ПЕТАР ДРАШКОВИЋ: Атентатор на Хитлера херој, а Принцип терориста?

Пуцањ Гаврила Принципа на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда изазива различите полемике, али константа је вјечна потреба сатанизације српског народа.

Иако је Принцип заступао пројугословенске идеје у борби за слободу, као припадник Младе Босне, западна пропаганда је његов акт отпора германском империјализму назвала „српским терористичким чином“. Тај низ жигосања Срба као главних криваца за локалне и свјетске сукобе траје до данашњег дана.

Помислити да је Први свјетски рат почео због Гаврила је сувише наивно, али то је оно што ученик у западним школама прочита у уџбенику историје. Као што може да прочита и нешто о чину њемачког пуковника Клауса фон Штауфенберга који је покушао 1944. године да убије Хитлера у Источној Пруској. Ако узмемо у обзир да су обојица, у различитим околностима, извршили атентат на империјалног нацистичког мегаломана који је водио њихов народ у пропаст, зашто је Принцип терориста, а Фон Штауфенберг херој?

По ријечима нашег великог историчара Милорада Екмечића, надвојвода Франц Фердинанд је видио друштвени и политички ослонац у Хришћанској социјалистичкој партији градоначелника Беча Карла Луегера.

Та странка се сматра зачетницом нацизма у Аустрији. Хитлер у својој књизи Mein Kampf говори како је са породицом био учлањен у ту антисемитску партију. Како је одатле, могуће, кренуло идеолошко лудило Адолфа Хитлера, коријен Трећег Рајха сеже дубље него што се чини на први поглед.
Њемци су покушали свалити кривицу на Србе за почетак Великог рата, док су једва чекали да погурају војну машинерију ка Истоку. У Другом свјетском рату су, како кажу, повели операцију „против српске злочиначке клике која је, као и 1914. године, изазвала рат на Балкану“. Ето, сасвим случајно, опет су Нијемци били ти који су паковали теорију о српском масакру над албанским цивилима у Рачку на Косову и Метохији што је био окидач за НАТО агресију 1999. године.
Гаврило је послужио као изговор свима онима који су хтјели да деградирају српско јунаштво и прикрију одговорност за највеће сукобе у историји човјечанства.

Једном обичном човјеку великог дјела покушава се натоварити сва охолост и бахатост коју су демонстрирали припадници „више расе“. Принцип је њима небитан јер припада народу који би само добро служио њиховој сврси и обмани. Према томе, и у „антинацистичкој ери“ имамо нацистичке градације историјских личности. Клаус ће, без обзира какву хипотеку имао, остати увијек херој, а Гаврило Принцип, терориста и психопата који започиње свјетске ратове. Баш као што није спорно када генерал Адолф Хојзингер, рањен у горепоменутом атентату на Хитлера, постане предсједник Војног комитета НАТО-а.

Ангела Меркел у Берлину редовно одаје пошту Фон Штауфенбергу и завјереницима који су стријељани у блоку Бендлер гдје је данас Министарство одбране Њемачке. Чувени аристократа и официр је постао симбол „антинацистичке свијести“ међу Нијемцима.

Међутим, треба узети у обзир да се пуковник Клаус одважио на овај потез на заласку рата и као тешки рањеник са афричког фронта. Оправдавао је њемачку окупацију Пољске и њено служење Рајху. Значи, словенске земље и Словени су били потребни само као „радна снага“. Клаус је био узор војницима Вермахта. Његов акт свакако остаје важан, али довољно прави разлику у односу на неспорни слободарски крик Гаврила Принципа.

Када су 17. априла 1941. године њемачке трупе ушле у Сарајево, одмах су скинули спомен-плочу посвећену Принципу. Однијели су је Хитлеру као рођендански поклон у специјални воз близу границе са Краљевином Југославијом у Штајерској. Ту је славио свој 52. рођендан и пратио инвазију на Југославију и Грчку. Несумњиво је била у питању германска неутољива потреба за осветом Србима због пораза у Првом свјетском рату.

Данас, плоча пуковника Клауса стоји на истом мјесту са истом поруком, а Принципова не. Најсвјежија латинична, из 2004. године, постоји из информативно-туристичких разлога без истицања Гавриловог јуначког искорака. Штавише, у Сарајеву се покрећу иницијативе да се постави споменик Францу Фердинанду. „Непожељни терориста“ је презрен од оних за које је метак испалио у окупатора. Колико је такав однос погрешан, може да наговијести чињеница постојања очигледних двојних аршина у овом случају и проглашења џелата за жртву.

Када смо код аршина, њемачки „Билд“ је писао о званичној Инстаграм објави њемачког Министарства одбране гдје се налази униформа Вермахта, наљепница „ретро“, уз опис: „И мода је један аспекат. Војнички стилски елементи до данас су се одржали у високој моди“. Иначе, све се дешава у кампањи привлачења омладине у војску. Задржаћемо се на томе да је у питању само хипстерска симпатија према креацији Хуга Боса, а не њемачки понос на мрачни Фиреров период. Узгред, тада су код Боса принудно радили Пољаци.
Нацистичка униформа „у моди“ Бундесвера

Прилично је отужно рећи да оно што се десило Принципу може да ослика комплетан процес рађања и смрти југословенских идеја. Гаврило се одлучио да пуца због тежње ка јужнословенском уједињењу, због чега су аустријске власти убрзо покренуле одмазду према Србима. Други су „тражили свој пут“ па Аустријанци, а касније ни Хитлер, нису морали да брину за цвијеће пред њемачком чизмом. Опет су Срби поднијели највеће жртве за политичке идеје чији су били зачетници и последњи браниоци на сопствену штету. Како год било, Гаврило ће увијек бити херој којим наше генерације треба да се поносе, ишчекујући туђе споменике Фердинандима и Хитлерима.

Аутор је шеф Информативне службе Нове српске демократије