успешно блокирала директиву Европске уније која би отворила водоснабдевање тржишној конкуренцији, са аргументом да вода није услуга као свака друга.

Уругвај је 2004. одржао референдум. Грађани су гласали за уставно право на воду и истовремено забранили приватне компаније у водоснабдевању. Питали су их на гласању, они су изгласали са приближно 64,7 одсто гласова, а онда су уписали у устав да не би могло да се поништи следећим буџетским законом или ММФ пакетом.

Таква одлука може изгледати идеолошка – и јесте. Али и одлука да се вода приватизује је идеолошка. Само ту идеологију нико не ставља на гласање. Јужна Африка гарантује право на воду од 1996, и сваки грађанин добија шест хиљада литара месечно бесплатно.

Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је право на чисту воду људским правом 2010. Без механизма извршења, та резолуција је углавном лепа намера. Али бар постоји консензус о принципу.

До пре само неколико година расправа о води водила се углавном око пољопривреде, хидроелектрана, индустрије и водовода. Данас се појавио још један велики потрошач, који на први поглед нема никакве везе са рекама и акумулацијама.

Дигитална економија нам делује бестелесно: облак је „облак“, вештачка интелигенција је софтвер, а подаци као да живе негде изван физичког света. Али сваки упит, свака фотографија и сваки модел на крају се извршавају у зградама пуним сервера које троше струју и воду.

Ако је двадесети век постављао питање ко контролише нафту, двадесет први све чешће поставља питање ко ће располагати водом потребном да дигитални свет уопште функционише.

Дигитална жеђ

Тренирање и покретање великих АИ модела захтева огромне количине рада рачунара. Дата центри хладе своје сервере углавном водом. Истраживачи са Универзитета Калифорније проценили су да ChatGPT троши приближно пола литра воде на сваких двадесет до педесет упита. Помножите то са милијардама интеракција дневно.

„Мајкрософтова“ потрошња воде порасла је за 34 одсто између 2021. и 2022. – управо у години када је почео да гради АИ инфраструктуру. Ти дата центри се често граде у регионима који су већ под водним стресом – Аризона, Невада, делови америчког Југа – јер је земљиште јефтино и регулаторна средина попустљива.

Вода коју дата центар троши у Аризони је вода коју пољопривредник у Аризони не добија.

То није апстрактна повезаност – то је конкретна хидролошка чињеница. Дигитална економија има физички, мокри отисак о коме нико не говори, и тај отисак расте брже него свест о њему. Следећи пут када вас АИ асистент замоли да сачекате тренутак док генерише одговор, та пауза има свој водни еквивалент негде у пустињи.

Аеродром и чесма

На аеродрому увек постоји чесма. Стоји тамо, скромно, мало запрљана, са натписом који нико не чита. Двадесет метара даље, иза безбедносне контроле где су вам одузели флаше, фрижидер сија пластичним боцама са фотографијама планинских извора. Вода из шкотских висоравни, из француских Алпа. Вода са места где природа још није покварена – за разлику од вас, жедних и покварених.

Платићете. Сви плаћају.

Вода из чесме у Лондону, Загребу или Новом Саду пролази строге контроле.

Вода која путује камионима из вулканског језера у Француској до дистрибутивних центара широм континента, није здравија. Само је лепше упакована. Индустрија флаширане воде успела је у нечему импресивном: убедила нас је да је вода из чесме некако инфериорна. То није здравствена чињеница. То је маркетиншка победа вредна неколико стотина милијарди долара годишње.

Та победа има и своју психолошку надградњу.

Индустрија флаширане воде (уз помоћ спортских напитака који су утрли пут) убедила нас је и у нешто суптилније: да је жеђ сигнал који стиже прекасно. Ако сте жедни, кажу нам, дехидрација је већ почела – ваш ум и тело већ трпе последице. Звучи научно. Делимично и јесте, али су научници на чије се тврдње индустрија позивала одавно упозорили да је порука претерана и поједностављена за свакодневни живот у умереној клими.

До средине деведесетих та порука је, ипак, већ била утиснута у главе читаве генерације: не чекајте жеђ, претичите је. Отуда флашица у руци на сваких двадесет корака, отуда подсетник на сату да „попијете воду“, отуда осећај кривице кад флашица остане пуна до краја дана. Не трчимо за водом зато што смо жедни. Трчимо зато што нас је неко убедио да чекање на жеђ значи да смо већ закаснили.

Кочабамба, Темза и аеродром

Кочабамба 2000. и аеродромска флаша 2026. нису иста ствар. У Боливији су људи умирали. На аеродрому плаћате превише.

Али извиру из исте логике: да вода може бити роба, да приступ води може бити услуга коју неко пружа ради профита, и да је то нормално, или чак ефикасно. Та логика, примењена доследно, доводи до Thames Watera на ивици банкрота са рекама пуним отпада. Примењена у крајности, доводи до Бектела у Боливији и закона о дозволи за кишу.

Слатка вода је заједничко добро. То није политичка изјава – то је физичка чињеница. Хидролошки циклус је затворен систем који се обнавља геолошки споро; реке протичу кроз неколико земаља пре него што стигну до мора – ниједан од тих система не функционише по логици приватног власништва. Природа нема уговор о концесији.

Питање ко сме да профитира од дистрибуције воде, ко је одговоран за њено старање и ко плаћа када систем закаже – то је питање на које је већина богатих земаља одговорила неприкладно. Инфраструктура је физичка. Цеви су закопане. Уговори о концесији трају деценијама. Регулаторни апарат је прилагођен лобијима које надгледа. Чак и када се политичка воља промени – а и то је ретко – систем се не поништава преко ноћи.

Ово је разлог зашто је тренутак доношења одлуке битан. Не тренутак кризе, него тренутак пре ње – онај када изгледа да нема потребе за законом о киши, јер кише увек има довољно, и вода је јефтина, и цеви функционишу. Управо тај тренутак лажне безбедности је тренутак у коме се потписују концесије.

Бектел је побегао из Боливије. Темза и даље прима канализацију.

А чесма на аеродрому и даље ради. Увек је радила.